Слушни апарат

Из Википедије, слободне енциклопедије
ИТЕ апарат

Слушни апарати су уређаји чија је улога да наглувој особи надомјесте губитак слуха, са што већим нивоом квалитета, приближан оном какав имају особе са здравим слухом. С обзиром на мјесто примјене (глава и ухо) слушни апарати не могу бити произвољне величине, изгледа и материјала.[1] Губитак слуха није једнак у цијелом слушном опсегу и већи је са већим фреквенцијама. Индивидуалан је, тако да не може свако користити исти апарат. Човјеков слушни опсег је приближно од 20–20000 Hz. I поред тога већина здравих људи има горњу границу већ око 16000 Hz, а код већине је та граница још нижа. Зато се слушни апарати већином израђују са горњом граничном учестаношћу од око 8000Hz.[2]

Развој слушног апарата кроз историју[уреди]

Први слушни апарати су били огромни, у облику трубе, са великим отвореним дијелом на крају који је сакупљао звук. Развојем технологије, од трубе је временом настала танка цијев која је преносила звук до уха. Развој модерних слушних апарата можда и не би био могућ без двојице великих проналазача 19. и раног 20. вијека. Алеxандер Грахам Белл је електронски појачао звук у свом телефону користећи карбонски микрофон и батерију- концепт који је био прихваћен од произвођача слушних апарата. Тхомас Едисон је, 1886. измислио карбонски предајник који је претварао звук у електрични сигнал, који је након тога могао бити пренешен жичаним путем и претворен назад у звук. Примјена вакуумских цијеви у изради слушних апарата, 1920. године, учинила је појачање звука ефикаснијим, али су и даље биле потребне огромне батерије. Слушни апарати који су користили транзисторе појављују се 1952. године. То је омогућило прављење мањих слушних апарата. Временом су успјели да направе слушни апарат који ће стати иза уха. Дигитални слушни апарати патентирани су 1990. године. Побољшан је квалитет звука и апарат се боље подешавао према кориснику. На прелазу у 21. вијек, развој компјутерске технологије омогућио је прављење мањих и прецизнијих апарата са могућношћу прилагођавања окружењу. Најновија генерација слушних апарата се може константно прилагођавати средини како би побољшао квалитет звука и смањио околну буку.

Принцип рада слушних апарата[уреди]

Принцип рада сваког слушног апарата је да микрофон прими звуке који се налазе у окружењу корисника. Примљени звук, електроника уграђена у апарат, појача, филтрира, обради и пошаље на звучник. Звуци око корисника нијесу увијек исте јачине тако да углавном постоји регулација нивоа или рјешења која омогућавају кориснику да изабере програм у зависности од тренутног окружења. Та рјешења су прекидачи или тастери који омогућавају промјену програма рада слушног апарата.

Нека рјешења слушних апарата имају могућност бежичног пријема сигнала - телекоила. То рјешење омогућава пријем сигнала без микрофона у објектима који су на тај начин опремљени. Да би се укључила та опција потребно је на слушном апарату притиснути тастер којим се искључује микрофон а укључује пријем преко телекоила.

Компоненте које чине слушни апарат су:

  • Батерија - Слушни апарати користе батерије на бази цинка. Трајање батерије зависи од употријебљене електронике у апарату, од употријебљеног софтвера, програма које корисник користи као и од звукова у окружењу корисника.
  • Телекоил – Телекоил прима електричне сигнале који бежичним путем стижу од телефона или неког другог намјенског уређаја, и просљеђује их дигиталном колу на даљу обраду.
  • Микрофон – Микрофон сакупља звуке и претвара звучне таласе у електричне импулсе. Стандардни микрофони сакупљају звуке из свих смјерова. Софистицирани усмјерени микрофони умањују јачину звука са стране и иза корисника а појачавају звуке испред микрофона. Усмјерени микрофони имају предност у бучним срединама.
  • Интегрално коло – Комплетно дигитално коло конвертује електричне сигнале у низ бинарних бројева. Те дигиталне сигнале коло обрађује сваке секунде у милионима операција. Примијењени софтвер је директно и максимално изведен за примјену и манипулацију у слушним уређајима.
    1. Детекција и редукција микрофоније – Скенира улазни сигнал, како би елиминисао могућу микрофонију филтрирањем и аутоматском супресијом.
    2. Меморија – Софистицирани софтвер омогућава програмирање апарата, према личним потребама, за више услова рада, персонализујући тако апарат кориснику.
    3. Процесирање говора и шума – Редукује ефекат храпавости код тихих звукова, позадинске шумове, нежељене пикове итд.
  • Подешавач јачине звука – Подешава јачину звука и омогућава рад у свим условима прилагођавајући се од најтиших до најбучнијих окружења. Могуће је и програмирање тако да корисник нема потребу за ручним подешавањем.
  • Звучник – Врши измјену електричних импулса у звучне таласе. Звук затим кроз слушни канал пролази до бубне опне.

Подјела слушних апарата[уреди]

Подјела слушних апарата према начину ношења

Слушни апарати се могу подијелити према начину ношења и према начину обраде звука. Према начину ношења дијеле се на сљедеће групе :

  • BTE (енгл. behind the ear) - Иза уха
  • ITE (енгл. in the ear) – У уху
  • ITC (енгл. in the canal) – У слушном каналу
  • CIC (енгл. completly in the canal) – Комплетан у слушном каналу

BTE (бехинд тхе еар) - иза уха- максимално програмабилан, максимално трајање батерије, знатно је мање подложан пропадању од зноја, са естетског становишта упадљив је и велик, носи се иза уха вјешањем за ушну шкољку. Засебан дио назван олива (енгл. earmould) се прави по контурама уха корисника и танка цјевчица са меканим силиконским дијелом за ухо омогућава спровођење звука из апарата у слушни канал. Иако су велики имају већу снагу и могућности у односу на остале врсте слушних апарата;

БТЕ апарат

ITE - у уху- представља компромис између апарата који морају ван канала и апарата у слушном каналу, прави се по контурама уха корисника а цијели апарат тј. његова електроника смјештена је у оливи која преузима улогу шкољке. Са естетског становишта ипак је велик и упадљив. Погодни су код благих и умјерених оштећења слуха;

ITC - у слушном каналу- мање је програмабилан, краће му траје батерија, подложан је пропадању од зноја, стаје само у слушни канал и неупадљив је;

CIC - комплетан у слушном каналу- мање је програмабилан, има најкраћи вијек батерије, подложан је пропадању од зноја, практично је невидљив и потпуно стаје у слушни канал. Представља врхунац полупроводне технике и израде слушних апарата, лак је за употребу, међутим због његових малих димензија не могу да га користе особе са малим слушним каналом као ни особе са велим процентом оштећења слуха.

Подјела према начину обраде[уреди]

Према начину обраде звука дијеле се на сљедеће групе :

  • Конвенционални слушни апарати
  • Програмабилни слушни апарати
  • Дигитални слушни апарати

Конвеционални слушни апарати примају звук преко микрофона и обрађују га у аналогној форми. Такав сигнал се појача, филтрира (учестаности које нису релевантне кориснику), лимитира (ради деформације сигнала или евентуално превелике јачине звука која би нанијела бол кориснику) и прослиједи на звучник. Ови слушни апарати су неприлагодљиви кориснику али су јефтинији, па га углавном користе муштерије са слабом куповном моћи.

Програмабилни слушни апарати су по принципу рада слични конвенционалним тј. такође примају звук преко микрофона, филтрирају га, лимитирају и прослијеђују на звучник.Разлика је у томе што је комплетна контрола рада апарата и обрада сигнала заснована на микропроцесору, који на основу одређеног алгоритма успоставља услове рада слушног апарата. Програмабилни слушни апарати се могу, фабрички или у ординацији, испрограмирати према степену глувоће корисника (ниво појачања). Прилагодљивији су корисницима, имају више програма и бољу контролу. Цијена им је приступачна.

Дигитални слушни апарати примају звук преко микрофона и одмах се обавља дигитално кодирање у кодеку који може бити моно или стерео. Од тог тренутка па све до звучника, сигнал, који је претворен у низ 0 и 1, се обрађује у дигиталном облику. Сигнал се дигитално појачава, филтрира, компресује, лимитира и тек на звучнику враћа у аналогну форму, преко декодера. Главна разлика измедју дигиталних са једне и конволуционих и програмабилних са друге стране, је у томе што је аудио сигнал код дигиталних слушних апарата од почетка до краја дигитализован. Дигитални слушни апарати су, дигитализацијом, максимално прилагођени кориснику, то им је уједно и највећа предност.

Слушни опсег је подијељен на фреквентне опсеге којих, у зависности од модела, може бити од 4 до 20. Овом подјелом постиже се да се појачање кориснику прилагођава и по нивоу и по фреквенцији. То им омогућава да коректно умање шумове а појачају говорне фреквенције. У овој врсти слушних апарата налази се и процесор са меморијом што омогућава да се апарат може неограничено много пута (теоретски) програмирати према потребама корисника.

Примјена слушних апарата[уреди]

Да би примјена слушног апарата имала максималну корист потребно је испоштовати неколико поступака:

  • Преглед ушног љекара како би се установило шта је узрок губитка слуха и припремио пацијент за слушни апарат;
  • Снимање аудиограма пацијента – на основу њега се апарат може максимално прилагодити пацијенту;
  • Припрема слушног апарата – програмира се према аудиограму пацијента;
  • Обука пацијента – пацијенту се ставља до знања шта може да очекује од апарата.

Апарати не могу обезбиједити потпуно нормалан слух, отклонити сву позадинску буку и омогућити да се чују веома меки звуци. Апарати помажу да корисник чује и разумије боље у већини ситуација, да учествује у групним конверзацијама, састанцима и слично.

Референце[уреди]

  1. Comparison of Hearing Aids Over the 20th Century. Ear & Hearing. 21(6):625-639, December 2000. Bentler, Ruth A.; Duve, and Monica R.
  2. Signals, sound, and sensation By William M. Hartmann

Спољашње везе[уреди]