Хамлет

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хамлет 1605

Трагедија Хамлета, краљевића данског је трагедија Вилијама Шекспира и један је од његових најпознатијих и најизвођенијих комада. Постоје докази да је написана и извођена пре 1600. године, али су неке тематске референце (које и даље постоје) додате наредне године[1].

Хамлет је вероватно Шекспиров најпопуларнији комад, судећи по броју извођења; нпр. на врху је листе у Краљевском шекспирском позоришту од 1879. године[2]. Заплет садржи елементе трагедије освете, братоубиства, убиства, интроспекције и натприродног уплитања. Представља најдужи Шекспиров комад [3], а улога принца Хамлета је убедљиво најдужа улога међу свим његовим комадима[4].

Извођење и објављивање[уреди]

Најстарије забележено извођење драме се догодило у јулу 1602. године; 1603. комад се давао на оба универзитета, Кембриџском и Оксфордском. Упоредо са Ричардом II, Хамлет је изводила трупа капетана Вилијама Килингана броду Британске источноиндијске компаније „Змај“, у приобаљу Сијера Леонеа, септембра 1607. Конвенционалнија дворска извођења почињу 1619. и 1637. године, при чему је ова прва представа изведена 24. јануара у Палати Хемптон. С обзиром да међу Шекспировим ликовима само Фалстаф има већи број алузија и референци у ондашњој литератури, комад је сигурно приказиван чешће него што је то историјски забележено.

Драма је унета и у регистар Стејшонерс компанија 26. јула 1602, и касније те године штампали су га књижари Николас Линг и Џон Трандел. Q1 је "лош карто," и садржи само нешто више од половине текста који садржи Q2; Q2 је објављен 1604.[5] опет од стране Николаса Линга. Репринти Q2 су уследили 1611. (Q3) и 1637. (Q5); такође постоји и Q4 за који није утврђен датум (вероватно је из 1622.). Први фолио се појавио 1623.

Комад је поново оживљен на почетку периода ресторације; Сер Вилијам Дејвнант је продуцирао извођење 1661. године у Lincoln's Inn Fields. У верзији Дејвида Гарика, извођеној у Драри Лејну 1772. гробари су избачени, а насловна улога је продужена. Вилијам Поел је 1881. продуцирао извођење текста Q1.[6]

Извори[уреди]

Хамлет и Хорације на гробљу Ежен Фердинанд Виктор Делакроа

Прича о данском краљевићу Хамлету, који смишља како да се освети свом стрицу, садашњем краљу, за убиство свог оца, претходног краља, је стара. Многи детаљи приче — Хамлетово привидно лудило, журна удаја његове мајке за узурпатора, тестирање краљевићевог лудила уз помоћ младе жене, краљевић који разговара са својом мајком и убија шпијуна, слање краљевића у Енглеску са два пратиоца и замена писма у коме се захтева његово убиство писмом у коме се тражи да се пратиоци убију — већ постоје у овој средњовековној причи, коју је око 1200. године записао Саксо Граматикус у свом делу Gesta Danorum. Прилично веродостојну верзију Саксовог записа је 1570. издао на француском Франсоа д Белфоре у делу Трагичне повести (Histoires Tragiques).[7]

Међутим, верује се да је извор који је Шекспир користио један ранији комад — данас изгубљен (вероватно дело Томаса Кида) — познато као Ур-Хамлет. Овај старији комад о Хамлету је извођен до 1589. године, и изгледа да је по први пут увео духа у причу[8]. Научници не могу да поуздано утврде колико је Шекспир узео из ове представе, колико из других тадашњих извора, (као што је Кидова Шпанска трагедија), а колико од Белфореа (вероватно нешто) или Сакса (вероватно ништа). Али свакако, Шекспиров Хамлет садржи детаље којих нема у средњовековној верзији: тајност злочина, духа који захтева освету, „друге синове“ Лаерта и Фортинбраса, тестирање краља уз помоћ представе, и вишеструко фаталну природу Хамлетове „освете“.[9][10]

3 текста[уреди]

Постоје три верзије Хамлета из раних 1600-их: „први кварто“ Хамлета из 1603. (назван Q1), „други кварто“ Хамлета из 1604/5. (Q2), и текст Хамлета из Првог Фолија из 1623. (F). За касније квартое и фолије се сматра да су изведени из поменутих, тако да нису од нарочитог значаја за проучавање оригиналног Шекспировог текста. Заправо, сам Q1 је само делимично користан; у пракси Q2 и F су издања на која се највише ослања. Нажалост, ове две верзије садрже доста неконзистентности, што је произвело велику количину коментара, почевши још од најранијих студија Џ. Довера Вилсона (J. Dover Wilson) и Џ. И. Датија (G. I. Duthie) и настављајући се и данас. (Види референце, као и: Фолио и картои (Шекспир)).

Први карто са монологом „Бити ил' не бити“

Први издавачи Шекспировог дела, почев од Николаса Роуа (Nicholas Rowe) (1709.) и Луиса Теобалда (Lewis Theobald) (1733.), су комбиновали материјал из два најранија извора Хамлета који су у то доба били познати, картоа из 1604/5. и Првог Фолија из 1623. Сваки од текстова садржи материјал који у другом недостаје; постоји доста великих разлика чак и у заједничком материјалу, тако да је свега нешто преко 200 редова идентично у обе верзије. Многи издавачи су приступали мешању, пеглању и синтетизовању материјала из Q2 и F, у циљу да добију обухватан текст који би био што ближи идеализованом Шекспировом оригиналу. Теобалдова верзија је дуго времена била стандард.[11] Наравно, филозофија „целовитог текста“ коју је он успоставио до данашњих дана има утицаја на издаваче. Многи савремени издавачи су урадили у суштини исто што и Теобалд, такође користећи, највећим делом, карто из 1604/5. и фолио из 1623.

Откриће ретке копије Q1 1823.[12] је донело нове тешкоће. Одмах су уочени недостаци овог текста—Q1 је стога конципиран као "лош карто." Ипак, и он има извесног значаја: Q1 садржи сценска упутства која откривају како је изгледало извођење, а садржи и читаву сцену, (обично се означава IV,vi) која не постоји ни у Q2 ни у F. Најмање 28 различитих извођења текста Q1 почев од 1881. године показују да је он погодан за извођење. За Q1 се обично сматра да представља „реконструкцију“ или пиратску копију представе коју је изводила Шекспирова сопствена трупа. Значајно је краћи од пуног текста јер је верзија на основу које је настао значајно скраћена за потребе сценског извођења. Сматра се да је један од споредних глумаца (Марчело, највероватније, можда и Волтеманд) те представе извор ове верзије.

Као и у случају два текста за Краља Лира, савремени научници су напустили идеал „целовитог текста," признајући немогућност његове примене у случају Хамлета. Арден Шекспирова публикација различитих верзија Хамлета 2006. године је најбољи показатељ оваквог померања фокуса.[13]

Детаљ са бакрореза Данијела Меклиза из 1842. Сцена из Хамлета, која приказује тренутак када се разоткрива Клаудијева кривица.

Списак ликова[уреди]

  • Хамлет, краљевић дански
Краљевић Хамлет, насловни лик, је син покојног краља, који се такође звао Хамлет. Управо се вратио из Витенберга, где је студирао.
  • Клаудије, краљ Данске, Хамлетов стриц
Клаудије је садашњи краљ Данске, Хамлетов стриц, који је наследио престо након смрти свог брата, старог краља Хамлета. И он се, врло брзо, жени Гертрудом, удовицом свога брата. Открива се да је он убио краља Хамлета.
  • Гертруда, краљица Данске, Хамлетова мати
Гертруда је Хамлетова мајка. Поставши удовица након смрти краља Хамлета, она се сувише брзо удала за Клаудија. У Шекспирово време у Енглеској Црква је удају за брата покојног супруга сматрала инцестом.[14]
  • Дух чини се као дух краља Хамлета, покојног краља
Дух, по лику, представља Краља Хамлета, али може бити и зли дух. Стари краљ је недавно умро, те, док пати у Чистилишту, његов дуг лута ноћу, узнемирен и осветољубив.<!—У оригиналног верзији ове представе из 1500-их, ову улогу је играо Вилијам Шекспир)-->
  • Полоније, саветник краља
Полоније (познат као Корамбис у „лошем“ првом картоу) је главни Клаудијев саветник и отац Офелије и Лаерта. Он је стар, и обично шаљиво приказиван као приглуп и неко ко се разбацује речима.
  • Лаерт, Полонијев син
Лаерт је млади племић који живи у Паризу, и долази кући због крунисања Клаудија. „Лаерт“ је име Одисејевог оца у Хомеровом епу.
  • Офелија, Полонијева кћи
Офелија је Полонијева кћи. Она и Хамлет су у вези, мада није јасно да ли само у облику писама, поклона, и гледања, или је веза напредовала и мало даље.
  • Рејналдо, Полонијев слуга
  • Хорације, Хамлетов пријатељ и колега са студија
Хорације је Хамлетов пријатељ из Витенберга. Очигледно је Данац, и дошао је у Елзинор због сахране старог Хамлета, и остао и даље. Приказан је као „учењак“, и готово са сваким на двору лако ступа у разговор, од стражара до краљевског пара. Хорације је једини лик са којим Хамлет разговара слободно током највећег дела комада.
  • Марчело, Бернардо, Франциско, официри сата
  • Волтеманд, Корнелије, посланици у Норвешкој
  • Розенкранц, Гилденстерн, некадашњи Хамлетови школски другови
Розенкранц и Гилденстерн су стари школски другови Хамлета. Ако су га упознали на универзитету, то мора да је било давно, јер се чини да не познају Хорација, који је скоро дошао из Витенберга. Оба имена су постојала у Данској у доба када је Шекспир писао Хамлета, па је до тих имена могао да дође из већег броја извора..[15]
  • Фортинбрас, краљевић норвешки
Фортинбрас је крунски принц Норвешке. Он је син краља Фортинбраса, кога је у бици убио Хамлетов отац, тако да и он захтева освету. Његова чврстина и одлучност су у супротности са Хамлетовим оклевањем. Његово име значи „чврста рука“.
  • Капетан норвешке војске
  • Први глумац
  • Остали глумци
  • Озрик, Лорд, Господин, дворани
Озрик је дворанин, „пун високопарних речи, али помало тупав“[16], који суди двобој мачевима између Хамлета и Лаерта.
  • Први кловн, гробар и црквењак
Популаран лик, готово никада се не изоставља из представе. На шта би личио Хамлет без Јорикове лобање?
  • Други кловн, његов помоћник
  • Морнар
  • Гласник
  • Свештеник
  • Енглески посланик
Он изговара речи 'Розенкранц & Гилденстерн су мртви'
  • Лордови, Посилни, Морнари, Војници, Стражари

[17]

Заплет[уреди]

Марчело, Хорације, Халмет и Дух Хенри Фасли.

Ово је прича о младом краљевићу Хамлету, чији је отац, Краљ Хамлет од Данске, недавно неочекивано умро. Његов брат Клаудије је наследио престо и оженио супругу покојног краља (а мајку краљевића Хамлета), Гертруду. Краљевић Хамлет је веома огорчен што је Клаудије заузео престо и што се Гертруда хитро преудала за брата свог покојног мужа, кога краљевић Хамлет сматра недостојним свога оца.

Једне мрачне зимске ноћи, дух који ликом подсећа на покојног краља Хамлет се приказао Бернарду, Марчелу и Хорацију, стражарима замка Елзинор у Данској, са важном поруком коју треба да им саопшти. Међутим, дух нестаје пре него што успева да саопшти поруку. Стражари обавештавају краљевића, те он крене да испита читаву ствар. Утвара се још једном појављује и разговара са Хамлетом, откривајући му да је његовог оца убио Клаудије. Након што захтева од Хамлета да освети очеву смрт, дух нестаје. Хамлет одлучује да глуми лудило како би потврдио Клаудијеву кривицу.

Хамлет и Офелија Данте Габријел Росети

Кад Клаудије и Гертруда постану свесни тога, они постављају Хамлетове школске другове Розенкранца и Гилденстерна да га надгледају и открију узрок његовог очигледног лудила. Полоније, краљев саветник, претпоставља да је узрок Хамлетовог лудила љубав према његовој ћерки, Офелији. Међутим, у тајно надгледаном сусрету двоје потенцијалних љубавника, нема доказа да Хамлет воли Офелију; штавише, он јој сугерише да оде у самостан.

Хамлет смишља план како да разоткрије Клаудијеву кривицу, тако што ће поставити представу која ће да прикаже чин убиства. Клаудије прекида представу на пола и напушта одају. Хорације потврђује краљеву реакцију и Хамлет креће да освети свога оца. Он је одлучан да убије, али наилази на Клаудија док се овај моли, те закључује да би убиство у том тренутку значило да ће његова душа завршити у рају – што није одговарајућа казна за таквог злочинца. Међутим, након што изађе, открива се да се Клаудије није био молио.

Хамлет креће да се суочи и прекори своју мајку. Када чује шум иза завесе, он забада свој мач, и убија Полонија који је прислушкивао. Бојећи се за сопствену безбедност, Клаудије шаље Хамлета у Енглеску у друштву са Розенкранцом и Гилденстерном, који, без Хамлетовог знања, носе и налог да се Хамлет убије.

Ојађена Офелија губи разум и дави се у реци (можда и по сопственој вољи). Лаерт, њен брат и Полонијев син, бесан се враћа из посете Француској. Клаудије убеђује Лаерта да је Хамлет кривац за смрт Полонија и Офелије. Хамлет јавља да се његов брод вратио у Данску, након што су их на путу ка Енглеској напали гусари. Клаудије схвата да Лаерт представља могућност да се реши Хамлета, те се клади да Хамлет може да надвлада Лаерта у мачевању. Борба је намештаљка; Лаертов бодеж је отрован, као и вино из пехара из кога Хамлет треба да пије.

Током борбе, Гертруда пије из затрованог пехара и умире. Лаерт успева да посече Хамлета, а онда и он бива повређен истим сечивом. Умирући, открива краљев план да се убије Хамлет. Хамлет успева да убије Клаудија пре него што и сâм подлегне фаталном отрову. Фортинбрас, норвешки принц са освајачким намерама, води своју војску у Данску и долази на сцену. Хорације му прича шта се догодило и Фортинбрас наређује да се Хамлетово тело уклони уз почасти.

Хамлет као лик[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљевић Хамлет

У овом комаду краљевић Хамлет је далеко најзаступљенији лик: његов проблем представља срж заплета, и његове јавне досетке и унутрашња разматрања доминирају дешавањима на сцени. Улога краљевића је убедљиво најдужа од било које друге улоге у Шекспировим комадима. Ова најомиљенија трагедија има доста неразјашњених тренутака (Да ли је дух добар или зао? Зашто је Офелија умрла?), али највећа тајанственост се тиче Хамлетовог карактера, његове психологије и његових правих мотива. Можемо ли уопште да га схватимо? Постоји обиље спекулација о овим и многим другим питањима везано за овај средишњи лик западњачке књижевности.[18]

Извођења, адаптације, утицаји и референце[уреди]

Хамлет у биоскопима и на телевизији[уреди]

Према наводима Internet Movie Database постоји 22 биоскопских филмова са насловом Хамлет, као и још 16 телевизијских филмова. Још 50 наслова продукција у делу свог наслова садрже ово име или користе варијацију овог имена на неком другом језику. За више детаља, види Екранизације Шекспира (Хамлет).

Референце[уреди]

  1. ^ Jenkins, стране 1-6; тематски материјал о „рату између позоришта“ и — могуће— устанку у Есексу почетком 1601. ("касна иновација")
  2. ^ Crystal (2005), стр. 66.
  3. ^ Crystal (2005), стр. 139.
  4. ^ Crystal (2005), стр. 99.
  5. ^ Неки примерци Q2 потичу из 1605. године, и вероватно представљају друго издање; тако да се за Q2 обично наводи датум "1604/5."
  6. ^ Halliday, стране 204
  7. ^ Edwards, стране 1-2
  8. ^ Jenkins, стране 82-5
  9. ^ Edwards, стране 2
  10. ^ види Jenkins, pp. 82-122 за комплексну расправу о свим врстама могућих утицаја који нађени у комаду.
  11. ^ Hibbard, стране 22-3
  12. ^ Jenkins, стране 14
  13. ^ Thompson & Taylor, 2006
  14. ^ Hibbard, стране 164, note 157
  15. ^ Jenkins, стране 422
  16. ^ T.S. Eliot, Љубавна песма Џ. Алфреда Прафрока
  17. ^ листа карактера (без коментара) преузета од Едвардса (Edwards) (2003)
  18. ^ Jenkins, стране 147

Литература[уреди]

  • Crystal, David, & Ben Crystal, The Shakespeare Miscellany. New York, 2005.
  • Duthie, G. I., The "Bad" Quarto of "Hamlet," A Critical Study, Cambridge University Press, 1941.
  • Hamlet, Prince of Denmark. Phillip Edwards, ed. Cambridge, 2003. Updated 1985 edition.
  • Halliday, F. E., A Shakespeare Companion 1564-1964, Baltimore, Penguin, 1964.
  • Hamlet. G.R. Hibbard, ed. Oxford, 1987. (Oxford World's Classics).
  • Hamlet. Harold Jenkins, ed. Methuen, 1982. (The Arden Shakespeare).
  • Thompson, Ann, and Neil Taylor, eds., Hamlet, The Texts of 1603 and 1623, Arden Shakespeare, Third Series, 2006.
  • Wilson, John Dover, The Manuscript of Shakespeare's Hamlet. Cambridge, 1934.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хамлет
Вики речник
Викиречник има значење речи