Jovan I Orsini

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jovan I Orsini (italijanski: Đovani Orsini) je bio grof palatin Kefalonije i Zakintosa od 1303. ili 1304. do svoje smrti 1317. godine. Oženjen epirskom princezom, grof Jovan I je proveo deceniju na epirskom dvoru pre nego što je nasledio svog oca, grofa palatina Ričarda Orsinija. Kao vazal Kneževine Ahaje, učestvovao je u njenim unutrašnjim poslovima, a posebno u dinastičkim sporovima između infanta Fernanda od Majorke i princeze Matilde od Eno 1315–16, i učestvovao je u brojnim latinskim pohodima na Epir, kojim je težio da vlada. Godinu dana nakon njegove smrti, njegov sin i naslednik Nikola Orsini zauzeo je Epir i stavio ga pod vlast porodice Orsini.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Jovan je bio jedini sin Ričarda Orsinija, grofa palatina od Kefalonije i Zakintosa, za koga se smatra da je bio sin (ili verovatno unuk[1]) grofa Matije Orsinija i ćerke sevastokratora Jovana Komnina Duke, vladara solunskog.[2]

Godine 1292. oženio se Marijom, ćerkom despota Nićifora I Komnina Duke, vladara Epira i princeze Marije Laskaris. Marija je poslata kao talac u Kefaloniju kako bi osigurala Nićiforovu lojalnost latinskim kneževima kada su grof Ričard i vojska iz Kneževine Ahaje krenule u pohod na Epir da pomognu u probijanju vizantijske opsade Janjine. Nakon što su Vizantinci odbijeni, grof Ričard je, bez konsultacije sa despotom Nićiforom I, dogovorio Jovanov brak sa Marijom. Ovo je izazvalo ogorčenje despota Nićifora I, koji se nije smirio sve do 1295. godine, kada je mladi par došao da živi na njegovom dvoru. Tamo je Jovan stekao naklonost svog tasta, do te mere da mu je dao u posed ostrvo Lefkadu — grof Ričard je obećao, ali verovatno nikada nije ispunio, takođe da paru ustupi obližnje ostrvo Itaku. Jovan i Marija su ostali na epirskom dvoru sve do slučajne smrti grofa Ričarda 1303. ili 1304. godine.[3][4]

Nakon Ričardove smrti, grof Jovan I je odmah stupio u pravnu bitku sa svojom maćehom, Ričardovom drugom ženom groficom Margaretom od Vilarduena, oko njegovog nasledstva: grofica Margareta je polagala pravo na feud Katoči u Epiru, kao i na pokretnu imovinu u iznosu od 100.000 zlatnih hiperpira od Ričardove imovine. U početku, Jovanov sizeren, knez od Ahaje Filip Savojski, radio je u njegovu korist, posebno nakon što mu je grof Jovan I isplatio „poklon“ od 3.656 funti kada mu se zakleo na vernost 7. aprila 1304. godine. Grofica Margareta je tada zatražila pomoć moćnog maršala Ahajskog, barona Nikole III od Svetog Omera, koji je uvek bio spreman da se suprotstavi autoritarnoj vlasti kneza Filipa. Na kraju, nakon žestoke svađe između barona Nikole i kneževih pristalica, postignut je kompromis kojim je grof Jovan platio grofici Margareti sumu od 20.000 hiperpira [5][6]. Hronika Moreje takođe izveštava o još jednoj epizodi svađe između barona od Svetog Omera i grofa Jovana I: baron od Svetog Omera je bio oženjen Jovanovom sestrom Giljerom, ali ju je zanemario i držao zatvorenu u njenom zamku, sve dok grof Jovan I nije angažovao jednog od svojih rođaka, Vilijama Orsinija, da je noću otme i dovede u Kefaloniju.[7]

Ubrzo nakon njegovog stupanja na vlast, u leto 1304. godine, napuljski kralj Karlo II naredio je grofu Jovanu I i knezu Filipu Savojskom da napadnu Epir, gde je vizantijska princeza Ana Paleolog Kantakuzin, majka i namesnica maloletnog despota Tome I Komnina Duke, odbila da ponovo potvrdi vazalstvo Epira prema Napulju i sklopila je savez sa Vizantijskim carstvom. Grof Jovan I je vodio kampanju u Epiru zajedno sa velikim ahajskim kontingentom, ali njihova opsada epirske prestonice Arte nije uspela i saveznici su se povukli. Dok je kralj Karlo II ostao odlučan da ponovi ofanzivu sledeće godine, despina Ana je uspela da podmiti kneza Filipa da ostane u Ahaji. Knez Filip je odbio da vodi kampanju pod izgovorom održavanja velikog sabora u Korintu, gde su bili okupljeni svi baroni i vazali Kneževine, uključujući grofa Jovana I.[8][9] Kao rezultat toga, kralj Karlo II je svrgnuo kneza Filipa Savojskog i preneo kneževinu direktno na svog sina kneza Filipa I od Tarenta. Novi knez je pokrenuo još jednu invaziju na Epir 1307. godine, koja nije uspela zbog izbijanja bolesti među latinskim trupama, ali je uspeo da izvuče neke teritorijalne ustupke od despine Ane. Prema aragonskoj verziji Hronike Moreje, grof Jovan I ne samo da je učestvovao u ovoj drugoj ekspediciji, već je i aktivno podstakao, možda u nadi da će zameniti despota Tomu I kao vladara Epira.[10][11]

Godine 1315. infant Fernando od Majorke je izvršio invaziju na kneževinu Ahaju i pokušao je da zauzme upražnjeni kneževski presto po pravu svoje žene Izabele od Sabrana. Kao i većina barona i vazala kneževine Ahaje, grof Jovan I ga je u početku podržavao, ali se pridružio zakonitoj naslednici, princezi Matildi od Eno, i njenom mužu Luju od Burgundije, kada su stigli u kneževinu Ahaju početkom 1316. godine. U odlučujućoj bici kod Manolada 5. jula 1316. godine, grof Jovan I je predvodio prvu liniju lojalističke vojske. Vođen besom zbog Jovanove izdaje, kao i zbog njegovog ranijeg maltretiranja grofice Margaret od Vilarduena – Fernandove tašte – infant je pokrenuo besni napad koji je probio Jovanovu liniju, ali ga je zadržala druga linija pod vojvodom Lujem. U nastaloj pometnji, infant Fernando je ubijen, a njegove pristalice su razbijene.[12][13] Jedva mesec dana kasnije, vojvoda Luj od Burgundije je umro u 18. godini, očigledno od neke bolesti. Međutim, prokatalonski izvor tvrdi da je vojvodu Luja otrovao grof Jovan I.[14][15][16]

Grof Jovan I je umro 1317. godine, a nasledio ga je najstariji sin Nikola, koji je već sledeće godine uspeo da pretvori očeve epirske ambicije u stvarnost: ubio je svog ujaka, despota Tomu I, i preuzeo njegov presto, dovodeći Epir pod vlast dinastije Orsini.[17]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Iz braka sa Marijom Komnin Duka, grof Jovan I je imao četvoro dece:[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kiesewetter 2006, str. 352
  2. ^ a b v Bon 1969, str. 706
  3. ^ Bon 1969, str. 167, 706
  4. ^ Nicol 1984, str. 40, 43, 53
  5. ^ Bon 1969, pp. 175 note 4, 177–178.
  6. ^ Topping 1975, p. 113 note 8.
  7. ^ Bon 1969, str. 179
  8. ^ Longnon 1969, str. 267
  9. ^ Nicol 1984, str. 57–59
  10. ^ Longnon 1969, str. 268–269
  11. ^ Nicol 1984, str. 60–61
  12. ^ Bon 1969, str. 190–193
  13. ^ Topping 1975, str. 112–113
  14. ^ Bon 1969, p. 193 note 6.
  15. ^ Nicol 1984, str. 82
  16. ^ Topping 1975, str. 114
  17. ^ Nicol 1984, str. 81–83

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bon, Antoine (1969). La Morée franque. Recherches historiques, topographiques et archéologiques sur la principauté d'Achaïe [The Frankish Morea. Historical, Topographic and Archaeological Studies on the Principality of Achaea] (in French). Paris: De Boccard. OCLC 869621129.
  • Kiesewetter, Andreas (2006). "Preludio alla Quarta Crociata? Megareites di Brindisi, Maio di Cefalonia e la signoria sulle isole ionie (1185-1250)". In Gherardo Ortalli; Giorgio Ravegnani; Peter Schreiner (eds.). Quarta Crociata. Venezia - Bisanzio - Impero latino. Atti delle giornate di studio. Venezia, 4-8 maggio 2004 (in Italian). Venice: Istituto veneto di scienze, lettere ed arti. pp. 317–358. ISBN 8888143742.
  • Longnon, Jean (1969) [1962]. "The Frankish States in Greece, 1204–1311". In Setton, Kenneth M.; Wolff, Robert Lee; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume II: The Later Crusades, 1189–1311 (Second ed.). Madison, Milwaukee, and London: University of Wisconsin Press. pp. 234–275. ISBN 0-299-04844-6.
  • Topping, Peter (1975). "The Morea, 1311–1364". In Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W. (eds.). A History of the Crusades, Volume III: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Madison and London: University of Wisconsin Press. pp. 104–140. ISBN 0-299-06670-3.
  • Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros, 1267–1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13089-9.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_I_Орсини&oldid=27689371”