Деспот

Из Википедије, слободне енциклопедије

Деспот (од грч. δεσπότης — „господар”) била је старија византијска дворска титула која је додјељивана синовима или зетовима владајућег цара, а првобитно је означавала престолонасљедника. Из Византијског царства се током средњег вијека проширила на Балканско полуострво, а додјељивана је и у државама које су биле под византијским утицајем, као што су Латинско царство, Бугарска, Србија и Трапезунд. То је довело до уздизања неколико кнежевина на ранг „деспотовине” које су постојале као независне државе или као зависна територија кнежева који су имали и титулу деспота, међу којима су најпознатије Епирска деспотовина, Морејска деспотовина и Српска деспотовина. Супруга деспота је била деспотица (од грч. δεσπότισσα).

У савременом значењу, ријеч је стекла другачије значење: деспотизам је облик владавине у коме један појединац влада са апсолутном влашћу. Сематичком промјеном термин је изједначен са термин тиранин, античком грчком ријечју која првобитно није имала негативно значење и латинском ријечју диктатор, владар који има потпуни ауторитет у Римској републици. У савременом говорном грчком језику, ријеч се често користи за епископе.

Списак познатих носиоца титуле[уреди]

Српско царство и државе насљеднице[уреди]

Име Посједовање Додјелио Биљешке Референце
Јован Оливер 1334—1356 Андроник III Палеолог Аутономни српски великаш, титулу деспота добио од Андроника III послије византсијско-српског мировног споразума 1334. године [1]
Симеон Урош 1345/1346—1363 Стефан Урош IV Душан Полубрат Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Епира, прогласио се царем 1356. године и покушао да устави контролу над Србијом али неуспјешно. Владар Тесалије и већине Епира од 1359. до смрти око 1370. године [2]
Јован Комнин Асен 1345/1346—1363 Стефан Урош IV Душан Дјевер Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Валоне све до своје смрти [3]
Иваниш fl. 1348 Стефан Урош IV Душан Близак рођан Стефана Душан. Вларад области у Топлици [4]
Дејан Послије августа 1355 Стефан Урош IV Душан или Стефан Урош V Дјевер Стефана Душана. Владар области у околини Куманова [5]
Ђин Буа Спата око 1360/1365 — око 1399/1400 Симеон Синиша Албански племенски вођа, почетком шездесетих одина 14. вијека као деспота и владара Етолије га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Синиша. Он је дефакто био независтан, а 1374. године је анектирао Деспотовину Арту и покренуо неуспјешне нападе на Јонију [6][7]
Петар Лоша Око 1360/1365—1374 Симеон Синиша Албански племенски вођа, почетком шездесетих одина 14. вијека као деспота и владара Акарнаније (га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Синиша. Он је дефакто био независтан и напао је Тому Прељубовића у Јонији, прије него што је постигао договор са њим. Умро је од куге 1373/1374. године [8][9]
Вукашин Мрњавчевић 1364—1365 Стефан Урош V Једна од најмоћнијих српски великаша за вријеме Стефана Душана, титулу деспота му је 1364. године и потом краља савладара додјелио Стефан Урош V. Он је дефакто постао независтан 1368. године, а Османлије су га убиле у бици на Марици 1371. године [10]
Угљеша Мрњавчевић 1365—1371 Стефан Урош V Брат Вукашина Мрњавчевића, титулу деспота је наслиједио од свог брата и постао је владар Сера заједно са Душановом удовицом Јеленом Бугарском. Од око 1368. године био је дефакто независтан владар, све до своје смрти у бици на Марици 1371. године [11]
Јован Драгаш 1365 — око 1378 Стефан Урош V Брат од тетке Стефана Уроша V и нећак Стефана IV Душана, са братом Констатином Драгашом владаро је посједима источно од Команова до Велбужда. Од битке на Марици био је османски вазал [12]
Српска деспотовина
Стефан Лазаревић 1402—1427 Манојло II Палеолог Владар Србије као османски вазал. Добио је титулу деспота током посјете Цариграду 1402. године. Владао је Српском деспотовином као аутономни господар све до своје смрти 1427. године [13]
Ђурађ Бранковић 1429—1456 Манојло II Палеолог Насљедник Стефана Лазаревића као владар Србије од 1427. године, стекао је титулу деспота 1429. године. Османски вазал је поста 1428. године [14]
Лазар Бранковић 1440е—1458 Манојло II Палеолог Син и насљедник Ђурђа Бранковића, стекао је титулу деспота током очеве владавине [15]
Стефан Бранковић 1458—1459 непознато Син Ђурђа Бранковића, владар Србије. Збачен с власти у корист Стефана Томашевића
Стефан Томашевић Април—јун 1459 непознато Краљ Босне, постао је посљедњи српски владар након његове женидбе са Јеленом, кћерком Лазара Бранковића. , the daughter of Lazar Branković. Преузео је титулу деспота (или га је можда наградила Лазарева удовица, византијска принцеза Јелена Палеолога). Његову пријестолницу Смедерово су освојиле Османлије неколико мјесеци касније [15]
Титуларни деспоти у изгнанству под угарским сизеренством
Вук Гргуревић 1471—1485 Матија Корвин Унук Ђурђа Бранковића
Ђорђе Бранковић 1486—1496 Матија Корвин Син Стефана Бранковића
Јован Бранковић 1486—1502 Владислав II Син Стефана Бранковића
Иваниш Бериславић 1504—1514 Владислав II Оженио удовицу Јована Бранковића, Јелену Јакшић
Стеван Бериславић 1514—1521 Владислав II Син Иваниша Бериславића
Радич Божић 1527—1528 Јован I Запоља
Павле Бакић 1537 Фердинанд I

Референце[уреди]

  1. Fine (1994). стр. 299.
  2. Fine (1994). стр. 310, 347–348, 350–351.
  3. Fine (1994). стр. 310, 347, 357.
  4. Miloš Blagojević (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. стр. 288. 
  5. Soulis (1984). стр. 190.
  6. Nicol (2010). стр. 142, 146–169.
  7. Soulis (1984). стр. 116, 122, 126–127, 130, 132.
  8. Nicol (2010). стр. 142, 145–146.
  9. Soulis (1984). стр. 116, 122, 125–126.
  10. Fine (1994). стр. 362–364.
  11. Fine (1994). стр. 364–364, 377–381.
  12. Soulis (1984). стр. 100, 101.
  13. Fine (1994). стр. 428–429, 522–526.
  14. Fine (1994). стр. 526–528.
  15. 15,0 15,1 Fine (1994). стр. 575.

Литература[уреди]