Тепелук
Тепелук је женско оглавље ношено током 19. века као део српске градске ношње. До средине 19. века под тепелуком се подразумевала мала округла, сребрна, често позлаћена плочица, филигранске израде са типичном оријенталном декорацијом. Овај тип тепелука носио се уместо кићанке на врху плитког црвеног феса, који је био уобичајено женско оглавље у том периоду. Тепелук је могао бити направљен и од дуге ниске сребрних или златних новчића која се савијала у виду спирале на засебном кружном комаду тканине који се потом пришивао на врх феса, док је у најјефтинијој варијанти врх капе украшаван терзијским везом.[1]
Од почетка друге половине 19. века назив тепелук почиње да се користи само за један одређен тип капе која настаје од феса и убрзо постаје ексклузиван и препознатљив део српске градске ношње. У питању је мала црвена капа од чоје у облику калоте, извезена бисерима аранжираним у виду купа, при чему су купе распоређене у концентричним круговима око веће средишње купе.
Тепелук је ношен тако што су око њега обмотаване плетенице и бареш, савијена марама или трака од једнобојне или дезениране танке тканине. Девојке су уз тепелук носиле једноставну сомотску или свилену траку око саме капе, док су удате жене носиле сомотску траку украшену флоралним мотивима у техници веза бисерима, као и специјалан накит прављен за овај тип ношње у Бечу и другим аустријским градовима. Накит, прављен од дијаманата, сребра или злата, састојао се од прстена који је ношен на барешу, игала у облику расцветалих грана и одговарајућих минђуша. Невесте су на венчању уз тепелук носиле невестински вео и венац. Милева Наумовић је на свом венчаном портрету који је 1852. године насликао Урош Кнежевић, приказана у градској ношњи са тепелуком преко кога носи вео и невестински венац. Удовице су покривале бисере на тепелуку црном тканином, а уместо украшене траке носиле су црну.[2]
Када је у другој половини 19. века дошло до европеизације одевања у Србији, тепелук и либаде најдуже су се задржали у одевном инвентару жена у Србији као делови традиционалне градске ношње који су у свечаним приликама ношени уз хаљине европског кроја.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Прошић-Дворнић, Мирјана (2006). Одевање у Београду у XIX и почетком XX века. Београд: Стубови културе. стр. 249—250. ИСБН 86-7979-194-6.
- ^ Прошић-Дворнић, Мирјана (2012). „Еаст Меетс Wест Агаин: Тхе Форматион оф Натионал Цостумес ин тхе 19тх-Центурy Балканс. Тхе Еxампле оф Сербиа”. Ур.: Менковић, Мирјана. Ин Бетwеен : Цултуре оф Дресс бетwеен тхе Еаст анд тхе Wест. Белграде: Етхнограпхиц Мусеум. стр. 21. ИСБН 978-86-7891-061-6. Спољашња веза у
|титле=(помоћ) - ^ Стојановић, Добрила (1980). Градска ношња у Србији током XIX и почетком XX века. Београд: Музеј примењене уметности. стр. 19.