Lekovite gljive

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Lekovite gljive su one gljive koje proizvode medicinsko značajne metabolite ili se mogu indukovati da proizvode takve metabolite koristeći biotehnologiju. Opseg medicinski aktivnih jedinjenja obuhvata antibiotike, antikancerne lekove, inhibitore holesterola, psihotropne lekove, Imunosupresive, kao i fungicide. Mada su inicijalna istraživanja bila usredsređena na jednostavne plesni poput onih koje uzrokuju kvarenje hrane, kasniji radovi su identifikovali korisna jedinjenja duž širokog opsega vrsta gljiva.

Prirodna bogatstva[уреди]

Pored mnogobrojnih biljnih vrsta, i gljive su od velikog značaja za čoveka i njegovo zdravlje. Hranljiva vrednost ovih šumskih plodova je velika. Njihov najvažniji sastojak čine proteini 1-4% u svežim, tj. 10-45% u suvim pečurkama. Pečurke za razliku od biljaka sadrže sve esencijalne aminokiseline neophodne za život ljudi. Bogate su ugljenim hidratima oko 3% u svežim odnosno 32% u suvim plodovima. Njihovu vrednost čine i vitamini, pre svega vitamini iz B grupe, i beta karoten, kao i vitamin C. Pečurke su bogate mineralima: kalijumom, fosforom, natrijumom, sadrže i gvožđe i kalcijum. Do 95% mase pečuraka čini voda.

Lekovita svojstva[уреди]

40x uvećana mikroskopska fotografija spora vrste Pestalotia/Pestalotiopsis. Neke vrste (Pestalotiopsis pauciseta) proizvode taksol.[1][2]

Lekovite pečurke imaju antibakterijsko i antivirusno dejstvo, žtite ljudski organizam od jonizujućeg zračenja i imaju niz drugih pozitivnih učinaka, na rad organa, čiste jetru, bubrege, krvne sudove, pomažu u lečenju šećerne bolesti, reume i arterioskleroze. Kod nas je rasprostranjen veliki broj gljiva koje se mogu gajiti, a da pritom ne izgube svoju lekovitu moć. Neke od često kultiviranih vrsta su:

Tradicinalna medicina Kine, Japana i Koreje koristi gljive više od 5000 godina za održavanje i poboljšanje vitalnosti i zdravlja, kao i za lečenje mnogih obolenja.[3] Poslednjih 50 godina iskustva i znanja tradicionalne medicine o snažnim lekovitim svojstvima lekovitih gljiva potvrđena su strogim naučnim metodama, velikim brojem naučnih radova i kliničkih studija. Njihova primena je sve šira i u akademskoj, zapadnoj medicini.

Za razliku od lekova, koji leče posledice, a ne uzroke bolesti, medicinske gljive deluju na održavanje biološke homeostaze i ponovno uspostavljanje balansa i prirodne odbrane organizma. Sem toga, lekovi imaju niz neželjnih dejstava. Medicinske gljive i prirodni biološki aktivni preparati od gljiva mogu pomoći u prevenciji i lečenju različitih vrsta karcinoma, HIV-a, virusnih infekcija (od prehlade do herpesa i hepatitisa), koronarnih i bolesti krvnih sudova, ateroskleroze i povišenih lipida, dijabetesa, obolenja jetre, žučnog sistema i pankreasa, obolenja želuca i dvanaestopalačbog creva, bronhitisa, alergija, reumatoloških obolenja, artritisa, obolenja kože, psihoneuroloških i autoimunskih obolenja.

Pored snažnog antivirusnog dejstva, poseduju i snažno antibakterijsko dejstvo,[4] tako da se mogu koristiti i kao prirodni antibiotici. Glavni mehanizam delovanja supstanci iz gljiva u prevenciji i lečenju tumora je imunostimulativni, odn. aktiviranje niza imunoloških reakcija u organizma domaćina. Beta glukani koče stvaranje materija koje slabe imunitet, a povećavaju stvaranje materija koje ga jačaju. Pospešuju stvaranje antitela, jačaju proizvodnju interferona i ubrzavaju stvaranje interleukina. Od gljiva se na potpuno prirodan način prave prahovi i ekstrakti, a radi konfornije upotrebe pakuju se u kapsule.

Gljiva delekog istoka[уреди]

Cordyceps sinesi[5] se u današnje vreme smatra medicinski najvrednijom gljivom, čija brojna lekovita svojstva su u kineskoj tradicionalnoj medicini poznata još od antičkih vremena. Na zapadu se tek se u poslednjih nekoliko godina pristupilo naučnoj proveri njenih svojstava i brojnim istraživanjima je ustanovljeno da se radi o najpotentnijoj do sada izučavanoj gljivi, sa veoma širokim spektrom pozitivnih dejstava na čovekovo zdravlje.

Reference[уреди]

  1. ^ Bemani E, Ghanati F, Rezaei A, Jamshidi M (2013). „Effect of phenylalanine on Taxol production and antioxidant activity of extracts of suspension-cultured hazel (Corylus avellana L.) cells.”. J Nat Med. 67 (3): 446—51. PMID 22847380. doi:10.1007/s11418-012-0696-1. 
  2. ^ Gangadevi V, Murugan M, Muthumary J (2008). „Taxol determination from Pestalotiopsis pauciseta, a fungal endophyte of a medicinal plant.”. Sheng Wu Gong Cheng Xue Bao. 24 (8): 1433—8. PMID 18998547. doi:10.1016/s1872-2075(08)60065-5. 
  3. ^ „Maitake Mushroom”. Complementary and Alternative Medicine : Diet and Nutrition. American Cancer Society. 2008. Приступљено 2011-03-08. 
  4. ^ Engler M, Anke T, Sterner O (1998). „Production of antibiotics by Collybia nivalis, Omphalotus olearis, a Favolaschia and a Pterula species on natural substrates.”. Z Naturforsch C. 53 (5-6): 318—24. PMID 9705612. 
  5. ^ „Cordyceps sinesis”. Архивирано из оригинала на датум 14. 08. 2013. Приступљено 09. 05. 2014. 

Spoljašnje veze[уреди]