Четници

Из Википедије, слободне енциклопедије
За четнички покрет током Другог светског рата види Југословенска војска у отаџбини.
Четници на почетку 20. века

Под термином четници (од речи чета, четовање) су се до краја 19. века подразумевали герилски борци сврстани у мале борбене јединице - чете. У српским песмама често се за хајдуке и ускоке користи термин четник. Од краја 19. века за припаднике добровољачких српских формација које су настале крајем 19. века и које су организовале и помагале власти у Србији у циљу слабљења турске моћи на Балкану везује се назив четник. Паралелно с термином четник, до Првог балканског рата фигурира и израз комита као термин за припадника револуционарног-четничког комитета. Израз „комита“ је примљен од припадника Унутрашње македонске револуционарне организације и од чланова српске четничке организације док су се грчки револуционари-герилци називали андартима.[1]

У Другом светском рату назив четници се односи и на остатке војске Краљевине Југославије које је реорганизовао Драгољуб Михаиловић, а чије је званично име било Југословенска војска у отаџбини, као и за борце Косте Пећанца

Порекло[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Комити

На Балкану су четничку акцију први отпочели Бугари. Године 1893. и 1894. у Солуну основана је Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) с циљем да оружаном герилском руком обезбеди Бугарској присаједињење Македоније и Тракије. Грчки четници, андарти, деловали су у спорним словенско-грчким областима против чета бугарских организација од 1902.[2] Српски четници или комите су првобитно, од 1903. своје акције усмеравали на заштиту Срба у Османском царству од терора муслиманских банди и чета ВМРОа.

На почетку Балканских ратова постојало је 110 ВМРО (бугарских), 108 грчких, 30 српских и 5 влашких одреда. Они су подржавали своје стране у турској позадини у Првом балканском рату.

Комитске борбе у Македонији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Борба за Македонију и Унутрашња македонска револуционарна организација
Четници у Македонији

Од укидања Пећке патријаршије сви православци су били подређени Цариградској патријаршији која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под својом управом, што у великој мери изазива револт балканских Словена, у првом реду Срба и Бугара. Године 1872. бугарска црква добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека. Они који нису хтели да прихвате ова настојања, остајали су под управом цариградске патријаршије. Србија 1885. године почиње са просветном и културном акцијом, у исто време тражећи да се постављају српске владике у крајевима где су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то време, Бугари, пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај, нарочито у градовима.

Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију ВМРО са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију деле на рејоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе како би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убеђивања. На удару су били нарочито свештеници, учитељи и школски настојници.

Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех. ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева. Зато на Светог Илију 1903. године дижу устанак у Крушеву (тзв. Илиндански устанак) где су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.

Српски комити у Македонији[уреди]

Велешки војвода Јован Бабунски

Прва српска чета је формирана у Београду 29. маја 1903, имала је 8 четника, а командант је био Илија Славе, Србин из Македоније.

У септембру 1903. године основана је у Београду «Српска револуционарна организација» и њен Централни одбор. За председника је изабран др Милорад Гођевац, а за чланове Васа Јовановић, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић, Љубомир Давидовић, Голуб Јанић и академик Љубомир Стојановић.[3]

Касније им се прикључио капетан Живојин Рафајловић из Врања, који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.

У то време, због све већег насиља ВМРО-а, Срби у Старој Србији и Македонији су се и самостално организовали. Мицко Крстић у Поречу, Чича Павле Младеновић и Јован Станојковић-Довезенски у Кумановској кази основали су чете у својим крајевима и први пружили организовани отпор Бугарима.

У Скопљу 1905. године Срби стварају удружење Српска одбрана које је почело са организовањем чета на терену, најпре састављених од мештана који су били под утицајем виђенијих људи и учитеља, а касније су чете формиране и у Србији и пребациване преко границе. Чете су биле различите јачине, а вођа је имао титулу војводе. Формирана су два Горска штаба за територије источно и западно од Вардара. У почетку је то више била ствар приватне иницијативе, јер званично Србија није подржавала ову акцију због противљења великих сила. Касније, све јачи је био утицај српских официра, а од 1905. године руковођење је преузело Министарство иностраних послова.

До 1907. године Срби су створили добру војну организацију[тражи се извор од 09. 2009.], чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У више борби четници су успели да потисну бугарске чете, тако да су ови задржали упоришта углавном у градовима, јер тамо због присуства турске војске није смело да буде оружаних сукоба. Ипак, одиграло се и више борби са турском војском и наоружаним групама Албанаца, тако да су српске чете и поред великих жртава[тражи се извор од 09. 2009.], успеле да ставе под контролу већи део територије данашње Македоније[тражи се извор од 09. 2009.].

У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима најпознатији су били: Мицко Крстић, Јован Бабунски, Глигор Соколовић, Василије Трбић, Јован Долгач, Анђелко Алексић, Крста Трговишки, Илија Јовановић - Пчињски, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Коста Пећанац, Ванђел Димитријевић, Тодор Крстић-Алгуњски, Сретен Рајковић-Руднички, Ђорђе Ристић Скопљанче, Војин Поповић - Вук, Војислав Танкосић, Цене Марковић, Раде Радивојевић-Душан Вардарски, Тренко Рујановић, Зафир Премчевић, Јосиф Михаиловић, Павле Блажарић, Емилио Милутиновић, Михаило Јосифовић и Бошко Вирјанац.

Крајем 1907. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтела да се акцијом руководи из Београда, а друга је била за првенство Скопља. Централни одбор је послао капетана Алимпија Марјановића.

Године 1908. у Турској се десила Младотурска револуција, чије су вође пропагирале једнакост свих становника без обзира на веру. Због тога, под притиском великих сила, дошло је до обуставе четничке акције – до распуштања чета на терену.

У то време је дошло до кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Пошто се очекивао рат створени су четнички одреди и распоређени дуж Дрине. Њима су командовали Војислав Танкосић, Војин Поповић - Вук и Јован Бабунски. Тада је створена и организација Народна одбрана са циљем да прикупља добровољце и средства за помоћ Србима у Босни и Херцеговини, али је убрзо под притиском европских сила, њена активност морала да буде обустављена а Србија је била приморана да прихвати анексију.

У јужној Србији и Македонији, Бугари и Албанци су поново почели да врше насиље над Србима. У то време убијени су и војводе Мицко Крстић и Глигор Соколовић. Стање је било такво да је 1911. године поново почело слање чета и пренос оружја, да би се ојачале локалне чете. Пред почетак Првог балканског рата Горски штаб је стављен под команду штаба Прве армије. Четници на терену су организовани да би изазивали пометњу у позадини турске војске.[тражи се извор од 09. 2009.] На граници, чете су окупљене у одреде под командом војвода Божина Симића, Војислава Танкосића и Војина Поповића - Вука. Прве борбе и заузимање караула извели су четници. Козјачки одред војводе Вука је учествовао у Кумановској бици и имао је озбиљне губитке. Први је стигао у средње Повардарје и у Азоту (област између Велеса и Прилепа) се спојио са одредом Василија Трбића. Прековардарски одред је учествовао у борбама између Дебра и Кичева, у околини Охрида и у Битољској бици. Након завршетка рата четнички одреди из Србије су распуштени, а локалне чете су и даље водиле борбе са Албанцима и бугарским четама. Четници Василија Трбића су имали значајну улогу у гушењу побуне Албанаца 1913. године на подручју Дебра.

Први светски рат[уреди]

Пред Први светски рат четници су распоређени у четири одреда: Златиборски, под командом Косте Тодоровића, Јадарски, под командом Војина Поповића, Руднички, под командом Војислава Танкосића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Намењена им је улога командоса. Наступали су као претходница, а у одступању су остајали у непријатељској позадини. Учествовали су у свим значајним биткама до протеривања непријатеља и ослобођења Београда 1914. године. Поједине чете су деловале 1914. године у борбама у источној Босни и допрле у близину Сарајева.

Четнички одреди су имали велике губитке па су преостали четници стављени под команду војводе Вука, почетком 1915. године. У септембру исте године овај одред је упућен на границу где је водио борбе са Бугарима. После слома, одред се са српском војском повукао преко Албаније на Крф. Пошто је био сведен на 450 бораца, одред је попуњен добровољцима и упућен на Солунски фронт. У борбама на Сивој стени и Груништу одред је десеткован, а војвода Вук је погинуо. Преживели четници су после тога распоређени у оперативне јединице. Поред ових одреда, постојале су и неке мање четничке формације међу којима и јединице Јована Бабунског и Цене Марковића, које су 1917. године стављене на располагање француској војсци на Солунском фронту.

После окупације у Црној Гори су формиране мање четничке групе. Деловале су самостално и неповезано. На југу Црне Горе нису успеле да се одрже, као на северу у тешко проходним планинама. На крају рата развиле су озбиљну акцију и разоружале су више аустроугарских јединица. На територији Србије је такође остао један број четника и војних обвезника који су, организовани у мање или веће групе, пружали отпор аустроугарској војсци. То је највише дошло до изражаја у Топлици, Јабланици и Пустој Реци.

Крајем 1916. године, после уласка Румуније у рат, са Солунског фронта је по наређењу Врховне команде, послат у Топлицу војвода Коста Пећанац да организује четничке јединице које би у тренутку пробоја фронта отпочеле акције против окупатора. У исто време, његов задатак је био да спречи превремене акције. Стање је било такво да је народ желео устанак, очекујући скори долазак српске војске. Пећанац је наишао на већ добро организоване јединице, од којих је најбољи био одред под командом Косте Војиновића. До устанка је дошло након одлуке Бугарске да изврши присилну мобилизацију у Србији.[тражи се извор од 09. 2009.] Пећанац се противио отвореном устанку јер је очекивао одмазду, па је зато сматрао да треба организовати мање акције. Ипак, под утицајем осталих, 21. и 22. фебруара 1917. донета је одлука о почетку устанка, што је на крају прихватио и сам Пећанац. Вође устанка су, поред Пећанца, били и војвода Коста Војиновић, браћа Тошко и Милинко Влаховић, поп Димитрије Димитријевић, Јован Радовић и четовођа Милан Дечански. За неколико дана су ослобођени Куршумлија, Прокупље, Лебане, Блаце и Власотинце, и дошло се надомак Ниша и Лесковца. Устаника је било између 13.000 и 15000, наоружаних углавном пушкама. Окупационе снаге су против четника морали да ангажују три редовне дивизије повучене са фронта, бугарске комитске чете, авијацију и сву полицију, укупно око 52000 људи, одлично наоружаних[тражи се извор од 09. 2009.]. И поред јаког отпора дошло је до слома устанка крајем марта 1917. Ипак, са пружањем отпора је настављено све до краја 1917. године. Треба напоменути да је у току гушења устанка вршен невиђен терор од стране окупатора[4], тако да су жртве процењене на 20000 људи.[5] Најдуже се одржао одред војводе Косте Војиновића. Његови људи су пружали отпор све до 23. децембра 1917. године, односно војводине смрти.

У време приближавања српске и савезничке војске, после пробоја Солунског фронта, четнички покрет је поново ојачао и учествовао у ослобођењу, тако да су неке веће гарнизоне (Пећ, Никшић) заузели управо четници.

Топлички устанак[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Топлички устанак

У време повлачења, у јесен 1915. године, много српских војника остало је иза непријатељског фронта. Они нису били обучени да стварају организацију. Једино су могли да делују примером, као усамљени одметници. Један од њих, Коста Војиновић, постаће вођа гериле. Одред који је он формирао снажно је утицао на становништво и глас о њему брзо се преносио. Постао је сабирно средиште за многе људе. Мрежа отпора све више се ширила и крајем 1916. године, захватила је јужне крајеве аустроугарског и бугарског окупационог подручја у Србији. Доласком изасланика врховне команде Косте Пећанца крајем 1916. године, устанички покрет се шири.

Почетком 1917. године, комитским (четничким) одредима обухваћен је простор око река Јабланице, Топлице и Пусте Реке. Све више се прича о подизању устанка. У народу се разгорела нада о побуни, мада је герилским вођама било јасно да је неки већи успех немогуће остварити. Тек стасали младићи просто су се сливали у шуме. Први велики сукоб одиграо се у близини села Блажева, на Копаонику. Комите под командом Косте Војиновића сукобљавају се са једном аустроугарском патролом из Крушевца.

Комитовање је узимало све више маха, а посебно када је бугарска Влада, почетком фебруара 1917. године, наредила мобилизацију српских младића у бугарску војску. То је изазвало отворену побуну. Под притиском народа, герилске вође 24. фебруара покрећу устанак који се шири на све стране. Устаници су ослободили Куршумлију, Прокупље, Лебане, целу Пусту Реку (Бојник са околином), део нишког, врањског и рашког округа.

Одмах се показало да нема довољно оружја за опремање иоле веће устаничке војске. Окупатор у побуњену Топлицу и Јабланицу шаље три дивизије, које су устанак сурово угушиле. Спаљивана су села и од преких судова изрицане смртне пресуде (само у селу Разбојни убијено је око 2.000 људи). У марту је устанак угушен, Коста Војиновић је погинуо, а Коста Пећанац је наставио четовање, проваливши до Босилеграда (тада у Бугарској), кога је спалио. У овом устанку настрадало је око 20.000 српских цивила.

Четници у Другом светском рату[уреди]

Територија под контролом Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) 1942. године ("Михаиловићево острво слободе"), према магазину Тајм, јули 1942.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Југословенска војска у отаџбини

Брзим сломом Краљевине Југославије, силе осовине комадају подручје Краљевине Југославије на мања подручја с директном управом додељеном разним савезницима (Мађарској, Бугарској, Румунији, Италији); стварају се нове државе попут Независне Државе Хрватске, или се устоличују колаборацијске владе у Словенији, Србији и Црној Гори.

Разбијеност српског етничког простора је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, усташе отворено помажу окупатру и почињу систематски геноцид на српским живљем.

11. маја 1941. годне настаје Равногорски покрет на челу са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. 15. април 1941. године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. пешадијског пука остане једина активна организована јединица у Краљевини, и тако буде стожер једне од војних формација које су током рата пружале отпор силама Тројног пакта и њиховим савезницима на бази четничког ратовања. На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол српског четничког покрета у Другом светском рату. По доласку на Равну гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. 1943. године у Техерану на конференцији тројице одлучено је да се Михаиловић одбаци као савезник.

Са друге стране велики део четничких команданата након првих сукоба са Немцима и НДХ прелази у отворену сарадњу са НДХ и окупатором. Тако су са Италијанима сарађивали четници под командом Момчила Ђујића, Доброслава Јевђевића, Илије Трифуновића-Бирчанина, Баја Станишића, Петра Баћовића и Павла Ђуришића.[6] Са представницима НДХ споразуме су потписивали Урош Дреновић, Лазар Тешановић, Раде Радић[7] и други. Са Немцима је још од августа 1941. отворено сарађивао Коста Пећанац, а од краја 1943. и четници Драже Михаиловића (мада су себе и даље сматрали члановима антихитлеровске коалиције).

Оба покрета отпора су показивала изразиту нетрпељивост један према другом, па после слома устанка у Србији 1941. године и масовних репресалија руководство четничког покрета се одлучује да промени тактику. С обзиром да је партизане сматрало продуженом руком Стаљина и Коминтерне који беспотребно изазивају репресалије без изгледа на озбиљнији успех, доноси се одлука да се део јединица легализује као Добровољачка антикомунистичка милиција на подручијима под италијанском контролом, док се у Србији инфилтрирају у Недићеве јединице. На овај начин се хтело да се постигну два циља, да се уз помоћ окупатора уклони главни такмац - Титови партизани и да се окупирана подручја пацификују до повољног тренутка када треба окренути оружје на окупатора.

Оваква политика није могла да превари окупационе снаге па се све свело на „љубав из користи“. Италијани који су били војно слабији су радије пристајали на ову сарадњу, док је са Немцима ова сарадња теже функционисала. До краја 1943.год је и поред повремене сарадње против партизана долазило до сукоба са Немцима што је опет изазивало тешке репресалије над симпатизерима четничког покрета[8]. Напуштени од савезника који су препустили Југославију конкурентском покрету отпора четници улазе у отворену сарадњу са Немцима у покушају да зауставе продор партизана у Србију. На крају рата је део четничких јединица који није искористио амнестију и ступио у партизанске јединице страдао од партизана, један део од усташа, део је прешао у Италију, а значајан број оних који су успели да се повуку у Аустрију су Енглези вратили у Југославију где је велики део убијен за време и непосредно после рата без суђења. [9]

Занимљивости[уреди]

Стрип "Black Cat No 1“
  • У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драже Михаиловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
  • Такође у САД за време Другог светског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
    • DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
    • Timely (касније Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943)
    • Black Cat No 1 (необјављен) 7. sept. 1945.
  • Снимљен је и холивудски филм "Chetniks! The Fighting Guerrillas" (1943) којег је режирао Луис Кинг.

Референце[уреди]

  1. ^ Стари Четници, Приступљено 21. 4. 2013.
  2. ^ http://www.promacedonia.org/obm1/index.html; http://www.promacedonia.org/obm2/index.html;
  3. ^ Станислав Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 89-93.
  4. ^ Лесковачки крај у Првом светском рату ,Др Живојин Стојковић,Хранислав Ракић,Лесковац 1996
  5. ^ Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. pp. 88
  6. ^ Петрановић (1992), стр. 397.
  7. ^ Петрановић (1992), стр. 398-399.
  8. ^ Николић Коста, Немачки ратни плакат у Србији
  9. ^ Ђилас Милован, Револуционарни рат стр. 431-433

Литература[уреди]

  • Николић, Коста Немачки ратни плакат у Србији. Завод за уџбенике - Београд, 2012
  • Ђилас, Милован Револуционарни рат. Књижевне новине - Београд, 1990

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Четници