V Клавирски Концерт, Царски (Бетовен)

Главна тема из Бетовеновог Концерта за клавир и оркестар број 5. Ес - Дур

Концерт за клавир и оркестар број 5. Ес - Дур, опус 73. Царски, Лудвига ван Бетовена

Опште карактеристике

Концерт за клавир и оркестар број 5. Ес - Дур, опус 73, настао 1809. године, последњи је и највећи у циклусу Бетовенових клавирских концерата. Код шире публике, он је и најпопуларнији, пре свега због својих снажних мелодијских и идејних опречности између драматичног и интимног, а затим и због своје бљештаве, раскошне инструментације и оркестарског апарата. Својим садржајем, овај је Концерт дефинитивно указао на пут којим ће ићи ствараоци у епохи романтике XIX века, јер је он управо први највећи пример концерта те епохе. Три његова става образују целину трајања 40 минута. Због својих бљештавих звучних боја и колосалних идејних решења, овај Концерт је назван Царски.

Форма и анализа дела

Први став је моћни Аллегро трајања половине укупне временске дужине Концерта. Карактерише га снажан маршевски покрет, али без оне сакралне карактеристике коју смо имали у првом ставу Четвртог Концерта. Одмах на почетку, налазимо се пред необичним музичким материјалом: став започињу фортисимо акорди читавог оркестра, на које солиста даје импровизаторске пасаже, на које оркестар затим одговара једном кратком изражајном мелодијом. Овај поступак се затим два пута понавља и тада искаче величанствена прва тема коју доносе виолине. Прву ноту, оне изводе пицикато, а настављају њен развој цолл' арцо (гудалом). Кларинет затим даје свој ехо, а оркестар наставља развој тематског материјала. Наступа дводелна друга тема: први њен део модулира у ес-молл, а предводе га виоле; други део се враћа у основни Ес-Дур и праћен је ударима тимпана. Након овога, Бетовен поново убацује прву тему. Интерсантне су и споредне теме: једна коју доноси обоа, па је преузима флаута и другу у виолинама, коју прате виолончела и басови, са фанфарним завршетком. Ова колосална експозиција се затим понавља, а у понављању се јавља и карактеристичан преображај друге теме, из х-мола (један леггиераменте у клавиру, где десна рука проширује мелодију својим триолама, а у левој се јавља мотив у тимпанима из Ес-Дур епизоде друге теме) у Б-Дур, након једне варијације у Цес-Дуру. Следи развојни део, са карактеристичним фанфарним дијалогом између солисте и оркестра и октавним пасажима који се укрштају. Трећи део става је класична реприза, а при крају, први пут у историји клавирског концерта, у целини исписана Бетовенова каденца - ту већ ништа није препуштено импровизовању. Све у свему, један колосалан и оригиналан сонатни став, прототип првог става Девете Симфоније.

Други став је Адагио ун поцо моссо. Према Карлу Чернију, Бетовен је, пишући овај став, мислио на побожне песме аустријских ходочасника. На овај религиозни моменат указује већ почетак, где наступају пригушене виолине. Клавирска деоница на то одговара темом коју ће Бетовен касније употребити у својој великој Миси Солемнис (став Бенедицтус qуи венит...). А када, након излагања солиста преузме главну тему, она пролази кроз пар варијација и враћа се у свој првобитни облик где је доноси флаута уз акордску пратњу гудача. На то затим солиста поново даје своје одговоре. Из те игре настаје сањалачки завршетак става, који се затим открива као прво и смирено излагање завршног става, који се директно надовезује. То је Рондо - Аллегро, кога над педалом рогова, предводи солиста. Весела и разиграна тема се састоји из два дела, оба са по осам тактова, који се јасно разликују. Први део је састављен из два једнака дела снажне ритмике, док је други у стилу главне мисли првог става Седме Симфоније, коју је овај Клавирски Концерт уосталом и инспирисао. Овај разиграни музички материјал се улива у величанствену завршницу, потцртану снажним мелодијско - ритмичким скоковима свих извођача.

Извођачи

Артур Рубинштајн, клавир и Бостонски Симфонијски Оркестар, диригент: Ерих Лајнсдорф

Божидар Ноев, клавир и Београдска Филхармонија, диригент: Емил Табаков.