Pređi na sadržaj

Jozef Otmar Raušer

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jozef Otmar Raušer
Kardinal Raušer, portret naslikao Fridrih fon Amerling
Lični podaci
Datum rođenja(1797-10-06)6. oktobar 1797.
Mesto rođenjaBeč, Nadvojvodstvo Austrija
Datum smrti24. novembar 1875.(1875-11-24) (78 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska
GrobKatedrala Svetog Stefana (Beč)
Kardinal
Godine1853-1875
PrethodnikVincenc Eduard Milde
NaslednikJohan Rudolf Kučker

Jozef Otmar Riter fon Raušer (nem. Joseph Othmar Ritter von Rauscher; Beč, 6. oktobar 1797 — Beč, 24. novembar 1875) bio je od 1853. godine nadbiskup katoličke crkve u Beču, a od 1855. do svoje smrti 1875. kardinal katoličke crkve.

Život[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Beču kao najstariji sin Franca Serafa Ritera fon Raušera (1753–1837). Rano obrazovanje stekao je u gimnaziji u Beču, posvetivši se uglavnom izučavanju prava. Teologiju je studirao od 1820.[1]

Raušer je preminuo 1875. godine i njegovo telo počiva u Gospinom horu Katedrale Svetog Stefana ispred stepenica oltara. Na zidu ispod Raušerovog prozora je njegov spomenik.

Nadbiskup i kardinal[uredi | uredi izvor]

Nadbiskup Jozef Riter fon Raušer. Fotografija, pre od 1866. godine

Posle hirotonije postavljen je za sveštenika u Hiteldorfu, a kasnije za profesora crkvene istorije i kanonskog prava u Salcburgu, gde je među njegovim učenicima bio i grof Fridrih Švarcenberg, direktor Orijentalne akademije u Beču. U januaru 1849. kardinal Švarcenberg je imenovao svog bivšeg učitelja za princa-biskupa od Sekaua, „u znak priznanja za njegove izuzetne kvalitete, znanje i usluge“.[2][3]

Raušer je prisustvovao episkopskom saboru kojim je inaugurisan crkveni preporod u Austriji; između 29. aprila i 20. juna 1849. dvadeset pet episkopa i četiri episkopska opunomoćenika održalo je šezdeset zasedanja. Poslednji po redu posvećenja, Raušer je pred skupštinu položio promemoriju, koja je poslužila kao program rada, i izradio pet od sedam spomen obeležja upućenih Ministarstvu unutrašnjih poslova. Takođe je sastavio uredbe koje će služiti episkopima „kao zajedničko pravilo njihovog cilja i delatnosti“. Pre nego što su se episkopi razišli, izabrali su komisiju od pet članova za sređivanje spomen obeležja i uređenje svih tekućih poslova.

Raušer je bio otac Konkordata iz 1855.[4] Dana 14. septembra 1852. godine, pojavila se naredba kabineta kojom je imenovan carskim opunomoćenikom za zaključenje konkordata. Raušer je imenovan za princa-arhiepiskopa Beča i svečano je ušao u katedralu Svetog Stefana 15. avgusta 1853. godine. Za promociju Konkordata našao je za shodno da poseti Vatikan, gde je sedam meseci vodio pregovore. Tako je mogao da učestvuje u svečanostima u vezi sa definicijom Bezgrešnog začeća. Konačno, 18. avgusta 1855. potpisan je Konkordat i 5. novembra objavljen je kao zakon „primenjiv u celom carstvu“. Homogeno uvođenje konkordata obavljeno je pred šezdeset šest episkopa okupljenih u Beču 1856. godine. Raušer je unapređen u kardinala 1855.[2] Do 1. januara 1857. crkveni sudovi, za koje je Raušer sastavio uputstva (Instructio pro indiciis ecclesiasticis), osnovani su u svim episkopskim stolištima. Pokrajinski sinodi su propisali posebnu primenu Konkordata na pojedine episkopije. Dekreti Bečkog sabora iz 1858. godine, koje je uputio Raušer, a ratifikovao Rim, služili su kao važan oblik svešteničkog života i crkvene delatnosti.

Posle austrijskih ratova 1859–66, krivica za poraze svaljena je na Konkordat. Nadbiskupi i prinčevi-biskupi bili su članovi Carskog veća; pa kada je rat protiv Konkordata počeo u Rajhstagu 1861. i kada je zatražena njegova revizija, Raušer je sa ostalim episkopskim članovima Gornjeg doma raspravljao o obraćanju caru. Kada je Poslanički dom zahtevao uklanjanje verskih redova iz kaznionica, bolnica i drugih državnih ustanova, on je u Carskom veću izjavio:[5]

Kao posledica događaja iz 1866. godine, izbila je žestoka bura protiv Konkordata i Crkve. Kada su nacrti novih zakona koji se tiču braka, škole i međukonfesionalnih odnosa, u pogledu kojih je postojalo mnogo praznina u Konkordatu, izašli na raspravu u Carskom veću, Raušer je održao govor o Konkordatu, pozivajući sklad između duhovne i svetovne vlasti. Kada su dekreti bili sankcionisani, a novi zakoni osuđeni od strane pape, nastalo je veliko nezadovoljstvo i previranja. Raušer je zahtevao: „Zar nije dozvoljeno da papa proglasi zakon nepravednim? Svaki novinar sebi prisvaja pravo da žigoše nepravdu zakona koji se ne slažu sa partijskim stavovima njegovih novina”.[5]

Austrijski biskupi su pristupili Prvom vatikanskom saboru odmah nakon sukoba oko Konkordata. Raušer je izdao dve pastorale koje se odnose na savet 15. novembra 1869. godine.[6] Papa Pije IX ga je imenovao u komisiju pro recipiendis, koja je morala da ispita sve podnete predloge. Na prvoj pravoj sednici saveta (Generalna kongregacija od 28. decembra) govorio je o potrebama i stepenu kulture pojedinih naroda koji su bili previše različiti i o pitanju nepogrešivosti pape. Kao nadbiskup Beča, Raušer je objavio doktrinarne dekrete Vatikanskog koncila. Protestovao je protiv gušenja Papske države 20. septembra 1870. U maju 1874. izdati su austrijski zakoni koji se odnose na spoljni pravni položaj Katoličke crkve, doprinosima verskim fondovima i pravnom priznavanju verskih društava.[5]

Napomena[uredi | uredi izvor]

 Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: 

  • Volfsgruber Selestin (1911). „Jozef Otmar Raušer”. Katolička enciklopedija, tom 12. Njujork: Izdavačka kuća Robert Eplton.
  • Wolfsgrüber, Cölestin. "Joseph Othmar Rauscher." The Catholic Encyclopedia. Vol. 12. New York: Robert Appleton Company, 1911. 29 Aug. 2022.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Annuario Pontificio (na jeziku: nemački), 2022-08-18, Pristupljeno 2022-08-29 
  2. ^ a b „Joseph Othmar Cardinal von Rauscher [Catholic-Hierarchy]”. www.catholic-hierarchy.org. Pristupljeno 2022-08-29. 
  3. ^ „Joseph Othmar von Rauscher”. Academic dictionaries and encyclopedias (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-08-29. 
  4. ^ „Joseph Othmar von Rauscher”. Encyclopædia Britannica. 
  5. ^ a b v „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Joseph Othmar Rauscher”. www.newadvent.org. Pristupljeno 2022-08-29. 
  6. ^ „Cardinal Joseph Othmar von Rauscher (1797-1875) -...”. www.findagrave.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-29. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Rauscher, Hirtenbriefe, Predigten, Anreden (Vienna, 1858)
  • Hirtenbriefe, Reden, Zuschriften, new ed., I-II (Vienna, 1875), III (1889)
  • Wolfsgruber, Cardinal Rauscher. Mit dem Porträte Rauschers u. einem Facsimile seiner Handschrift (Freiburg, 1888).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јозеф_Отмар_Раушер&oldid=25906310”