Пређи на садржај

Хамлет

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Хамлет (вишезначна одредница).
Хамлет
Хамлет ког је тумачио Едвин Бут (око 1870)
Настанак
Ориг. насловThe Tragedy of Hamlet, Prince of Denmark
АуторВилијам Шекспир
ЗемљаЕнглеска
Језикенглески (рани модерни енглески)
Садржај
ЖанрШекспирова трагедија
ТемаОсвета, лудило, смртност, издаја, политичке интриге
Место и време
радње		Замак Елсинор, Данска
Превод
Издавање1603. (Први кварто)
ТекстХамлет (Викизворник)

Трагедија Хамлета, краљевића данског (енгл. The Tragedy of Hamlet, Prince of Denmark), често скраћено само Хамлет, трагедија је коју је написао Вилијам Шекспир негде између 1599. и 1601. године. Хамлет је Шекспирова најдужа драма. Смештена у Данској, драма прати краљевића Хамлета и његове покушаје да се освети свом стрицу, Клаудију, који је убио Хамлетовог оца како би заузео његов престо и оженио се Хамлетовом мајком. Хамлет се сматра једном од „најмоћнијих и најутицајнијих трагедија на енглеском језику”, са причом подобном за „наизглед бескрајно препричавање и адаптације од стране других”.[1] Нашироко се сматра једном од најбољих драма свих времена.[2] Постоје три различите ране верзије драме: Први кварто (Q1, 1603); Други кварто (Q2, 1604); и Први фолио (F1, 1623). Свака верзија укључује стихове и одломке који недостају у осталима.[3]

Многа дела су наведена као могући извори за Шекспирову драму, од старогрчких трагедија до елизабетанских драма. Уредници издања Arden Shakespeare доводе у питање идеју „лова на изворе”, истичући да она претпоставља да су ауторима увек потребне идеје из других дела за своја и сугеришу да ниједан аутор не може имати оригиналну идеју или бити творац. Када је Шекспир писао, постојале су многе приче о синовима који освећују убиство својих очева, и многе о паметним синовима осветницима који се претварају да су глупи како би надмудрили своје непријатеље. То би укључивало причу о старом Римљанину, Луцију Јунију Бруту, коју је Шекспир очигледно познавао, као и причу о Амлету, коју је на латинском сачувао хроничар из 13. века Саксон Граматик у својој Gesta Danorum, а штампана је у Паризу 1514. године. Причу о Амлету је потом адаптирао, а затим објавио на француском 1570. године научник из 16. века Франсоа де Белфорест. Постоји низ заједничких елемената заплета и главних ликова са Шекспировим Хамлетом, а недостају јој други који се налазе код Шекспира. Белфорестова прича је први пут објављена на енглеском језику 1608. године, након што је Хамлет написан, мада је могуће да је Шекспир наишао на њу у њеној француској верзији.[4]

Хамлета је на српски језик први превео Константин Станишић 1878, а дело је први пут приказано у Београду 1884. године.[5]

Ликови

[уреди | уреди извор]
  • Хамлет – син покојног краља и нећак садашњег краља, Клаудија
  • Краљ Клаудије – Краљ Данске, Хамлетов стриц и брат бившег краља
  • Гертруда  – Краљица Данске и Хамлетова мајка
  • Полоније – главни саветник краља
  • Офелија – Полонијева ћерка
  • Хорацио – Хамлетов пријатељ
  • Лаерт – Полонијев син
  • Волтиманд и Корнелије – дворани
  • Розенкранц и Гилденстерн – дворани, Хамлетови пријатељи
  • Озрик – дворанин
  • Марцело – официр
  • Бернардо – официр
  • Франциско – војник
  • Рејналдо – Полонијев слуга
  • Дух – дух Хамлетовог оца, краљ
  • Фортинбрас – принц Норвешке
  • Гробари – пар тутора
  • Краљ играча, Краљица играча, Луцијанус, итд. – играчи

Радња

[уреди | уреди извор]

Први чин

[уреди | уреди извор]
Замак Кронборг је овековечен као Елсинор у драми Хамлет.

Краљевић Хамлет од Данске је син недавно преминулог краља Хамлета и нећак краља Клаудија, брата и наследника његовог оца. Клаудије се брзо оженио удовицом краља Хамлета, Гертрудом, Хамлетовом мајком, и преузео престо. Данска се налази у дугогодишњем сукобу са суседном Норвешком, у којој је краљ Хамлет убио краља Фортинбраса у бици неколико година раније. Иако је Данска победила Норвешку, а норвешки престо пао у руке немоћног брата краља Фортинбраса, Данска се плаши да је инвазија коју предводи син преминулог норвешког краља, принц Фортинбрас, неизбежна.

Једне хладне ноћи на бедемима Елсинора, данског краљевског замка, стражари Бернардо и Марцело разговарају о духу који подсећа на покојног краља Хамлета, кога су недавно видели, и доводе Хорација, пријатеља краљевића Хамлета, као сведока. Након што се дух поново појави, њих тројица се заветују да ће рећи краљевићу Хамлету шта су видели.

Двор се окупља следећег дана, а краљ Клаудије и краљица Гертруда разговарају о државним пословима са својим старијим саветником Полонијем. Клаудије дозвољава Полонијевом сину Лаерту да се врати у школу у Француској и шаље изасланике да обавесте краља Норвешке о Фортинбрасу. Клаудије такође испитује Хамлета о његовој континуираној тузи за оцем и забрањује му да се врати на универзитет у Витенбергу. Након што двор оде, Хамлет очајава због очеве смрти и нагле поновне удаје своје мајке. Сазнавши за духа од Хорација, Хамлет одлучује да га сам види.

Хорацио, Хамлет и дух (Хенри Фјусели, 1789).[6]

Док се Полонијев син Лаерт спрема да оде у Француску, Полоније му нуди савет који кулминира у максими „буди веран себи”.[7] Полонијева ћерка, Офелија, признаје своје интересовање за Хамлета, али Лаерт је упозорава да не тражи принчеву пажњу, а Полоније јој наређује да одбије његова удварања. Те ноћи на бедему, дух се јавља Хамлету, говори краљевићу да га је убио Клаудије (сипајући му отров у ухо док је спавао) и захтева да Хамлет освети његово убиство. Хамлет пристаје, а дух нестаје. Краљевић се поверава Хорацију и стражарима да од сада планира да се понаша као да је полудео. Хамлет их тера да се закуну да ће држати његове планове за освету у тајности; међутим, он остаје несигуран у поузданост духа.

Други чин

[уреди | уреди извор]

Офелија жури оцу, говорећи му да је Хамлет претходне ноћи стигао на њена врата полуго и понашајући се чудно. Полоније криви љубав за Хамлетово лудило и одлучује да обавести Клаудија и Гертруду. Када уђе да то учини, краљ и краљица дочекују Розенкранца и Гилденстерна, два студента познаника Хамлета, у Елсинору. Краљевски пар је затражио да двојица студената истраже узрок Хамлетовог расположења и понашања. Додатне вести захтевају да Полоније сачека да буде саслушан: гласници из Норвешке обавештавају Клаудија да је краљ Норвешке укорио принца Фортинбраса због покушаја да поново води битке свог оца. Снаге које је Фортинбрас регрутовао да марширају против Данске уместо тога ће бити послате против Пољске, иако ће проћи кроз данску територију да би стигле тамо.

Полоније саопштава Клаудију и Гертруди своју теорију о Хамлетовом понашању, а затим разговара са Хамлетом у дворани замка покушавајући да сазна нешто више. Хамлет се претвара да је луд и суптилно вређа Полонија све време. Када Розенкранц и Гилденстерн стигну, Хамлет топло поздравља своје „пријатеље”, али брзо схвата да су они тамо да га шпијунирају за Клаудија. Хамлет признаје да је узнемирен својом ситуацијом, али одбија да каже прави разлог, уместо тога примећујући „Каква ли је само творевина човек”. Розенкранц и Гилденстерн говоре Хамлету да су са собом довели трупу глумаца које су упознали док су путовали у Елсинор. Хамлет, након што је поздравио глумце и отпустио своје пријатеље који га шпијунирају, тражи од њих да одрже монолог о смрти краља Пријама, којој је сведочила краљица Хекаба, на врхунцу Тројанског рата. Хамлет затим тражи од глумаца да одиграју Убиство Гонзага, представу која приказује смрт сличну убиству његовог оца. Хамлет намерава да проучи Клаудијеву реакцију на представу и тиме утврди истинитост приче духа о Клаудијевој кривици.

Трећи чин

[уреди | уреди извор]
Хамлет грешком убоде Полонија (Коук Смит, 19. век).

Полоније тера Офелију да врати Хамлетова љубавна писма краљевићу док он и Клаудије тајно посматрају како би проценили Хамлетову реакцију. Хамлет шета сам ходником док краљ и Полоније чекају Офелијин улазак. Хамлет размишља о животу и смрти. Када Офелија уђе и покуша да врати Хамлетове ствари, Хамлет је оптужује за нескромност и виче „иди у манастир”, мада није јасно да ли је и то израз лудила или истинске патње. Његова реакција убеђује Клаудија да Хамлет није луд за љубављу. Убрзо након тога, двор се окупља да гледа представу коју је Хамлет наручио. Након што је видео како ривал убија глумца у улози краља сипајући му отров у уво, Клаудије нагло устаје и истрчава из собе; за Хамлета је то доказ стричеве кривице.

Гертруда позива Хамлета у своју одају и захтева објашњење. У међувремену, Клаудије разговара сам са собом о немогућности покајања, пошто још увек поседује своју нелегално стечену имовину: круну и жену свог брата. Пада на колена. Хамлет, на путу да посети мајку, прикрада му се с леђа, али га не убија, сматрајући да ће га убиство Клаудија док се моли послати право у рај, док ће дух његовог оца бити заглављен у чистилишту. У краљичиној спаваћој соби, Хамлет и Гертруда се жестоко свађају. Полоније, шпијунирајући разговор иза таписерије, позива у помоћ док Гертруда, верујући да Хамлет жели да је убије, и сама виче у помоћ.

Хамлет, верујући да је се Клаудије скрива, дивље убоде ножем, убијајући Полонија, али он помера завесу и увиђа своју грешку. У бесу, Хамлет брутално вређа мајку због њеног наводног незнања о Клаудијевој подлости, али дух улази и опомиње Хамлета због његове неактивности и оштрих речи. Неспособна да сама види или чује духа, Гертруда схвата Хамлетов разговор са њим као додатни доказ лудила. Након што је замолио краљицу да престане да спава са Клаудијем, Хамлет одлази, одвлачећи Полонијево тело.

Четврти чин

[уреди | уреди извор]

Хамлет се шали са Клаудијем о томе где је сакрио Полонијево тело, а краљ, плашећи се за свој живот, шаље Розенкранца и Гилденстерна да прате Хамлета у Енглеску са запечаћеним писмом енглеском краљу у којем захтева да се Хамлет одмах погуби.

Полудена тугом због Полонијеве смрти, Офелија лута Елсинором. Лаерт се враћа из Француске, бесан због очеве смрти и сестриног лудила. Клаудије убеђује Лаерта да је Хамлет искључиво одговоран, али убрзо стиже писмо које указује да се Хамлет вратио у Данску, тиме осујећујући Клаудијев план. Клаудије мења тактику, предлажући двобој мачевима између Лаерта и Хамлета како би решили своју заваду. Лаерту ће бити дат мач са отрованим врхом, а ако то не успе, Клаудије ће понудити Хамлету отровано вино. Гертруда их прекида како би их обавестила да се Офелија удавила, иако није јасно да ли је то било самоубиство или несрећа изазвана њеним лудилом.

Пети чин

[уреди | уреди извор]
Гробари.[8] (Ежен Делакроа, 1839).

Хорацио је добио писмо од Хамлета, у којем се објашњава да је краљевић побегао преговарајући са пиратима који су покушали да нападну његов брод који је пловио за Енглеску, а пријатељи се поново уједињују иза сцене. Два гробара разговарају о Офелијином наводном самоубиству док копају њен гроб. Хамлет стиже са Хорациом и шали се са једним од гробара, који ископава лобању Јорика, дворске луде из Хамлетовог детињства. Хамлет узима лобању, говорећи „Јао, јадни Јориче” док размишља о смртности. Приближава се Офелијина погребна поворка, коју предводи Лаерт. Хамлет и Хорацио се у почетку крију, али када Хамлет схвати да је Офелија та која ће бити сахрањена, он се открива, изјављујући своју љубав према њој. Лаерт и Хамлет се сукобљавају поред Офелијиног гроба, али њихова кавга је прекинута.

Назад у Елсинору, Хамлет објашњава Хорацију да је открио Клаудијево писмо међу стварима Розенкранца и Гилденстерна и заменио га фалсификованом копијом у којој се наводи да његови бивши пријатељи треба да буду убијени. Озрик, један од дворјана, прекида разговор како би Хамлету пренео изазов за мачевање од Лаерта. Хамлет, упркос Хорациовим молбама, прихвата изазов. Хамлет се у почетку добро сналази, водећи у надметању са два према нула, а Гертруда му наздравља отрованом чашу вина коју је Клаудије издвојио за Хамлета. Клаудије покушава да је заустави, али је прекасно: она пије, а Лаерт схвата да ће завера бити откривена. Лаерт рањава Хамлета својим отрованим мачем. У насталој борби, мењају оружје, а Хамлет рањава Лаерта његовим отрованим мачем. Гертруда се сруши и, тврдећи да је отрована, умире. У последњим тренуцима, Лаерт се мири са Хамлетом и открива Клаудијев план. Хамлет јуриша на Клаудија и убија га. Како отров делује, Хамлет, чувши да Фортинбрас маршира кроз то подручје, именује норвешког принца за свог наследника. Хорацио, очајан при помисли да је последњи остао жив и да не може да живи док је Хамлет мртав, каже да ће извршити самоубиство попивши талог Гертрудиног отрованог вина, али Хамлет га моли да настави да живи и исприча своју причу. Хамлет умире у Хорациовом наручју, проглашавајући „преостало је ћутање”. Фортинбрас, који је наводно марширао према Пољској са својом војском, стиже у палату, заједно са енглеским амбасадором који доноси вести о смрти Розенкранца и Гилденстерна. Хорацио обећава да ће испричати целу причу о томе шта се догодило, а Фортинбрас, видевши целу данску краљевску породицу мртву, узима круну за себе и наређује војну сахрану у част Хамлета.

Извођење и објављивање

[уреди | уреди извор]
Сцена Мишоловке из Хамлета, Вилијама Шекспира, Српско народно позориште, Нови Сад, 1927. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Најстарије забележено извођење драме се догодило у јулу 1602. године; 1603. комад се давао на оба енглеска универзитета, Кембриџу и Оксфорду. Упоредо са Ричардом II, Хамлет је изводила трупа капетана Вилијама Килингана на броду Британске источноиндијске компаније Змај, у приобаљу Сијера Леонеа, септембра 1607. године. Конвенционалнија дворска извођења почињу 1619. и 1637. године, при чему је ова прва представа изведена 24. јануара у Палати Хемптон. С обзиром да међу Шекспировим ликовима само Фалстаф има већи број алузија и референци у ондашњој литератури, комад је сигурно приказиван чешће него што је то историјски забележено.

Драма је унета и у регистар Стејшонерс компанија 26. јула 1602, и касније те године штампали су га књижари Николас Линг и Џон Трандел. Q1 је „лош кварто”, и садржи само нешто више од половине текста који садржи Q2; Q2 је објављен 1604. године.[9] опет од стране Николаса Линга. Репринти Q2 су уследили 1611. (Q3) и 1637. (Q5); такође постоји и Q4 за који није утврђен датум (вероватно је из 1622). Први фолио се појавио 1623. године.

Комад је поново оживљен на почетку периода ресторације; Сер Вилијам Дејвнант је продуцирао извођење 1661. године у Lincoln's Inn Fields. У верзији Дејвида Гарика, извођеној у Драри Лејну 1772. гробари су избачени, а насловна улога је продужена. Вилијам Поел је 1881. продуцирао извођење текста Q1.[10]

Извори текста

[уреди | уреди извор]
Хамлет и Хорацио на гробљу, Ежен Фердинанд Виктор Делакроа

Прича о данском краљевићу Хамлету, који смишља како да се освети свом стрицу, садашњем краљу, за убиство свог оца, претходног краља, веома је стара. Многи детаљи приче — Хамлетово привидно лудило, журна удаја његове мајке за узурпатора, тестирање принчевог лудила уз помоћ младе жене, краљевић који разговара са својом мајком и убија шпијуна, слање краљевића у Енглеску са два пратиоца и замена писма у коме се захтева његово убиство писмом у коме се тражи да се пратиоци убију — већ постоје у овој средњовековној причи, коју је око 1200. године записао Саксон Граматик у свом делу Gesta Danorum. Прилично веродостојну верзију Саксоновог записа је 1570. издао на француском Франсоа де Белфорест у делу Трагичне повести (Histoires Tragiques).[11]

Међутим, верује се да је извор који је Шекспир користио један ранији комад — данас изгубљен (вероватно дело Томаса Кида) — познато као Ур-Хамлет. Овај старији комад о Хамлету је извођен до 1589. године, и изгледа да је по први пут увео духа у причу.[12] Научници не могу да поуздано утврде колико је Шекспир узео из ове представе, колико из других тадашњих извора, (као што је Кидова Шпанска трагедија), а колико од Белфореста (вероватно нешто) или Саксона (вероватно ништа). Али свакако, Шекспиров Хамлет садржи детаље којих нема у средњовековној верзији: тајност злочина, духа који захтева освету, „друге синове” Лаерта и Фортинбраса, тестирање краља уз помоћ представе, и вишеструко фаталну природу Хамлетове „освете”.[13][14]

Три текста

[уреди | уреди извор]

Постоје три верзије Хамлета из раних 1600-их: „први кварто” Хамлета из 1603. (назван Q1), „други кварто” Хамлета из 1604/5. (Q2), и текст Хамлета из Првог Фолија из 1623. (F). За каснија кварто и фолио издања сматра се да су изведени из поменутих, тако да нису од нарочитог значаја за проучавање оригиналног Шекспировог текста. Заправо, сам Q1 је само делимично користан; у пракси Q2 и F су издања на која се највише ослања. Међутим, ове две верзије садрже доста неконзистентности, што је произвело велику количину коментара, почевши још од најранијих студија Џ. Довера Вилсона и Џ. И. Датија и настављајући се и данас.

Први кварто са монологом „Бити или не бити”

Први издавачи Шекспировог дела, почев од Николаса Роуа (1709) и Луиса Теобалда (1733), комбиновали су материјал из два најранија извора Хамлета који су у то доба били познати, кварта из 1604/5. и Првог голија из 1623. године. Сваки од текстова садржи материјал који у другом недостаје; постоји доста великих разлика чак и у заједничком материјалу, тако да је свега нешто преко 200 редова идентично у обе верзије. Многи издавачи су приступали мешању, пеглању и синтетизовању материјала из Q2 и F, у циљу да добију обухватан текст који би био што ближи идеализованом Шекспировом оригиналу. Теобалдова верзија је дуго времена била стандард.[15] Наравно, филозофија „целовитог текста” коју је он успоставио до данашњих дана има утицаја на издаваче. Многи савремени издавачи су урадили у суштини исто што и Теобалд, такође користећи, највећим делом, кварто из 1604/5. и фолио из 1623.

Откриће ретке копије Q1 1823.[16] донело је нове тешкоће. Одмах су уочени недостаци овог текста — Q1 је стога конципиран као „лош кварто”. Ипак, и он има извесног значаја: Q1 садржи сценска упутства која откривају како је изгледало извођење, а садржи и читаву сцену, (обично се означава IV,vi) која не постоји ни у Q2 ни у F. Најмање 28 различитих извођења текста Q1 почев од 1881. године показују да је он погодан за извођење. За Q1 се обично сматра да представља „реконструкцију” или пиратску копију представе коју је изводила Шекспирова сопствена трупа. Значајно је краћи од пуног текста јер је верзија на основу које је настао значајно скраћена за потребе сценског извођења. Сматра се да је један од споредних глумаца (Марцело, највероватније, можда и Волтиманд) те представе извор ове верзије.

Детаљ са бакрореза Данијела Меклиза из 1842. Сцена из Хамлета, која приказује тренутак када се разоткрива Клаудијева кривица.

Као и у случају два текста за Краља Лира, савремени научници су напустили идеал „целовитог текста”, признајући немогућност његове примене у случају Хамлета. Арден Шекспирова публикација различитих верзија Хамлета 2006. године је најбољи показатељ оваквог померања фокуса.[17]

Хамлет као лик

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Краљевић Хамлет

У овом комаду краљевић Хамлет је далеко најзаступљенији лик: његов проблем представља срж заплета, и његове јавне досетке и унутрашња разматрања доминирају дешавањима на сцени. Улога краљевића је убедљиво најдужа од било које друге улоге у Шекспировим комадима. Ова најомиљенија трагедија има доста неразјашњених тренутака (Да ли је дух добар или зао? Зашто је Офелија умрла?), али највећа тајанственост се тиче Хамлетовог карактера, његове психологије и његових правих мотива. Можемо ли уопште да га схватимо? Постоји обиље спекулација о овим и многим другим питањима везано за овај средишњи лик западњачке књижевности.[18]

Извођења, адаптације, утицаји и референце

[уреди | уреди извор]

Хамлет у биоскопима и на телевизији

[уреди | уреди извор]

Према наводима IMDb-а постоје 22 биоскопска филма са насловом Хамлет, као и још 16 телевизијских филмова. Још 50 наслова продукција у делу свог наслова садрже ово име или користе варијацију овог имена на неком другом језику.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Thompson & Taylor 2006a, стр. 74.
  2. ^ Propst, Andy (2022-11-28). „50 Best Plays of All Time: Comedies, Tragedies and Dramas Ranked”. Time Out New York (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-06. 
  3. ^ Weiner 1962, стр. 1–3.
  4. ^ Thompson & Taylor 2006a, стр. 59-69.
  5. ^ Недић, Боривоје: Целокупна дела Виљема Шекспира, IV књига. стр. 8. Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.
  6. ^ Hamlet 1.4.
  7. ^ Trilling 2009, стр. 8.
  8. ^ Hamlet 5.1.1–205
  9. ^ Неки примерци Q2 потичу из 1605. године, и вероватно представљају друго издање; тако да се за Q2 обично наводи датум „1604/5.”
  10. ^ Halliday, стр. 204.
  11. ^ Edwards, стр. 1–2.
  12. ^ Jenkins, стр. 82–5.
  13. ^ Edwards, стр. 2.
  14. ^ види Jenkins, pp. 82-122 за комплексну расправу о свим врстама могућих утицаја који нађени у комаду.
  15. ^ Hibbard, стр. 22–3.
  16. ^ Jenkins, стр. 14.
  17. ^ Thompson & Taylor, 2006
  18. ^ Jenkins, стр. 147.

Литература

[уреди | уреди извор]

Верзије Хамлета

[уреди | уреди извор]

Секундарни извори

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хамлет&oldid=30651377”