Jakov Džugašvili
Jakov Josifovič Džugašvili (gruz. იაკობ ჯუღაშვილი; 18. mart 1907 — 14. april 1943 god,[1] Koncentracioni logor Zahsenhauzen ) bio je najstariji sin Josifa Staljina. Ubijen je u Drugom svetskom ratu u nemačkom zarobljeništvu.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Jakov Džugašvili je rođen u gruzijskom selu Badži u porodici Josifa Staljina i Katarine Svanidze. Prvih deset godina provodi u Tbilisiju. U Moskvi, prvo pohađa srednju školu na Arbatu, zatim elektrotehničku školu u Sokolniki, koju je diplomirao 1925. godine.
Iste godine stupa u brak sa šesnaestogodišnjom Zojom Gunjinom, ali se njegov otac protivi tom braku. Jakov zbog toga pokušava da izvrši samoubistvo. Puca u sebe, ali ga metak samo ranjava i on završava u bolnici. Staljin je naredio da mu prenesu: „Recite mu više da se ne ponaša kao huligan i ucenjivač sa kojim ja nemam i ne mogu imati ništa zajedničko. Neka živi gde hoće i s kim hoće.”[2]
Diplomirao je na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov i potom završio artiljerijsku akademiju.
Početkom tridesetih godina prošlog veka, Jakov je stupio u intimnu vezu sa Olgom Pavlovnom Goljševnom, koja se doselila u Moskvu iz Urjupinska. Budući bračni drugovi dobijaju stan, iako nisu bili zvanično venčani. Olga odlazi u Urjupinsk i 10. januara 1936. godine rađa sina - Jevgenija. Jakov nije dolazio u Urjupinsk, a prezime deteta je prvobitno bilo Goljšijev. Nakon dve godine, Jakov je dobio odobrenje za izdavanje nove krštenice za svog sina od partijskog okružnog odbora Urjupinsku. Nova krštenica glasi na ime Jevgenij Džugašvili. Jakovljeva ćerka Galina Džugašvili danas odbacuje ovu verziju priče i ne prihvata Jevgenija za brata, dok Jevgenij tvrdi da je njen brat.
Godine 1936, oženio se plesačicom Julijom Melcer. Juliju je upoznao u restoranu, kada je došlo do tuče između njega i njenog muža - inače pomoćnika načelnika NKVD Moskovske oblasti, Nikolaja Besarbija. Jakov je postao Julijin treći muž, i 19. februara 1938. godine dobili su ćerku Galinu.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Jakov je učestvovao u Drugom svetskom ratu od 24. juna 1941. kao komandir 6. artiljerijske baterije 14. haubičkog puka, 14 tenkovske divizije 7. mehanizovanog korpusa 20. armije, u činu poručnika. U bici 7. jula 1941. godine kod reke Černogstnice u blizini grada Sjano, Vitepska oblast, zajedno sa drugim vojnicima dobija odlikovanje.
U julu 1941. godine, elementi 16, 19. i 20 armije bivaju opkoljeni u blizini Vitepska, a 16. jula, 1941. godine na izlazu iz okruženja u blizini grada Ljozna, Jakov Džugašvili nestaje. Prema izveštaju komesara brigade Alekseja Rumenjceva, neuspešana potraga za njim se nastavlja sve do 25. jula[1]
Prvo saslušanje zarobljenog Jakova Džugašvilija održano je 18. jula 1941. Originalni zapisnik je pronađen posle rata u arhivi Ministarstva vazduhoplovstva u Berlinu i danas se nalazi u Centralnom arhivu Ministarstva odbrane u Podolsku. Tokom ispitivanja, Jakov je izjavio da je ponosan što brani svoju zemlju i njen politički sistem, ali u isto vreme nije sakrivao razočaranje dejstvima Crvene armije.
Lutanje Jakoba Džugašvilija po nemačkim logorima je trajalo skoro dve godine. Isprva je bio u Hamelburgu. U proleće 1942. godine je prebačen u Libek, zatim u Zahsenhauzen.
Posle poraza kod Staljingrada, nemačka komanda je prema nepotvrđenim glasinama navodno želela da zameni Jakova za feldmaršala Fridriha Paulusa, koga je zarobila Crvena armija. Staljin je na ovo navodno odgovorio: „Ja vojnika za feldmaršala ne menjam!" Međutim, dokazi koji bi podržali ovu priču nisu pronađeni[3].
Ipak, Staljinov kćerka Svetlana Alilujeva u svojoj knjizi „Dvadeset pisama prijatelju” navodi:
| „ | U zimu 1943-44, nakon Staljingradske bitke, otac mi je prilikom jednog od naših retkih sastanaka rekao: „Nemci su ponudili da razmene Jašu za bilo koga od njihovih... Ja da pregoravam s njima! Ne, rat je rat.” | ” |
U večernjim satima, 14. aprila, 1943, Jakov Džugašvili je iskočio kroz prozor kasarne broj tri, posebnog bloka „A” u Zahsenhauzenu, i sa krikom „Podoficiru, podoficiru, ubij me!” potrčao ka žici.[1]. SS kaplar Konrad Hafrih je smesta otvorio vatru. Sutradan je urađena autopsija. Prema zapisniku, Jakov je pogođen u glavu četiri centimetra od desnog uva, ali je smrt nastupila usled električnog udara visokog napona[1]. Telo je spaljeno u krematorijumu logora. Urna sa ostacima, nalaz istrage i smrtovnica su poslati u Glavnu kancelariju bezbednosti Rajha.[1].
Na kraju rata, Staljinu je dostavljena dokumentacija o njegovom sinu. Kasnije su mu predata svedočanstva komandanta logora i čuvara, koji su svedočili o Jakovljevom dobrom držanju u zarobljeništvu. Verovatno pod uticajem ovih informacija, Staljin ublažava svoj stav prema sinu, pa čak i počinje da pokazuje određenu brigu prema njegovoj kćerki, svojoj unuci.[3]
Alternativna verzija: poginuo u borbi[uredi | uredi izvor]
Artem, usvojeni sin Staljinovog generala Artema Sergejeva veruje da Nemci nikada nisu zarobili Jakova, već je ubijen u borbi 16. jula 1941.
Pristalice ove teorije veruju da su Nemci koristili umesto Jakova drugu osobu u cilju propagande.[4]
Odlikovanja[uredi | uredi izvor]
- Orden Otadžbinskog rata (rus. Орден Отечественной войны) I stepena (posmrtno, 1977)
- Orden Crvenog barjaka (rus. Орден Красного Знамени)
Reference[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
