Утврђивање алкохолисаности

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Акосензор за утврђивање нивоа алкохолисаности

Утврђивање алкохолисаности је скуп мера и поступака којим друштво или нека средина, жели да утврди да ли је неки човек у алкохолисаном стању, односно да ли је употребом алкохола довео себе у посебно психичко и физичко стање, које иако је временом ограничено и пролазно, може узроковати неадекватно понашање и тиме угрозити здравље и живот алкохолисане особе али и живот других особа у његовом окружењу. У такво стање се могу довести како алкохоличари тако и они који то нису.

Присуство алкохола у организму или алкохолисаност) утврђује се одговарајућим средствима или апаратима за мерење алкохолисаности (алкометром), на лицу места или у надлежним здравственим установама клиничким прегледом и лабораторијским анализама крви и урина.

Акохолисано стање[уреди | уреди извор]

Акохолисано стање подразумева промену у физичком и менталном стању неке особе, које је изазвано садржајем алкохола у његовом организму веће од 0,30 мг/мл. Под термином алкохол подразумева се етил алкохол (етанол), као основни састојак алкохолних пића.

Алкохолемија[уреди | уреди извор]

Алкохолемија означава ниво алкохола у крви, на основу кога човек реагује на алкохол. Према нивоу алкохолемије разликујемо обично и абнормално пијанство:

Обично пијанство — или обична реакција на алкохол, подразумева уобичајно реаговање и понашање алкохолисане особе (како отприлике реагује већина људи). У таквим ситуацијама, испади су првенствено у сфери чула и моторике а последица су дејства алкохола на мозак које је изразито инхибиран.

Абнормално пијанство — подразумева реакцију психичких болесника на алкохол, у којој је довољна врло мала количина унешеног пића, да изазове слику и манифестног тежег степена алкохолисаности.

Подношење и реаговање на алкохол[уреди | уреди извор]

Изглед младића старог 22 године пре (лево) и након алкохолисаности

Подношење и реаговање на алкохол манифестује се:[1]

  • променама свести,
  • афективним реаговањем,
  • недкватним понашањем.

При томе треба имати у виду да подношење и реаговање на алкохол не само што варира од особе до особе него и код једне исте особе варира од ситуације до ситуације. Индивидуални фактор од кога зависи реаговање у алкохолисаном стању још увек су недовољно јасни и недовољно испитан.

Неко се брзо напије, неко споро и тешко, неком је доста једна или двије чашице да му се развеже језик неко може и „буре” да попије. Чешћи контакти са алкохолом доносе извесно повећање толеранције која са „дужим стажом” опада па се алкохоличар и од једне чаше може да напије.

У том смислу и клиничка слика акутне алкохолисаности не мора одговарати концентрацији алкохола у крви, јер симптоматологија пијанства веома индивидуална и зависи од многих фактора:

  • деца и старе особе,
  • особе после повреда главе,
  • особе са различитим душевним поремећајима,
  • уморне и психички или физички исцрпљене особе

Такве особе већ при малим количина алкохолног пића могу манифестовати изразите симптоме пијанства, које по правилу не одговара одређеној концентрацији алкохола.

Навика на алкохол такође има одређени значај јер такве особе могу да поднесу већу количину алкохолног пића без изразите симптоматологије пијанства, мада у каснијем стадију када дође и до поремећаја психичке структуре личности долази поново до преосјетљивости тако да их и мале количине алкохола доводе до „напитости“.[2]

Температурни услови су такође важни за симптоматологију пијанства тако да у зимским данима или у хладним просторијама симптоматологија је слабије изражена него када се алкохол конзумира у спарним данима и при високим температурама.

Методе[уреди | уреди извор]

У свакодневној пракси на глобалном нивоу, данас се за утврђивање алкохолисаности примењују се следеће методе:[3]

  • алкотестирања издахнутог ваздуха на терену
  • анализе крви и урина у лабораторији,
  • процена алкохолисаности на основу врсте и количине попијеног пића.

пића користи само у случајевима када, из одређених разлога, није извршено алкотестирање или није било могуће благовремено узимање крви и урина за лабораторијску анализуметоде: Анализа узетих узорака крви и урина и анализа издахнутог ваздуха из плућа.[4]

Алкотестирања издахнутог ваздуха на терену[уреди | уреди извор]

Анализа издахнутог ваздуха из плућа на постојање алкохолисаности врши се одговарајућих средстава —алкотестова, на лицу места (на терену). Ова анализа је мање поуздана метода јер се њом утврђује количина алкохола у организму а не у крви.

Анализа издахнутог ваздуха је најшире примјењивана метода и заснива се на познатом физиолошком односу концентрације алкохола у крви и издахнутом ваздуху.

Анализа издахнутог ваздуха је најшире примјењивана метода

Предност ове методе, коју испитаник може да их оспори на месту тестирања, огледа се у следећем:

  • није инвазивна,
  • резултати се добијају одмах
  • апарати су преносиви, лаки за употребу
  • нема проблема са одлагањем биолошког материјала након анализе.

Највећа слабост методе је биолошка компонената која се може разликовати код појединих особа, као што су:

  • витални капацитет плућа,
  • плућна обољења (која у принципу не морају знатно утицати на добијени резултат али их треба размотрити).

Проблеми са овом методом могу бити и:

  • неадекватна употреба апарата за тестирање (јер примена методе захтева добру обученост испитивача),
  • строго придржавање упутства за употребу,
  • добра сарадња тестиране особе што је тешко постићи код особе под утицајем алкохола.

Анализе крви и урина у лабораторији[уреди | уреди извор]

Гасни хроматограф данас се користи у у многим центрима и спада у најпоузданија методе, за утврђивање алкохолисаности у крви и урину

Анализа узетих узорака крви и урина од алкохолисане особе, обавља се у специјализованој лабораторији, уз примену свих до сада признатих светских стандарда.

Метода је поузданија од анализе издахнутог ваздуха из плућа јер се анализом крви или крви и урина утврђује стварна количина алкохола у крви.

Узимање узорка крви врши се искључиво у здравственим установама. Током узимања узорка службено лице мора контролисати узимања узорака да би се избегле могуће замене или било какве друге манипулације са узорцима. Узорци који се шаљу на анализу у лабораторију обавезно се обележавају чувају, достављају и транспортују у фрижидеру.

Гасна хроматографија је метода који се данас користи у у многим центрима и спада у најпоузданија методе. Специфична је за алкохол, јер има:

  • велику осетљивост и брзину,
  • истовремено се ради велики број узорака,
  • даје писане резултате за архиву,
  • мали утицај људског фактора на резултате (практично не постоји)

Поред етанола, чије се присуство одређује овом методом, може се идентификовати и евентуално присуство: * Метил-алкохола (метанола) — који може бити присутан у узорцима као последица конзумирања неквалитетних алкохолних пића,

  • Аацетона — који се може налазити у крви и урину оболелих од шећерне болести.

Резултати анализа концентрације алкохола у узорцима крви и урина, добијени применом гасне хроматографије, као високо осетљиве и прецизне аналитичке технике, потпуно су поуздани и прихваћени су као доказ у судским поступцима.[5]

Процена алкохолисаности на основу врсте и количине попијеног пића[уреди | уреди извор]

Процена алкохолисаности на основу врсте и количине попијеног пића користи се само у случајевима када, из одређених разлога, није извршено алкотестирање или није било могуће благовремено узимање крви и урина за лабораторијску анализу.

Ова процена се најчешће врши на основу Видмарковог прорачуна, у коме је слагање вредности тако добијених концентрација са концентрацијама добијеним применом метода алкотестирања и анализе крви је око 33%, што је мање у односу на међусобно слагање резултата алкотестирања и анализе крви (39%).[6]

Видмарков прорачун, поред врсте и количине попијеног пића, у обзир узима и:

  • телесну масу испитаника,
  • однос алкохола у крви и ткивима (редукциони фактор),
  • период конзумирања пића (елиминација пића у времену).[7]

Видмарков прорачун концентрације алкохола у крви је најмање прецизна метода, помоћу које се врши теоретска процена очекиване концентрације алкохола у крви на основу познате количине конзумираног пића. Имајући ово у виду ова метода примјењује се само изузетно – у случајевима када није било могуће благовремено узимање узорака крви и урина или алкотестирање. За квалитетније тумачење резултата Видмарковог прорачуна, поред основних података о конзумираном пићу и телесној маси испитаника, потребно је прибавити што више података о времену и динамици конзумирања пића и хране, здравственом стању испитаника и др., како би детерминација степена алкохолисаности била релевантна.[6][8]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Микуличић,V . Зечевић и сур.:Судска медицина III издање Јумена Загреб 1989.
  2. ^ Лукић M. Оташевић. V. Значај алкохола, замора, медикамената и обољења у саобраћају на путевима Градина, Ниш. 1972.
  3. ^ Љилјана Симурдић Примјена метода за одрђивање концентрације алкохола у организму и компарација резултата. Архивирано на сајту Wayback Machine (6. новембар 2019), Гласник хемичара,технолога и еколога Републике Српске, 11 (2015) стр. 56-57
  4. ^ Милош Тасић и сарадници Судска медицина, ЗМАЈ Нови Сад
  5. ^ Грубер, Е.Н.: Вјештачење ступња алкохолизираности, Зборник стручних радова алкохолошког гласника – Приручник, Загреб (2003).
  6. ^ а б Љилјана Симурдић Примјена метода за одрђивање концентрације алкохола у организму и компарација резултата. Архивирано на сајту Wayback Machine (6. новембар 2019), Гласник хемичара,технолога и еколога Републике Српске, 11 (2015) стр. 62-63
  7. ^ Тасић, M. и М. Симић: Судскомедицински аспекти алкохолисаности, у Судска Медицина, Нови Сад (2007) стр. 157-175.
  8. ^ Грубер, Е.Н.: Вјештачење ступња алкохолизираности, Зборник стручних радова алкохолошког гласника – Приручник, Загреб (2003).

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Utvrđivanje_alkoholisanosti&oldid=27448436”