Jusi

Jusi su bila slova staroslovenskih azbuka, ćirilice i glagoljice, koja su označavala staroslovenske nazale i koja su kasnije, u X veku, izgubila nazalnost u većini slovenskih jezika.^[1]^[2] Pretpostavlja se da oba ćirilična jusa dolaze ili od posebnog znaka za grčko slovo alfa Ѧ, karakterističnog za hrišćanske natpise u periodu od IX do XI veka, ili, prema drugoj verziji, od na 90° okrenutog glagoljskog malog jusa.^[3] Takođe je moguće da je ovo slovo pozajmljeno iz starobugarske azbuke, gde postoje sličan Ѧ znak.

Jus mali[uredi | uredi izvor]

Jus mali (ćir. Ѧ ѧ, glag. Ⱔ) je označavao nazalni samoglasnik [ɛ̃]. U srpskom jeziku se menja u e: пѧть — pet.

Staroslovenski nazal jus mali se u savremenom poljskom jeziku označava slovima ę i ą posle mekih suglasnika (polj. pięć, piąty, srp. pet, peti < praslov. *rętь). Nazalni izgovor se čuva, osim kad je ę na kraju reči.

Jus veliki[uredi | uredi izvor]

Jus veliki (ćir. Ѫ ѫ, glag. Ⱘ) je označavao nazalni samoglasnik [ɔ̃]. U srpskom jeziku se menja u u: рѫка — ruka.

U bugarskoj azbuci je veliki jus («голям юс», «голяма носовка», «широко ъ») postojao do jezičke reforme 1945. godine, mada je samoglasnik u to doba već davno prestao da bude nazalan i izgovarao se isto kao ъ. Staroslovenski nazal jus veliki se u savremenom poljskom jeziku označava slovima ę i ą posle tvrdih suglasnika (polj. ręce, rąk, srp. ruce, ruku < praslov. *rǫka; polj. pąć, srp. put < praslov. *pǫtь), uz to je sačuvan nazalni izgovor.

Jotovani jusi[uredi | uredi izvor]

U ćirilici i glagoljici su postojale i ligature za označavanje jotovanih jusa: malog Ѩ ѩ (glag. Ⱗ) i velikog Ѭ ѭ (glag. Ⱙ).)).

Jotovani veliki jus se koristio u bugarskoj azbuci do prve decenije dvadesetog veka.

Brojno značenje[uredi | uredi izvor]

Smatra se da jusi nemaju značenje broja ni u ćirilici ni u glagoljici, mada se mali jus ponekad koristio kao oznaka broja 900 zbog toga što je pomalo sličan arhaičnom (ne pripada klasičnoj grčkoj azbuci) starogrčkom slovu sampi, koje je takođe imalo značenje broja.^[4]

Izvori[uredi | uredi izvor]

^ Востоков, 1820, s. 8—12.
^ Мейе, 1924, s. 49—54.
^ Карский, 1928, s. 166—167.
^ Карский, 1928, s. 216—217.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Рассуждение о славянском языке (1820) // Филологические наблюдения А. Х. Востокова. — СПб., 1865. — С. 8—12.
Мейе, Антуан. . Фонетика // Общеславянский язык = Le slave commun (1924, 1934) / Пер. с франц. и примеч. П. С. Кузнецова; общ. ред. С. Б. Бернштейна. — 2-е изд. — М.: Прогресс, 2000, 2001. — 500 с. — 1000 экз. — ISBN 5-01004712-8, 5-01-004660-1, 978-5-397-01978-1. — С. 49—54.
Карский Е. Ф. . Славянская кирриловская палеграфия. — 2-е изд., факсимильное. — Л., М.(факс.): Изд-во АН СССР; Наука (факс.), 1928, 1979 (факс.). — С. 167—168, 207—209.

[1] Востоков, 1820, s. 8—12.

[2] Мейе, 1924, s. 49—54.

[3] Карский, 1928, s. 166—167.

[4] Карский, 1928, s. 216—217.

[1]

[2]

[3]

[4]