Ћирилица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је о ћириличком писму уопште. За више информација о ћирилици коју користи српски језик, погледајте српска ћирилица.
Ћирилица
LordsPrayerRomanianCyr.svg
Тип алфабет
Језици сви источни и део јужних словенских језика, такође готово сви језици у бившем Совјетском Савезу као и монголски језик
Временски период
најстарије варијанте постоје око 940.
Породица
Сестрински систем
латиница
коптски алфабет
јерменски алфабет
грузијски алфабет
Правац Слева надесно
ISO 15924 Cyrl, 220
Уникод назив
Cyrillic
U+0400 до U+04FF
U+0500 до U+052F
U+2DE0 до U+2DFF
U+A640 до U+A69F
Слова ћирилице
Слова словенских језика
А Б В Г Ґ Д Ђ
Ѓ Е Ѐ Ё Є Ж З
Ѕ И Ѝ І Ї Й Ј
К Л Љ М Н Њ О
П Р С Т Ћ Ќ У
Ў Ф Х Ц Ч Џ Ш
Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я
Слова несловенских језика
Ӑ Ӓ Ә Ӛ Ӕ Ғ Ҕ
Ӻ Ӷ Ԁ Ԃ Ӗ Ӂ
Җ Ӝ Җ Ԅ Ӟ Ԑ Ӡ
Ԇ Ӣ Ҋ Ӥ Қ Ӄ Ҡ
Ҟ Ҝ Ԟ Ԛ Ӆ Ԓ Ԡ
Ԉ Ԕ Ӎ Ӊ Ң Ӈ Ҥ
Ԣ Ԋ Ӧ Ө Ӫ Ҩ Ԥ
Ҧ Ҏ Ԗ Ҫ Ԍ Ҭ Ԏ
Ӯ Ӱ Ӳ Ү Ұ Ҳ Ӽ
Ӿ Һ Ԧ Ҵ Ҷ Ӵ Ӌ
Ҹ Ҽ Ҿ Ӹ Ҍ Ӭ
Ԙ Ԝ Ӏ
Историјска слова
Ѻ Ѹ Ѡ Ѽ Ѿ Ҁ
Ѣ Ѥ Ѧ Ѫ Ѩ
Ѭ Ѯ Ѱ Ѳ ֹѴ Ѷ
Диграфи ћирилице
Сва слова ћирилице

Ћирилица је писмо које користи осам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјински, црногорски и бошњачки), као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизовани Кинези из Казахстана који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем. Дунгански дијалект је једини из кинеске групе језика који не користи кинеске карактере и једини језик синотибетске породице који користи ћирилицу као стандардни писани систем. Ознака савремене ћирилице према ISO 15924 је Cyrl 220, а њене старословенске варијанте Cyrs 221.

Ћирилица је базирана на раној ћирилици,[2][3] која је развијена у Првом бугарском царству[4] током 9. века у Преславској књижевној школи.[5][6][7] Ћирилицу и глагољицу су формулисали било Ћирило и Методије који су донели хришћанство код јужних Словена, или њихови ученици.[8][9][10] То је основа алфабета који се користе у разним језицима, бившим или садашњим, у деловима југоисторчне Европе и северне Евроазије, а посебно код оних са словенским пореклом, и код несловенских језика који су под утицајем руског језика. Године 2011, око 252 милиона људи у Евроазији је користило ћирилицу као званични алфабет у својим националним језицима, при чему Русија обухвата око половине тог броја. Са пријемом Бугарске у Европску Унију 1. јануара 2007, ћирилица је постала треће званично писмо Европске уније, након латинице и грчког писма.[11]

Ћирилица је изведена из грчког унцијала, проширена словима из старијег глагољичког алфабета, укључујући неке лигатуре. Та додатна слова су додата за старословенске гласове који нису присутни у Грчком. Писмо је названо у част два византијска брата,[12] Ћирила и Методија, који су раније креирали глагољичко писмо. Модерни научници верују да су ћирилицу развили и формализовали рани ученици Ћирила и Методија.

У раном 18. веку ћириличко писмо које је коришћено у Русији је знатно реформисано по налогу Петра Великог, након његовог повратка из дипломатске мисије у западној Европи. Нова форма слова је постала ближа латинском писму, неколико архаичних слова је уклоњено и неколико слова је лично дизајнирао Петар Велики (као што је „Я”, које је било инспирисано латиничким словом „R”). Западноевропска типографска култура је такође прихваћена.[13]

Име[уреди]

Пошто су писмо осмислили и популаризовали следбеници Ћирила и Методија, уместо самих Ћирила и Методија, његово име означава почаст, пре него ауторство. Име „ћирилица“ често збуњује људе који нису упознати са историјом писма, пошто не идентификује земљу порекла (за разлику од „грчког писма“). Неки га називају „руским писмом“ пошто је руски најпопуларнији и најутицајнији алфабет базиран на овом писму. Неки бугарски интелектуалци, попут Стефана Цанева, су изразили забринутост због тога, и предложили да се ћириличко писмо уместо тога назове „бугарским алфабетом“, зарад историјске тачности.[14]

Бугарско, македонско, руско, и српско ћириличко писмо је исто тако познато као азбука, што је изведено из старих имена прва два слова већине ћириличких писама (као што је и термин алфабет проистекао из прва два грчка слова алфа и бета).

Језици који користе ћирилицу[уреди]

Територије на којима се користи ћирилица. Тамна боја означава територије где је то главно писмо. Светла боја означава територије где се ћирилица користи уз друга писма.

Следећи језици користе или су користили ћирилицу:

Ћириличко писмо за Русе[уреди]

Главница писма настала је из ране ћирилице, која је била дериват глагољице и грчког уставног писма унцијале. За највероватније састављаче ћирилице узимају се Климент Охридски или Константин Преславски, али то питање до данас није коначно решено. Највећи број слова потиче из грчког писма, док неки знакови представљају мање или више упрошћене облике глагољских слова. Ћирилица је добила име по млађем од два брата, словенска просветитеља, Ћирилу, за кога се обично претпоставља да је саставио глагољицу.

А Б В Г Д Е Ё Ж З И Й
К Л М Н О П Р С Т У Ф
Х Ц Ч Ш Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я

Коришћење у различитим језицима[уреди]

(Гласови су означени коришћењем Сампе и представљају само апроксимативне вредности.)

Док главница језика који се користе ћирилицом имају фонемску ортографију, постоје и изузеци, углавном у руском: ЕГО (значи њега), а изговара се као /jɪˈvo/ уместо /je'go/.

Срицање имена варира, посебно кад су у питању транскрипције/транслитерације Y/J/I, GH/G/H и ZH/J.

Словенски језици[уреди]

Руски[уреди]

За више информација погледајте: руски језик
велико мало назив глас ISO 9:1995 транслитерација
А а А /a/ a
Б б Бе /b/ b
В в Ве /v/ v
Г г Ге /g/ g
Д д Де /d/ d
Е е Је /je/ e
Ё ё Јо /jo/ ё
Ж ж Же /ʐ/ ž
З з Зе /z/ z
И и И /i/ i
Й й кратко И /j/ j
К к Ка /k/ k
Л л Ел /l/ l
М м Ем /m/ m
Н н Ен /n/ n
О о О /o/ o
П п Пе /p/ p
Р р Ер /r/ r
С с Ес /s/ s
Т т Те /t/ t
У у У /u/ u
Ф ф Еф /f/ f
Х х Ха /x/ h
Ц ц Це /ts/ c
Ч ч Че /tɕ/ č
Ш ш Ша /ʂ/ š
Щ щ Шча /ɕɕ/ или /ɕtɕ/ ŝ
Ъ ъ тврди знак без палатализације[1] "
Ы ы Јери /ɨ/ y
Ь ь меки знак /ʲ/ -- палатализација [2] '
Э э Е /e/ è
Ю ю Ју /ju/ û
Я я Ја /ja/ â
Напомене везане за тврди и меки знак
  1. ^ Када се јотовани самогласник (самогласник који почиње са /j/) нађе иза сугласника, сугласник бива палатализован (/j/ се меша са сугласником) а /j/ неће бити изговорено. Тврди знак означава да се то не треба десити, док ће се /j/ појавити испред самогласника. Меки знак означава да се сугласник палатализује али да ће се /j/ испред самогласника чути. Меки знак на крају речи означава да се сугласник пред њим палатализује. Примери: та — ta; тя — tja; тья — tjja; тъя — tja; т — t; ть — tj.
  2. У ортографији пре реформе правописа руског језика, у староруском језику, као и у црквенословенском ови се знакови зову „јеровима“ (дебелим и танким). Историјски, „тврди и меки знаци“ узимају место данас непостојећих муклих гласова задњег и предњег реда. (У српском језику су се ти гласови прво уједначили у мукли глас средњег реда, а у тзв. „јакој позицији“ дали непостојано а. Данас тај средњег реда постоји у бугарском. Погледајте напомене за бугарски језик.)
Историјска слова

Пре 1918. постојало је још четири слова у употреби: Іі (замењено са Ии), Ѳѳ (Фита „фита“ или „тита“ или „тета“, замењена са Фф), Ѣѣ (Ять „јат“, замењено са Ее), и Ѵѵ (ижица „ижица“, замењено са Ии).

Украјински[уреди]

За више информација погледајте: украјински језик

Као у руском са изузецима:

  • Г је звучан струјни сугласник и зове се „Ге“. Изговара се приближно као Х, али не исто /ɦ/. Између Ге и Де налази се Гје (Ґ, ґ) и изговара се као /g/. (Ово слово није било званично коришћено у Совјетском Савезу, па се не налази у многим ћириличким фонтовима.)
  • Је се изговара као /e/ и зове се „Е“. Јо не постоји. Између Е и Же постоји слово Је (Є, є) које се изговара као /je/ и које изгледа као слово С са цртом у средини. Руско слово Э не постоји.
  • И се изговара као /ɪ/ и зове се „Y“ (тврдо И). Кратко И се зове „јот“. Између Y и кратког Y постоји слово И (І, і) и изговара се као /i/ а изгледа као латиничко слово I и слово Ји (Ї, ї) и изговара се као /ji/ а изгледа као латиничко слово I са дијарезом (две идентичне тачке изнад слова као код руског слова Јо).
  • Јери не постоји.
  • Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
  • Шча се изговара као два посебних гласа, ш и ч

Белоруски[уреди]

За више информација погледајте: белоруски језик

Као руски осим:

  • И изгледа као латиничко слово I (І, і). (Али, кратко И изгледа као у руском)
  • Између У и Еф постоји слово кратко У (Ў, ў), које изгледа као У (У) са акцентом брев и изговором /w/ као у енглеским дифтонзима у „now“ и „low“.
  • Шча не постоји.
  • Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
  • Г представља звучан струјни сугласник. Изговара се као слабије г /ɣ/. Има Ґґ.
  • „Дз“ као „Дз“, „Дж“ као „Џ“.

Бугарски[уреди]

За више информација погледајте: бугарски језик

Као руски осим:

  • Је се изговара као /E/ и зове се „E“.
  • Јо не постоји.
  • Руско слово Е не постоји.
  • Шча се изговара као ШТ /ʃt/ и зове се „Штъ“.
  • Тврди знак се користи за полугласник, /ə/ (Ъ).
  • Јери не постоји.

Српски[уреди]

За више информација погледајте: српски језик

Као руски осим:[15]

  • Изговор српске азбуке је другачији од изговора руске. Сугласници се изговарају само коришћењем полугласника као помоћи.
  • Је се изговара као /E/ и зове се „Е“. Јо не постоји. Руско слово Е не постоји.
  • Између Д и Е постоји слово Ђ (Ђ, ђ), које се изговара као /dʑ/ и изгледа као Ћ, само што има закривљење на десној ножици.
  • Кратко И не постоји. Између И и К налази се слово Ј (Ј, ј) и изговара као /j/, а изгледа као латиничко слово Ј.
  • Између Л и М је слово Љ (Љ, љ) које се изговара као /ʎ/ и изгледа као Л са прилепљеним меким знаком са десне стране.
  • Између Н и О је слово Њ (Њ, њ) које се изговара као /ɲ/ и изгледа као Н са прилепљеним меким знаком са десне стране.
  • Између Т и У налази се слово Ћ (Ћ, ћ) које се изговара као /tɕ/ и изгледа као мало латиничко слово H са цртицом у горњем делу леве усправне линије.
  • Између Ч и Ш налази се слово Џ (Џ, џ) које се изговара као /dʒ/ и које личи на Ц само са цртицом помереном на средину доње водоравне линије.
  • Ш је последње слово; остало не постоји.

Македонски[уреди]

За више информација погледајте: македонски језик

Као у српском осим:

  • Између З и И се налази слово Ѕѕ које се изговара као /ʣ/ а исто је као латиничко слово S.
  • Ђ се мења Ѓѓ а изговара се као /ɟ/ и изгледа као Г са акутом.
  • Ћ се мења са Ќќ а изговара се као /c/ и изгледа као К са акутом.

Несловенски језици[уреди]

Ове азбуке су махом настале на основу руске, али са поприличним разликама, поготову кад су у питању кавкаски језици. У централној Азији коришћење ћирилице је постало често предмет политичких спорова по распаду Совјетског Савеза јер подсећа на совјетску власт. Одређени број језика је уместо ћирилице почео да користи друга писма.

Казашки[уреди]

За више информација погледајте: казашки језик
ћирилица кајдарска латиничка транслитерација
Әә Ää
Ғғ Ğğ
Ёё Yo yo
Йй Yy
Ққ Qq
Ңң Ññ
Өө Öö
Ұұ Uu
Үү Üü
Щщ Şş şş
Ъъ (ʺ)
Ыы
İi İi
Ьь  ??
Ээ Ee (Éé)
Юю Yu yu
Яя Ya ya

Симболи у загради су искључиво за двосмерно пресловљавање (транслитерацију).

Ћирилица у Уникоду[уреди]

У Уникоду ћирилички блок се простире између од U+0400 до U+052F. Знаци између позиције U+0400 и U+045F су у основи знаци из кодног распореда ISO 8859-5 померени нагоре за 864 позиција. Знакови у опсегу између U+0460 и U+0489 су историјски и не користе се у савременим језицима. Знакови у простору од U+048A и U+052F су додатни знаци за различите несловенске ћириличке азбуке.

Уникод не укључује акцентована ћириличка слова, али се могу добити комбиновањем са различитим дијакритичким знацима. Тако се додавањам U+0301 („комбинујући акут“) после слова које се жели акцентовати добија акцентовано слово (тј. ы́ э́ ю́ я́). Неки језици (као што је савремени црквенословенски језик) још увек нису у потпуности подржани.

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 A B C D E F
400 Ѐ Ё Ђ Ѓ Є Ѕ І Ї Ј Љ Њ Ћ Ќ Ѝ Ў Џ
410 А Б В Г Д Е Ж З И Й К Л М Н О П
420 Р С Т У Ф Х Ц Ч Ш Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я
430 а б в г д е ж з и й к л м н о п
440 р с т у ф х ц ч ш щ ъ ы ь э ю я
450 ѐ ё ђ ѓ є ѕ і ї ј љ њ ћ ќ ѝ ў џ
460 Ѡ ѡ Ѣ ѣ Ѥ ѥ Ѧ ѧ Ѩ ѩ Ѫ ѫ Ѭ ѭ Ѯ ѯ
470 Ѱ ѱ Ѳ ѳ Ѵ ѵ Ѷ ѷ Ѹ ѹ Ѻ ѻ Ѽ ѽ Ѿ ѿ
480 Ҁ ҁ ҂ ҃ ҄ ҅ ҆ ҇ ҈ ҉ Ҋ ҋ Ҍ ҍ Ҏ ҏ
490 Ґ ґ Ғ ғ Ҕ ҕ Җ җ Ҙ ҙ Қ қ Ҝ ҝ Ҟ ҟ
4A0 Ҡ ҡ Ң ң Ҥ ҥ Ҧ ҧ Ҩ ҩ Ҫ ҫ Ҭ ҭ Ү ү
4B0 Ұ ұ Ҳ ҳ Ҵ ҵ Ҷ ҷ Ҹ ҹ Һ һ Ҽ ҽ Ҿ ҿ
4C0 Ӏ Ӂ ӂ Ӄ ӄ Ӆ ӆ Ӈ ӈ Ӊ ӊ Ӌ ӌ Ӎ ӎ ӏ
4D0 Ӑ ӑ Ӓ ӓ Ӕ ӕ Ӗ ӗ Ә ә Ӛ ӛ Ӝ ӝ Ӟ ӟ
4E0 Ӡ ӡ Ӣ ӣ Ӥ ӥ Ӧ ӧ Ө ө Ӫ ӫ Ӭ ӭ Ӯ ӯ
4F0 Ӱ ӱ Ӳ ӳ Ӵ ӵ Ӷ ӷ Ӹ ӹ Ӻ ӻ Ӽ ӽ Ӿ ӿ
500 Ԁ ԁ Ԃ ԃ Ԅ ԅ Ԇ ԇ Ԉ ԉ Ԋ ԋ Ԍ ԍ Ԏ ԏ
510 Ԑ ԑ Ԓ ԓ Ԕ ԕ Ԗ ԗ Ԙ ԙ Ԛ ԛ Ԝ ԝ Ԟ ԟ
520 Ԡ ԡ Ԣ ԣ Ԥ ԥ Ԧ ԧ Ԩ ԩ Ԫ ԫ Ԭ ԭ Ԯ ԯ

У уникоду верзије 9.0, ћириличка слова, укључујући националне и историјска писма, су кодирана у неколико различитих блокова:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Oldest alphabet found in Egypt. BBC. 1999-11-15. Retrieved 2015-01-14.
  2. А. Н. Стеценко. Хрестоматия по Старославянскому Языку, 1984.
  3. Cubberley, Paul. The Slavic Alphabets, 1996.
  4. Paul Cubberley "The Slavic Alphabets". In Daniels and Bright, eds. The World's Writing Systems. Oxford University Press. 1996. ISBN 0-19-507993-0.
  5. Dvornik, Francis (1956). The Slavs: Their Early History and Civilization. Boston: American Academy of Arts and Sciences. стр. 179. 
  6. Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge Medieval Textbooks. Cambridge University Press. стр. 221—222. ISBN 0-521-81539-8. 
  7. J. M. Hussey, Andrew Louth (2010). „The Orthodox Church in the Byzantine Empire”. Oxford History of the Christian Church. Oxford University Press. стр. 100. ISBN 0-19-161488-2. 
  8. The Columbia Encyclopaedia, Sixth Edition. 2001–05, O.Ed. Saints Cyril and Methodius "Cyril and Methodius, Saints) 869 and 884, respectively, “Greek missionaries, brothers, called Apostles to the Slavs and fathers of Slavonic literature."
  9. Encyclopædia Britannica, Major alphabets of the world, Cyrillic and Glagolitic alphabets, 2008, O.Ed. "The two early Slavic alphabets, the Cyrillic and the Glagolitic, were invented by St. Cyril, or Constantine (c. 827–869), and St. Methodii (c. 825–884). These men from Thessaloniki who became apostles to the southern Slavs, whom they converted to Christianity."
  10. Kazhdan, Alexander P. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York: Oxford University Press. стр. 507. ISBN 0-19-504652-8. »Constantine (Cyril) and his brother Methodius were the sons of the droungarios Leo and Maria, who may have been a Slav.« 
  11. Orban, Leonard (24. 5. 2007). „Cyrillic, the third official alphabet of the EU, was created by a truly multilingual European” (PDF). europe.eu. Приступљено 3. 8. 2014. 
  12. Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. 2001–05, s.v. "Cyril and Methodius, Saints"; Encyclopædia Britannica, Encyclopædia Britannica Incorporated, Warren E. Preece – (1972). стр. 846, s.v., "Cyril and Methodius, Saints" and "Eastern Orthodoxy, Missions ancient and modern"; Encyclopedia of World Cultures, David H. Levinson, (1991). стр. 239, s.v., "Social Science"; Eric M. Meyers, The Oxford Encyclopedia of Archaeology in the Near East. стр. 151, 1997; Lunt, Slavic Review, June (1964). стр. 216; Roman Jakobson, Crucial problems of Cyrillo-Methodian Studies; Leonid Ivan Strakhovsky, A Handbook of Slavic Studies. стр. 98; V. Bogdanovich, History of the ancient Serbian literature, Belgrade, (1980). стр. 119
  13. „Civil Type and Kis Cyrillic”. typejournal.ru. Приступљено 22. 3. 2016. 
  14. Tsanev, Stefan. Български хроники, том 4 (Bulgarian Chronicles, Volume 4), Sofia, (2009). стр. 165
  15. Serbian Cyrillic Letters BE, GHE, DE, PE, TE, Janko Stamenovic (collection of selected commented answers received in Unicode mailing list (unicode@unicode.org) between 29.12.1999 and 17.01.2000).

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]