Zečarka
| Зечарка | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | Г. фрондоса
|
| Биномно име | |
| Grifola frondosa | |
| Синоними | |
Зечарка или маитаке (Grifola frondosa) је гљива жбунастог облика из реда рупичавки (Polyporales), породице Meripilaceae, која расте из подземне гомољасте структуре (склеротиум), сличне кромпиру, од љета до јесени, на подножју листопадног дрвећа, најчешће храста. Гљива је јестива, тржишна и љековита. У Азијским и Америчким маркетима је позната по јапанском називу "маитаке", у енглеском говорном подручју је зову "Hen of the Woods", "ram's head" и "sheep's head". Кинези је зову "Хуи Шу Хуа". Американци италијанског поријеклала је зову "signorina mushroom".[3][4]
Остали називи који се користе на нашем подручју су зец гљива, сиви жбун, јеленово уво.[5]
Таксономија[уреди | уреди извор]
Шкотски миколог Џемс Диксон (James Dickson), описао је ову рупичавку 1785, успостављајући њен басионим, дајућу му научно име Boletus frondosus. Самјуел Фредерик Греј (Samuel Frederick Gray), 1821. године пребацује ову врсту у род Grifola, и даје јој тренутно прихваћено научно име Grifola frondosa. Обзиром на велику важност ове гљиве у исхрани и лечењу, многи научни ауторитети су се бавили изучавањем популарне "маитаке", па су се временом појавила многа научна имена, и синоними.[2]
Опис гљиве[уреди | уреди извор]
- Плодно тело: из дебеломеснате основе гранају се многобројни изданци, који на врху имају облик кашике или лопате. Одозго су сиво-смеђи, сомотасти, са тамнијим уздужним влакнима, одоздо су бели или крем-бели.
- Цевчице: врло кратке, беле, спуштају се низ дршку. Поре су ситне и округласте, код старијих су шире.
- Дршка(е): израстају из заједничке дебеле и меснате иснове, ексцентрично су постављене у односу на шешириће, неправилне, беле, влакнасте.
- Месо: влакнасто, бело, непромењљиво, мириса који подсећа на квасац, пријатног укуса.
- Станиште: расте лети и у јесен на пањевима храста, корењу, или привидно на тлу.
- Употреба: јестива док је млада, издашна.
- Замена: могућа са оријашким жбуном (Meripilus giganteus), којему су лепезе веће, месо на ваздуху црвени, касније црни.[6]
Галерија слика[уреди | уреди извор]
-
поглед одозго -
поглед на плодиште -
поглед на плодиште -
поре увећано
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ МцИлваине, Цхарлес; Роберт К. Мацадам; анд Роберт L. Схаффер. 1973. Оне Тхоусанд Америцан Фунги. Довер Публицатионс. Неw Yорк. 729 пп. (Полyпорус фрондосус, пп. 482-483 & Плате CXXVIII.)
- ^ а б „Грифола фрондоса (Дицкс.) Граy - Хен оф тхе Wоодс”. Фирст Натуре. Приступљено 10. 1. 2020.
- ^ „Грифола фрондоса”. МусхроомЕxперт.Цом. Приступљено 10. 1. 2020.
- ^ „Грифола фрондоса”. Мој имунитет. Приступљено 10. 1. 2020.
- ^ „Маитаке - Грифола фрондоса”. ЗдраваСрбија.цом. Приступљено 10. 1. 2020.
- ^ Радић, Јевремовић 2002, стр. 127
Литература[уреди | уреди извор]
- Берниццхиа Аннароса: Полyпорацеае, Фунги Еуропаеи-Едизиони Цандуссо 2005
- БРЕИТЕНБАЦХ Ј. & КРАНЗЛИН Ф. - ФУНГИ ОФ СWИТЗЕРЛАНД ВОЛ. 2, 1986
- Цоуртецуиссе Р. & Духем Б.: Мусхроомс & Тоадстоолс оф Бритаин анд Еуропе, Харпер Цоллинс Публисхерс, Лондон 1995.
- Божац Романо: 600 ГЉИВА НАШИХ КРАЈЕВА, Младост Загреб 1984
- Шилић Чедомил: Атлас дрвећа и грмља, Свјетлост, Сарајево 1984
- Ћето Бруно: Фунгхи дал веро вол.1-7, Тренто 1992
- Радић Синиша & Јевремовић Милорад: Самоникле гљиве-Проналажење и препознавање, ВОЈНОИЗДАВАЧКИ ЗАВОД & ИК "ЗНАМЕЊЕ", Београд 2002
- Узелац Бранислав: Гљиве Србије и Западног Балкана, БГВ ЛОГИК 2009
- Паце Гиусеппе:Атлас гљива, Просвјета, Загреб 1977
- Пхиллипс Рогер: Мусхроомс анд отхер фунги оф Греат Бритаин анд Еуропе, Пан боокс-Лондон 1981
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
