Johana Borman
| Johana Borman | |
|---|---|
 Johana Borman avgusta 1945. godine (dok je čekala suđenje) | |
| Lični podaci | |
| Nadimak | "Wiesel", "žena sa psima" |
| Datum rođenja | 10. septembar 1893. |
| Mesto rođenja | Birkenfelde, Nemačko carstvo |
| Datum smrti | 13. decembar 1945. (52 god.) |
| Mesto smrti | Hameln, Nemačka |
| Vojna karijera | |
| Služba |  Treći rajh1938–1945 |
| Rod |  Šucštafel |
| Jedinica | Koncentracioni logor Bergen-Belzen Logor Aušvic Koncentracioni logor Ravenzbrik Koncentracioni logor Lihtenburg |
Johana Borman (nem. Johanna Borman; 10. septembar 1893 — 13. decembar 1945)[1] bila je nemačka zatvorska čuvarka u nekoliko nacističkih koncentracionih logora od 1938. godine, a pogubljena je kao ratni zločinac u Hamelnu, Donja Saksonija, Nemačka, posle sudskog procesa 1945. godine.
Proba i izvršenje[uredi | uredi izvor]
Na njenom suđenju, Borman je rekla da se pridružila pomoćnom SS-u 1938. „da bi zaradila više novca“. Prvo je služila u koncentracionom logoru Lihtenburg u Saksoniji pod SS Oberaufseherin Džejn Berniga sa još 49 SS žena.[2]
Godine 1939. dobila je zadatak da nadgleda radnu ekipu u novom ženskom logoru Ravenzbrik u blizini Berlina. U martu 1942, Borman je bila jedna od nekolicine žena izabranih za čuvanje u Aušvicu u okupiranoj Poljskoj. Niskog rasta, bila je poznata po svojoj okrutnosti. Žrtve su je zvale "Vizel" (lasica) i "žena sa psima".[2][3] U oktobru 1942. Borman je otišla u Aušvic-Birkenau kao Aufseherin. Njeni nadzori su bili Marija Mandl, Margo Drešel i Irma Grize. Borman je na kraju premeštena u Budi, obližnji podlogor gde je nastavila sa zlostavljanjem zatvorenika.[2]
Godine 1944, kako su nemački gubici rasli, Borman je prebačena u pomoćni logor u Hindenburgu (današnji Zabrže, Poljska) u Šleziji. U januaru 1945. vratila se u Ravenzbrik. U martu je stigla na svoje poslednje mesto, Bergen-Belzen, blizu Celea, gde je služila pod vođstvom Jozefa Kramera, Irme Grizee i Elizabet Volkenrat (svi su služili sa njom u Birkenau). Britanska vojska je 15. aprila 1945. zauzela Bergen-Belzen, pronašavši preko 10.000 leševa i 60.000 preživelih. Oslobodioci su naterali sve pripadnike SS-a da nose mrtve.[2]
Britanci su Borman kasnije zatvorili i ispitivali, a zatim je procesuirana na suđenju Belzenu, koje je trajalo od 17. septembra 1945. do 17. novembra 1945. Sud je saslušao svedočenja u vezi sa ubistvima koje je počinila u Aušvicu i Belzenu, ponekad puštajući svog nemačkog ovčara „velikog zlog vučjaka” na bespomoćne zatvorenike. Proglašena je krivom i obešena (zajedno sa Grizom i Volkenrat). 13. decembra 1945. Njen dželat, Albert Pjerpoint, kasnije je napisao:
„Šepala je hodnikom izgledajući staro i iznemoglo. Imala je 42 godine (stvarne godine, 52), stajala je samo nešto više od pet stopa. Drhtala je dok su je stavljali na vagu. Na nemačkom je rekla: „Imam svoja osećanja“.[4]
Izvor[uredi | uredi izvor]
- ^ Shelley, Lore (1992). Auschwitz--the Nazi Civilization: Twenty-three Women Prisoners' Accounts : Auschwitz Camp Administration and SS Enterprises and Workshops (na jeziku: engleski). University Press of America. ISBN 978-0-8191-8471-9.
- ^ a b v g Gibson, Tyler (2017-04-06). Irma Grese - "The Beast of Belsen" & Other Twisted Female Guards of Concentration Camps (na jeziku: engleski). Lulu Press, Inc. ISBN 978-1-365-23799-7.
- ^ „Female Nazi war criminals”. www.capitalpunishmentuk.org. Pristupljeno 2022-03-05.
- ^ Pierrepoint, Albert (1974). Executioner, Pierrepoint. Mazal Holocaust Collection. London: Harrap. ISBN 0-245-52070-8. OCLC 1255210.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
