Цинк

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Цинк
Zinc pieces.jpg
Општа својства
Име, симбол цинк, Zn
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон


Zn

Cd
бакарцинкгалијум
Атомски број (Z) 30
Група, периода група 12, периода 4,
Блок d-блок
Категорија   прелазни метал
Рел. ат. маса (Ar) 65,38(2)[1]
Ел. конфигурација [Ar]3d104s2
по љускама
2, 8, 18, 2
Физичка својства
Боја плавичаста
Агрегатно стање чврсто
Тачка топљења 692,68 K (419,53°C)
Тачка кључања 1.180 K (907 °C)
Густина 7.140 kg/m3
Моларна запремина 9,16×10−3 m3/mol
Топлота фузије 7,322 kJ/mol
Топлота испаравања 115,3 kJ/mol
Притисак паре 192,2 Pa (692,73 K)
Сп. топл. капацитет 390 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања 2
Особине оксида амфотерни
Електронегативност 1,65 (Полинг)
1,66 (Олред)
Енергије јонизације 1: 906,4 kJ/mol
2: 1.733,3 kJ/mol
3: 3.833 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус 135 (142) pm
Ковалентни радијус 131 pm
Валсов радијус 139 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структуразбијена хексагонална (HCP)
Хексагонална збијена кристална структура за цинк
Брзина звука 3.700 m/s (293,15 K)
Топл. водљивост 116 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост 16,6×106 S/m
Мосова тврдоћа 2,5
CAS број 7440-66-6
референцеВикиподаци

Цинк (Zn, латински: zincum) метал је из групе IIB.[2] Има 23 изотопа чије се атомске масе налазе између 57 и 78, од којих су постојани 64, 66, 67, 68 i 70.

Откривен је у Индији или Кини пре 1500. п. н. е. У Европу је донесен тек у 17. веку.

Заступљеност[уреди]

Заступљен је у земљиној кори у количини од 75 ppm у облику минерала - углавном ZnS, ZnO и смитсонита. Намирнице које су богате цинком су: остриге, посно месо и рибе, а има га има и у зрнастом хлебу.

Физичке и хемијске особине[уреди]

Метални цинк је блештаво бео, крхак метал. На ваздуху подлеже оксидацији слично алуминијуму, али га слој оксида штити од даље корозије. Цинк је врло реактиван, како у киселој, тако и у базној средини.

Једињења[уреди]

Најпознатије једињење цинка је његов оксид ZnO, који се користи као додатак за боје и лакове.[3]

Примена[уреди]

Од многих примена цинка, издвајамо следеће:

  • Превлачење лима у циљу заштите од корозије
  • Као састојак многих легура, посебно са бакром
  • За електричне пећи
  • За запрашивање биљних култура у баштама, јер има инсектицидно дејство.

Биолошки значај[уреди]

Цинк је један од микроелемената и налази се у многим ензимима. Између осталог има удела и у минерализацији костију, синтези беланчевина, зарастању рана, утиче на рад имунолошког система, правилну расподелу инсулина и штедњу холестерола и витамина А. Има удела и у регулацији крвног притиска и срчаног ритма.

Одрасле особе дневно треба да га уносе у организам најмање 5 милиграма, а препоручује се око 15-20 милиграма.

Недостатак цинка узрокује: малокрвност, успоравање темпа раста, споро зарастање рана, запаљења коже... Недостатак цинка код деце изазива нижи раст и спорији умни развој.

Цинк делује као лек за болести желуца, реуматизам, кожне болести ...

Систематско узимање неких лекова и алкохола утиче на смањење количине цинка у човековом организму.

Соли цинк (II) изазивају рак уколико се уносе у великим количинама.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Цинк на Викимедијиној остави