Социјална изолација у пандемији

Социјална изолација у пандемији или заштитна секвестрација је принудно издвајање из социјалне средине и прекид контакта са другим људима, којој прибегавају поједине здравствене власти како би зауставиле даље ширење пандемију заразне болести и спасиле животе здравствено угрожених група (старије особе и хроничне болеснике). Јасно је да је социјална изолација можда најефикаснија начин да људи који нису заражени избегну да добију болест. Али изолација има и своја нежељена дејства јер доводи до великих промена у начину живота, пословању подузећа, школовању, здравственој заштити, учешћу у јавним догађањима и друштвеним интеракцијама, које појединци изузетно тешко подносе, што су показали и експерименти социјалних психолога.

Усамљеност и депресија могу постати прави проблем ако за време социјалне изолације не комуницирате са другима, што захтева од сваког појединца да води бригу о менталном здрављу. То се може избећи редовним дружењем унутар породице, дружењем са кућним љубимцима, или одржавањем неких друштвени контакт с другима. Разговарајте са пријатељима и родбином телефоном, читајте књиге током дана или реализујте видеопозиве како се не бисте превише изоловали.

Терминологија

Израз социјална изолација или „заштитна секвестрација" који су сковали Ховард Маркел и његове колеге у свом раду који је описивао успехе и неуспехе неколико заједница у Сједињеним Америчким Државама у покушајима да се заштите од пандемије шпанске грипе 1918-1920. током другог таласа те пандемије (септембар – децембар 1918)

Изразом се избегава употреба речи изолација инфективно оболелих, или карантин која се у јавном здравству односи на добровољно или принудно затварање особе која су због стварног или могућег контакта са патогеним агентсом можда постала заражене и због тога пренесу болест другим особама. Трајање карантина одређује се временом инкубације инфекције (временом између уноса инфективног агенса и развоја знакова или симптома болести које је изазвао неки узрочник).

Предности и мане

Предности

Предност заштитне секвестрације или изолације је што штити одабране људе од инфекције и евентуално им „купује време” до ублажавања пандемије и развоја и дистрибуције лекова или вакцине.

Оживљавање породичног живота који је био угрожен јер су људи били везани за послове, сад се то мења, деца су код куће. Родитељи који не морају да раде су код куће или раде од куће. То је прилика да се оживе односи у самој породици, а може утицати и на пораст наталитета.

Мане

У главне мане заштитне секвестрације или изолације спадају:

• елитизам и значајан социјални и економски трошак,
• чињеница да особе које се налазе у изолацији немају прилику да развију природно стечен имунитет у додиру са инфективним патогеном, и да због тога остају подложни узрочнику током следећих таласа епидемија или пандемија,
• појава у првом периоду (до око месец дана) напетости, страха и панике,
• појава кризног периода након 30 и/или 45 дана, када се могу јавити неки облици депресивних стања, па и суицида.

Пример социјалне изолације у пандемији Ковид-19

Како се коронавирус непрестано шири, све више подузећа упућује запослене на посао од куће. Јавне школе се затварају, факуктети одржавају наставу на мрежи, главни догађаји се отказују, а институције културе затварају врата. Особе преко 65 година се стављају у социјалну изолацију, као и целокупно становнисштво нпр. у Србији један део дана (од 20 часова увече до 5 часова ујутру). Прекид свакодневног живота многих становника на глобалном нивоу је стваран и значајан - али то су и потенцијалне животне користи.

Све је то де напора да се уради оно што епидемиолози називају равнање кривуље пандемије. Идеја је повећати социјалну дистанцу како би се успорило даље ширење вируса, тако да се у неколико дана не добијеогроман скок броја оболелих одједном. Да се то догоди, не би било довољно болничких кревета или механичких вентилатора за све којима је потребан, а болнички системи би били претрпани.

Равнање кривуље пандемије Ковид-19 — једо од решења је социјална изолација.

Историја социјалне изолације

Социјална изолација је од давнина позната као најтежа казна и облик мучења, на пример дициплинска мера за кажњенике у самици. Међутим како се развијала медицина, а светом почеле кроз историју да масовно да владају бројне епидемије и пандемије заразних болести, схваћено је да социјална изолација може бити један од значајних (често значајнији од мера) фактора у активној борби против заразе свих чланова друштва.

Ево једног од примера из Сједињених Америчких Држава, из историје о значају социјалне изолације за време епидемије грипа 1918. године, и колико су велике разлике између адекватно и неадекватно спроведених мара:

У Филаделфији, градски званичници игнорисали су упозорења стручњака за заразне болести да грип већ кружи у њиховој заједници, и да предузму мере социјалне изолације. Уместо тога, они су кренули огромном парадом у знак подршке обвезницама из Првог свјетског рата која је окупила стотине хиљада људи. У року од 48, 72 сата, хиљаде људи широм Филаделфије почело је масовно умирање — у току шест месеци умрло је око 16.000 људи, а регистровано је пола милиона случајева грипа.

У истом том периоду, званичници у држави Сент Лоуис имали су знатно другачији однос према јавном здрављу. У року од два дана од првих пријављених случајева, град је брзо прешао на стратегију социјалне изолације. Они су одмах покушали да ограниче путовање људи и примијенили су изолацију и лечење болесних, карантин за људе који су били изложени болести, затварање школа, указали на значај социјалног дистанцирања, наравно, уз нагласак на хигијену руку и друге појединачне активности. Као резултат тога, у Сент Лоуис била је једна осмимна смртних случаја од грипа у односу на број умрлих у Филаделфија. Да је Сент Лоуис чекао још једну седмицу или две да примени мере социјалне изолације, можда би га задесила судбина слична оној из Филаделфији, закључили су истраживачи.

Осећај усамљености у изолацији

Осећај усамљености у социјалној изолацији настаје када се изгуби контрола над самоћом, када постоје одступања од очекивања између жељених односа и субјективног искуства, остварене и жељене друштвене мреже и односа који је испуњен приврженошћу. То је лично искуство, које се може доживети и у породици, браку или у свакодневној градској гужви, где се лако губи идентификација са заједницом због анонимности у маси.

Страх од социјалној изолациј може проистећи из лоших односа, душевних болести или услед околности попут специфичног радног места или неких задесних ситуација. Изазива је насилна сепарација услиед неких животних догађаја, попут губитка партнера, распада обитељи, важног дуготрајног односа, радног мјеста удаљеног од обитељи, пресељења у нови град због школовања или посла, умировљење, старост, одвојеност од деце, улазак у везу само због друштва, а која није прави однос узајамне привржености.

Како се доживљава социјална изолација?

Социјална изолација се може доживети као:

• наметнуто стање,
• неугодно емоционално стање снажног осећаја празнине,
• отуђеност,
• одвојеност,
• недостатка контакта и љубави других.
• осећај страха и неповерење,
• све до развоја праве фобије од ситуација „бити сам" (монофобија иил аутофобија), када се изоловане особе уплашене, нарушен способности моћи, или доживљавају дисторзије времена и перцепције, илузије, поготово ако им је ускраћена и стимулација сензорних система.

Проблеми социјалне изолације усамљених особа

Ако пођемо од чињеници да је разлика између самоће и усамљености у односу према себи самом, можемо закључити...

„ ...самоћи је драго када је са самом собом, а усамљеност не воли бити сама. ”

У самоћи може да се ужива, јер је изабрана као нешто најбоље у циљу душевног мира. Међутим ако усамљеност наметнута социјалном изолацијом дуго траје она може за неке особе бити болна јер размишља о томе како нико не жели бити са њом, као да је заражена.

У условима социјалне изолације, апре свега од дужине њеног трајања, код усамљене особе временом се развија осећа друштвено неадекватности, „социјалне неквалификованост. Таква особа може почети да размишља како нешто није у реду с њом, како нико не разумије нену ситуацију, и она изразито непријатно доживљава осећај усамљености.

Због дугог природ трајања пандемије изазване коронавирусом болешћу може настати не само хронична усамљеност већ и хронична психофизичка неактивност, а то може постати и по живот опасно стање, које разара способност свакодневног функционисања усамљених и психофизичку активних и може довести до развоја или погоршања:

• хроничних кардиоваскуларних болести,
• пораста крвног притиска,
• пораст нивоа холестерола, шечера у крви...
• нарушавања имуног система,
• учесталије компликације шећерне болести,
• раста учесталости срчаног и можданог удара,
• појаву карцинома,
• анксиозност и/или депресију,
• покушај самоубистава или самоубисто.
• алкохолизам и друге зависности које у почетку анестезирају социјални хендикеп.

Превенција

Најбољи ефект у превенцији социјалне изолације, постижу се кроз:

• подршку пријатеља, чланова породице, других значајних особа,
• опште друштвену социјалну подршку (добро организоване заједнице, волонтерске организације)
• интернетску комуникацију, која не може заменити сусрет са другим лицем у лице, али ипак неутралише ефекте нелагодности.
• гледање и слушање културних садржаја на интернету и/или телевизији и радију.
• бављењем конструктивним активностима (сликање, певање, музицирање, мајсторисање, играње друштвених игара...)
• избегавање оптерећујућих целодневних прикупљања информација посебно не оних са друштвених мрежа које дижу тензију, и дезинформишу.

Изузетно позитивну улогу могу одиграти кућни љубимци што подразумијевају контакт с власницима других кућних љубимаца, ангажованих на њиховој шетњи уместо особе у изолацији.

Види још

• Друштвено удаљавање
• Изолација (санитарна мера)

Спољашње везе

• Суштина борбе са коронавирусом социјална изолација — РТС Београд 25. март 2020.
• Србија аплаудира здравству — РТС 18. 3. 2020

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).