Jovan Aksuh

Jovan Aksuh (grčki: Ἰωάννης Ἀξούχ; oko 1087 - oko 1150) je bio mega domestik vizantijske vojske tokom vladavine cara Jovana II Komnina (1118-1143) i u početnim godinama vladavine Manojla I Komnina (1143-1180).

Vladavina Jovana II Komnina

Jovan je bio Turčin po rođenju. Jovan Kinam ga naziva Persijancem. Kao dete je zarobljen u Nikeji 1097. godine prilikom krstaškog osvajanja prestonice Kilidža Arslana (Prvi krstaški rat). Predat je kao poklon caru Aleksiju I Komninu (1083-1118). Odrastao je u carskoj palati. Bio je stalni pratilac Jovana II Komnina (1118-1143). Jovan ga je, po dolasku na vlast, postavio za mega domestika sa titulom sevasta. Bio je carev blizak prijatelj i poverenik. Nakon neuspešne pobune Jovanove sestre Ane Komnine i Nićifora Vrijenija, Jovan II je njihovu imovinu poklonio Aksuhu. Aksuh je poklon mudro odbio shvatajući da će time pogoršati svoje odnose sa carskom porodicom i sa višim slojevima aristokratije. Aksuh je zatražio milost za Vrijenija i Anu. Car ga je poslušao i oterao ih u manastir. Jovan II je bio aktivan u ratovima na Balkanu, Maloj Aziji i u Siriji. Aksuh je često učestvovao u njegovim pohodima. Aksuh je 1119. godine izvršio opsadu Laodikeje koju su držali Turci Seldžuci. Grad je osvojen što je omogućilo brzu pobedu cara Jovana II. Pobeda u ratu otvorila je Vizantincima put preko Male Azije do Antalije i Kilikije. Aksuh je učestvovao u borbama protiv Pečenega na Balkanu (1122). Tada je ranjen u stopalo u bici kod Beroje. Aktivno je učestvovao u kampanjama 1137. i 1138. godine protiv Jermenskog kraljevstva Kilikije, Kneževine Antiohije i u severnoj Siriji. Tada je ponovo ranjen.

Dolazak Manojla na vlast

Jovan II je umro 1143. godine prilikom priprema za osvajanje krstaške Kneževine Antiohije. Poginuo je u lovu pogođen strelom u glavu. Jovan Aksuh je ostao veran želji pokojnog cara da na presto dođe njegov mlađi sin Manojlo I (1143-1180). Stariji sinovi Jovana II, Aleksije i Andronik, umrli su pre oca, a mlađi, Isak, pokušao je da preuzme vlast. Aksuh se brzo vratio iz Kilikije u Carigrad i preuzeo je kontrolu nad carskim riznicama i manastirom Pantokratora. Iako je zabeleženo da je Aksuh pokušavao da ubedi cara Jovana II da je Isak bolji kandidat za presto, do kraja je ostao veran carevoj želji. Aksuh je bio mnogo vezan za Isaka te je Manojlo, barem na početku svoje vladavine, sumnjao u njegovu vernost. Ipak, potvrdio ga je za mega domestika. Aksuh mu je položio zakletvu vernosti.

Manojlo I Komnin

Na carskom dvoru je 1145/6. godine došlo do žestoke debate oko poređenja Jovana II i Manojla u pogledu vojnih sposobnosti. Aksuh je hvalio Jovana II na štetu Manojla. Glasno je podržao Manojlovog brata Isaka. Isak je čak napao svoga rođaka, budućeg cara Andronika, mačem. Aksuh je kažnjen zbog pružanja podrške Isaku uskraćivanjem privilegije da nosi carski pečat. Aksuh je komandovao vojskom koja je ratovala protiv Normana na Krfu 1148/9. godine. Najpre je bio komandant kopnenih snaga, a nakon smrti megaduksa Stefana Kontostefana, preuzeo je komandu nad flotom (1149). Pokušao je da posreduje u sporu između vizantijskih vojnika i Mlečana, vizantijskog saveznika u ovom ratu. Na kraju je bio primoran da spor reši silom. Aksuhove snage naterale su Normane na povlačenje. Veruje se da je Aksuh umro ubrzo nakon toga, verovatno 1150. godine ili početkom 1151. godine.

Porodica

Jovan je imao sina Aleksija Aksuha koji se udao za Mariju, ćerku Jovanovog najstarijeg sina i savladara Aleksija Komnina. Aleksije je nosio titulu protostratora, vicekomandanta vizantijske armije. Jovan je imao i ćerku, Evdokiju, koja se udala za Stefana Komnina, unuka Aleksija I Komnina.

Izvori

• Angold, Michael (1984). The Byzantine Empire 1025–1204, a political history. Longman. 
• Brand, Charles M. (1989). „The Turkish Element in Byzantium, Eleventh-Twelfth Centuries”. Dumbarton Oaks Papers. Washington, District of Columbia: Dumbarton Oaks, Trustees for Harvard University. 43: 1—25. JSTOR 1291603. doi:10.2307/1291603. 
• Choniates, Niketas; Magoulias, Harry J. (trans.) (1984). O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniates. Detroit, Michigan: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1764-8. 
• Cinnamus, Ioannes (1976). Deeds of John and Manuel Comnenus. New York, New York and West Sussex, United Kingdom: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04080-8. 
• Guilland, Rodolphe (1967). „Le grand domestique”. Recherches sur les institutions byzantines, Tome I (na jeziku: French). Berlin: Akademie-Verlag. str. 405—425. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Kazhdan, Alexander Petrovich, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 
• Magdalino, Paul (2002) [1993]. The Empire of Manuel I Komnenos, 1143–1180. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52653-1. 
• Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2630-6.