VII Симфонија (Брукнер)

СИМФОНИЈА број 7. Е - Дур, WАБ 107, Антона Брукнера.

Опште карактеристике

После Четврте, Романтичне, друга најчешће извођена симфонија Антона Брукнера, великог Вагнеровог следбеника је Симфонија број 7. Е-Дур, настала у години Вагнерове смрти, 1883. Управо ова Брукнерова Симфонија носи најснажнији Вагнеров утицај, а религозни моменат је као ретко где другде, потиснут у други план. Четири њена става образују целину трајања 1 сат и 5 минута.

Анализа дела

Први став је колосални сонатни Рухиг (Мирно). Почиње га карактеристични тремоло у роговима и виолончелима, који доносе и главну тему, коју преузимају и виолине. Обоа и кларинет доносе екстатчну другу тему, где хармонији и колориту доста доприноси управо утицај Вагнера. Развојни део сав врви од утицаја Прстена Нибелунга, а у тренутку преласка на репризу, покушај тромбона да донесу један корал, надјачавају снага прве и хармоније друге теме репризе, која нараста у величанствену коду.

Управо је други став, Адагио, врхунац Симфоније, њен најпотреснији део, хармонски најузвишенији, који је инспирисао и Густава Малера за потресну лабудову песму: финални Адагио његове Девете Симфоније. Инспирисан је предосећањем и коначним наступом Вагнерове смрти. Прави разлог зашто је ова Смфонија друга најчешће извођена у Брукнеровом опусу! Модулра у цис-молл. У стилу оргуља, почињу га вагнерове бас тубе, својом тужном песмом, коју преузимају волине и доносе мелодију коју ћемо нешто касније срести у мајсторовом Те Деуму - Нон Цонфундар. Главну тему, Модерато - благо и тихо, доносе виолине и развијају је у дотле напознату раскош мелодија, хармонија и емоција, Вагнеру у славу посвећених. У овом колосалном ставу ипак владају спокојство и резигнација коју повремено ремети провала осећања, а на крају став спокојно замире. Након објављања самоубојства Адолфа Хитлера 1945. немачко радио је пустио овај став.

Трећи став је Сцхерзо, који је био довршен пре Адагиа, али написан са предосећањем да би било неумесно компоновати га у стилу сеоске игре. Расположење става је демонско, гротескно. У бочним деловима, гудачи доносе тему са две осмине и две четвртине, праћене аветњским сигналом труба. Скале у дрвеним дувачима и гудачима шире атмосферу страха. Али, сада наступа средишњи трио са својом пасторалном темом само, нотне дуоле у 3/4 такту и у њему шире атмосферу тескобе. Након репризе, у последњим тактовима става, карактеристчна мелодија флауте, тескобу овог комада претвара у призвук спокојства. Финални четврти став нагло мења расположење: одмах наступа доминантна тема, весела, разуздана, која се у последња три такта претвара у ирончан подсмех. Наступа и један корал који даје тематски контраст и тако имамо експозицију овог сонатног финала. Следи краћи развојни део, при чијем се крају поново јавља контраст у коралу - који се међутим, не јавља у репризи - тамо као да су за потребне контрасте довољни и разуздано - иронични мотиви прве теме. Завршна кода постепено набујава и израста до величанствених димензија, помпезним излагањем главне теме из првог става.

Извођачи

• Бечка Филхармонија, диригент: Карл Бем
• Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт Фон Карајан
• Симфонијски Оркестар Баварског Радија, диригент: Еуген Јохум
• Минхенска Филхармноија, диригент: Серђу Челибидаке
• Симфонијски Оркестар Руског Министарства Културе, диригент: Генадиј Рождественски
• Београдска Филхармонија, диригент: Хорст Форстер.