Здравко Спасојевић
Здравко Спасојевић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1893. |
| Место рођења | Стрмово,  Краљевина Србија |
| Датум смрти | 20. септембар 1932. (38/39 год.) |
| Место смрти | Шабац,  Краљевина Југославија |
| Занимање | књижар и издавач |
Здравко Спасојевић (Стрмово, 1893. — Шабац, 20. септембар 1932) био је српски књижар и издавач.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1893. у Стрмову, срез рачански. Основну и трговачку школу завршио је у Београду. Радио је као шегрт у књижарско-књиговезачкој радњи Светозара Велицког у Београду. Једно време је радио као помоћник у Свесловенској књижари, а затим је радио и у књижари Мите Стајића, где је дочекао и Први светски рат.
На почетку Првог светског рата учествује као четник у борбама на Дрини. Касније као обавезник Четвртог и Шестог пешадијског пука бива заробљен и спроведен у логор у Ашаху. По завршетку рата враћа се у Београд и отвара своју књижару и антикварницу, Књижара Здравка Спасојевића, а бавио се и издавачким послом. Издавао је оригинална и преведена дела, забавна дела, школске уџбенике.[1]
Био је један од главних иницијатора и оснивача Књижарског удружења. Једно време је био и председник Народног одбора. Касније у каријери, од 1921. до 1926. је био и одговорни уредник Књижарског гласника.
Послови му нису добро ишли, па је умро у великој материјалној беди, 20. септембра 1932. у Шапцу.
Књижарско удружење[уреди | уреди извор]
Књижарско удружење је основано 6. марта 1921. у Београду. Удружење је основано јер су књижари сматрали да након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године није било места у закону нове државе за књижаре и културне посланике. Оснивањем удружења угледни књижари, од којих су многи били и издавачи, су се изборили за виши положај у друштву.
Оснивачи су била дванаесторица најугледнијих књижара. За председника је изабран Драгутин Ђуковић, Геце Кон је био потпредседник, благајник Драгутин Валожић и библиотекар Здравко Спасојевић. Нешто касније ће бити изабран и секретар Душан Славић.[2]
Удружење је водио Управни одбор од дванаест чланова, седам из Београда и пет из унутрашњости. На место председника, секретара, благајника и библиотекара могли су бити бирани само људи из Београда.
Криза књиге[уреди | уреди извор]
У општој економској кризи, која је владала неко време у Југославији, била је и криза књиге, која се претворила углавном у кризу добре књиге и кризу растурања књиге.[3]
Здравко Спасојевић је о овој кризи књиге имао мишљење да није постојала криза продукције књиге, већ је била криза читалачке публике. Он је тврдио да су режије биле велике, а потражнај све мања, чак мања него пре рата.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Старчевић, Велимир (2011). Старо српско књижарство. Београд: Службени гласник.
- ^ Српско књижарство : зборник радова из историје српског књижарства. Јоновић, Петар. Нови Сад: Прометеј. 1997. ИСБН 9788676392872. ОЦЛЦ 40096730.
- ^ а б Дурковић-Јакшић, Љубомир (1979). Југословенско књижарство : 1918-1941. Београд: Народна књига. стр. 154, 157.