Алегорија разборитости

Alegorija razboritosti

Umetnik	Ticijan
Godina	1550–1565
Tehnika	Ulje na platnu
Dimenzije	76.2 cm × 68.6 cm cm
Mesto	Nacionalna galerija u Londonu

Alegorija razboritosti (oko 1550–1565) jeste ulje na platnu koja se pripisuje italijanskom umetniku Ticijanu i njegovim pomoćnicima. Slika prikazuje tri ljudske glave, svaku okrenuta u drugom pravcu, iznad tri životinjske glave (sa leva na desno, vuk, lav i pas). Slika se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu.

Obično se tumači da slika ima više slojeva značenja. Na prvom nivou, različite starosti tri ljudske glave predstavljaju tri doba čoveka (sa leva na desno: starost, zrelost i mladost), tema koju je Ticijan prikazao 50 godina ranije u svojoj Tri doba čoveka. Različiti pravci u kojima se oni suočavaju odražavaju drugi, širi koncept vremena koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ova tema se ponavlja u prikazu životinjskih glava: životinja sa tri glave (vuk, lav, pas) koja predstavlja protok vremena (prošlost, sadašnjost, budućnost) povezuje se sa Serapisom u Makrobijevim Saturnalijama. Treći nivo, od koga je slika dobila današnje ime, sugeriše jedva vidljiv natpis iznad portreta: EX PRÆTE/RITO // PRÆSENS PRVDEN/TER AGIT // NI FVTVRA / ACTIONĒ DE/TVRPET ( Latinski za „iz iskustva prošlosti, sadašnjost deluje razborito, da ne bi pokvarila buduće postupke“.)

Tvrdilo se da su ljudska lica stvarni portreti ostarelog Ticijana, njegovog sina Oracija i njegovog mladog nećaka Marka Večelija, koji je, kao i Oracio, živeo i radio sa Ticijanom.

Ervin Panofski sugeriše da je slika posebno povezana sa pregovorima vezanim za prenošenje Ticijanove imovine na mlađe generacije, u svetlu njegove neposredne smrti. Slika stoga deluje kao vizuelni savet za tri generacije da se ponašaju razborito pri upravljanju nasledstvom. Nikolas Peni je, međutim, veoma skeptičan prema ovome i ukazuje na neslaganja između ljudskih glava i drugih dokaza o izgledu pojedinaca. On sumnja da je to bio lični projekat bilo koje vrste i smatra da je sigurno verovatnije da je slika naručena. I drugi su mišljenja da tri glave nisu Ticijan i njegova porodica. Jedan od razloga je što nema portreta Orazija ili Marka, pa je potvrda da su oni prikazani malo moguća.

U skorije vreme, slika je objašnjena na sasvim različite načine. Umesto alegorije razboritosti, ona je viđena kao alegorija o grehu i pokajanju. Po ovom gledištu, to je isto što i Ticijanovo priznanje da ga je njegov neuspeh da postupi razborito u mladosti i srednjim godinama osudio na žalosnu starost.

Sa druge strane, slika je tumačena kao tvrdnja da je razboritost koja dolazi sa iskustvom i starošću suštinski aspekt umetničke diskriminacije i rasuđivanja. Prema ovoj interpretaciji, slika stoga deluje kao pobijanje stava da je starost neprijatelj umetničkog dostignuća. Na opštem nivou, prikaz Ticijana na slici sa njegovim pomoćnicima Oraciom i Markom takođe je zamišljen kao odbrana razboritosti kontinuiteta tradicije venecijanskog umetničkog kruga.

Sliku su Nacionalnoj galeriji 1966. godine poklonili trgovac umetninama Dejvid Koeser i njegova supruga Beti.

Literatura

• Campbell, Erin J. (2003), „Old Age and the Politics of Judgment in Titian's allegory of prudence”, Word and Image: A Journal of Verbal/Visual Poetry, 19 (4): 261—270, S2CID 153688495, doi:10.1080/02666286.2003.10406238 
• Cohen, Simona (2000). „Titian's London "Allegory" and the three beasts of his "selva oscura"”. Renaissance Studies. 14 (1): 46—69. JSTOR 24412750. S2CID 194004169. doi:10.1111/j.1477-4658.2000.tb00371.x — preko Jstor. 
• Panofsky, Erwin; Saxl, Fritz (1926), „A Late-Antique Religious Symbol in Works by Holbein and Titian”, The Burlington Magazine, XLIX (283), str. 177—181, JSTOR 863048 — preko Jstor 
• Panofsky, Erwin (1955). „Titian's Allegory of Prudence:a Postscript”. Meaning in the Visual Arts. University Press. 
• Penny, Nicholas (2008), The Sixteenth-Century Italian Paintings, National Gallery Catalogues (new series), II, Venice 1540–1600, National Gallery Publications Ltd, ISBN 978-1-85709-913-3