Солилоквијум

С Википедије, слободне енциклопедије

Глумац Кристофер Вокен изводи монолог у позоришној представи Харлиберли из 1984. године

Солилоквијум од латинског solo „себи” + лоqуор „причам”, множина soliloquies)[1] монолог је упућен самом себи, мисли изговорене наглас без обраћања другоме.[2][3]

Солилоквијуми се користе као средство у драми како би лик дао публици до знања шта мисли, директно се обраћајући или говорећи им у поверењу,[4] потпуно или делом.[5] Енглеска ренесансна драма користила је монологе с великим учинком;[4] на пример, солилоквијум „Бити, или не бити” је средиште Шекспировог Хамлета.[6][7] Монолози су уобичајени у низу драмских медија (драме, филмови,[8] итд), као и у недрамским медијима као што је поезија.[9]

Слична књижевна средства[уреди | уреди извор]

Монологи су слични песмама, епифанијама и другим, по томе што укључују један 'глас' који говори, али међу њима постоје разлике. На пример, монолог укључује лик који своје мисли и осећања пребацује са собом и са публиком без да се обраћа било којем од ликова. Монолог су мисли особе изговорене наглас.[10] Монолози се такође разликују од апострофа, у којима се говорник или писац обраћа замишљеној особи, неживом предмету или идеји.[11] Настранице се разликују од пређашњих форми не само по дужини (јер су краће), већ и по томе што их други ликови не чују чак ни у ситуацијама у којима би логично требало (нпр. два лика се упуштају у дијалог који је прекинут тако што један од њих испоручује настраницу).[11]

Историја[уреди | уреди извор]

У античком грчком позоришту, из кога су порекле западне драме,[12] конвенционалном правилу три глумца је претходило правило два глумца, којем је претходила конвенција у којој би се само један глумац појавио на сцени, заједно са хором.[13] Порекло монолога као драмског средства, дакле, није укорењено у дијалогу. Уместо тога, обрнуто је; дијалог је еволуирао из монолога.

Античко римско позориште је имало екстензивне монологе, чешће од старогрчког или модерног позоришта.[14] Једна од кључних сврха ових монолога била је да укажу на пролазак значајне количине времена (које би било досадно да се одигра у реалном времену) унутар сцена. Ова врста монолога се назива повезујућим монологом.[15] Друге врсте монолога су укључивале „улазне монологе“[15] и излазне монологе.[16] У сваком од ових случајева примарна функција је указивање на проток времена.[15]

Од ренесансног позоришта надаље, монолози су се углавном фокусирали на ликове који користе проширени говор да би испунили своју драматичну потребу. Постмодерно позориште, с друге стране, често прихвата перформативне аспекте монолога, чак до те мере да оспорава границу између портретисања карактера (нпр. глуме) и аутобиографских говора.[17]

Типови[уреди | уреди извор]

Пример драмског монолога Рафаела Баронезија.

Унутрашњи монолози укључују лик који екстернализира своје мисли тако да публика може сведочити искуства која би иначе била углавном унутрашња. Насупрот томе, драмски монолог укључује један лик који разговара са другим ликом.[18] Монолози се такође могу поделити на по основи активних и наративних монолога. У активном монологу лик користи свој говор да постигне јасан циљ. Наративни монолози једноставно укључују лик који прича причу и често се могу идентификовати по чињеници да су у прошлом времену.[19]

Аудиције[уреди | уреди извор]

Од глумаца у позоришту, а понекад и на филму и телевизији, може се тражити да изведу монологе на аудицијама. Аудицијски монолози показују способност глумца да припреми комад и изведе представу.[20] Ови комади су обично ограничени на два минута или мање и често су упарени са контрастним монологом: комичним и драматичним; класичним и савременим. Избор монолога за аудицију[21] често зависи од представе или улоге.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Солилоqуy | драма”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-03. 
  2. ^ Хасегаwа, Yоко (2010). Солилоqуy ин Јапанесе анд Енглисх. Амстердам: Јохн Бењаминс Пуб. Цо. стр. 2. ИСБН 978-90-272-8753-3. ОЦЛЦ 697617483. 
  3. ^ Адам, Абдулазиз M. (2015-09-10). Солилоqуиес ас а Драматиц Тецхниqуе ин Адванцинг тхе Плот Ин Схакеспеаре'с Плаy Хамлет (Теза) (на језику: енглески). Судан Университy оф Сциенце анд Тецхнологy. Архивирано из оригинала 15. 09. 2022. г. Приступљено 21. 07. 2023. 
  4. ^ а б Браунмуллер, А. Р.; Хаттаwаy, Мицхаел (2003). Тхе Цамбридге цомпанион то Енглисх Ренаиссанце драма (2нд изд.). Цамбридге, У.К.: Цамбридге Университy Пресс. стр. 23. ИСБН 0-521-82115-0. ОЦЛЦ 50761151. 
  5. ^ „Wхат ис а Солилоqуy?: Дефинитионс анд Еxамплес”. Орегон Стате Гуиде то Енглисх Литерарy Термс (на језику: енглески). 2022-09-16. Приступљено 2022-09-16. 
  6. ^ „Солилоqуy - Дефинитион анд Еxамплес оф Солилоqуy”. Литерарy Девицес (на језику: енглески). 2020-10-31. Приступљено 2021-06-03. 
  7. ^ Селлецк, Нанцy (2020-12-15). „Интерперсонал Солилоqуy: Селф анд Аудиенце ин Схакеспеаре анд Аугустине”. Енглисх Литерарy Ренаиссанце. 51 (1): 63—95. ИССН 0013-8312. С2ЦИД 229181829. дои:10.1086/711602. 
  8. ^ „Тхе Греатест Мовие Спеецхес/Монологуес оф алл тиме!”. ИМДб. Архивирано из оригинала 1. 4. 2016. г. Приступљено 29. 4. 2018. 
  9. ^ „Драматиц Монологуе: Ан Интродуцтион”. Вицторианwеб.орг. 2003-03-10. Архивирано из оригинала 7. 8. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  10. ^ „Солилоqуy – Дефинитион анд Море фром тхе Фрее Мерриам-Wебстер Дицтионарy”. Мерриам-wебстер.цом. Архивирано из оригинала 6. 7. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  11. ^ а б „Тхе Трагедy оф Ромео анд Јулиет бy Wиллиам Схакеспеаре”. Плеасантон.к12.ца.ус. Архивирано из оригинала 2. 9. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  12. ^ Тхе оригинс оф тхеатер ин анциент Грееце анд беyонд : фром ритуал то драма. Цсапо, Ериц., Миллер, Маргарет Цхристина. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. 2007. стр. 1–32. ИСБН 9780521836821. ОЦЛЦ 70335135. 
  13. ^ Куритз, Паул (1988). Тхе Макинг оф Тхеатре Хисторy. ИСБН 978-0-13-547861-5. Приступљено 27. 5. 2014. 
  14. ^ Хенрy W. Пресцотт (јануар 1939). „Линк Монологуес ин Роман Цомедy”. Цлассицал Пхилологy. 34 (1): 1—23. ЈСТОР 264065. С2ЦИД 162249208. дои:10.1086/362195. 
  15. ^ а б в Хенрy W. Пресцотт (април 1939). „Линк Монологуес ин Роман Цомедy”. Цлассицал Пхилологy. 34 (2): 116—126. ЈСТОР 264823. С2ЦИД 224792284. дои:10.1086/362225. 
  16. ^ Хенрy W. Пресцотт (јануар 1942). „Еxит Монологуес ин Роман Цомедy”. Цлассицал Пхилологy. 37 (1): 1—21. ЈСТОР 264367. С2ЦИД 162389976. дои:10.1086/362568. 
  17. ^ Геис, Деборах Р. (децембар 1993). Постмодерн тхеатриц(к)с: монологуе ин цонтемпорарy Америцан драма. Университy оф Мицхиган Пресс. ИСБН 978-0-472-10467-3. Приступљено 27. 5. 2014. 
  18. ^ „монологуе (драма анд литературе) - Енцyцлопæдиа Британница”. Британница.цом. Архивирано из оригинала 12. 8. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  19. ^ „Монологуе Информатион”. Ангелфире.цом. Архивирано из оригинала 28. 10. 2013. г. Приступљено 2013-08-16. 
  20. ^ „Аудитион Монологуес”. Аце Yоур Аудитион. Архивирано из оригинала 14. 7. 2010. г. 
  21. ^ „Монологуес фром Мовиес & Плаyс”. Даилy Ацтор. 4. 10. 2018. Архивирано из оригинала 25. 4. 2023. г. Приступљено 5. 10. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]