Aleksandar Bezborodko

Aleksandar Bezborodko
Portret Bezborodka Johana Baptista fon Lampija starijeg
Datum rođenja	(1747-03-14)14. mart 1747.
Mesto rođenja	Gluhiv, Ruska Imperija
Datum smrti	6. april 1799.(1799-04-06) (52 god.)
Mesto smrti	Sankt Peterburg, Ruska Imperija

Knez Aleksandar Andrejevič Bezborodko (rus. Алекса́ндр Андре́евич Безборо́дко; 25. mart 1747  – 6. april 1799) bio je ruski diplomata i političar. Bezborodko je bio veliki kancelar Ruskog carstva i vodeći kreator spoljne politike Katarine Velike nakon smrti Nikite Panjina.

Mladost

Aleksander Bezborodko rođen je u gradu Gluhovu, kozački Hetmanat, Rusko carstvo (danas Hluhov, Ukrajina) u porodici zaporožskog kozačkog plemstva. Njegov otac Andrej Bezborodko bio je generalni pisar (kancelar), dok je njegova majka Eudokija bila ćerka generalnog sudije Mihaila Zabile.

Školovao se kod kuće i na Kijevsko-Mohiljanskoj akademiji. Po završetku školovanja stupio je u javnu službu kao činovnik u kancelariji grofa P. A. Rumjanceva, tadašnjeg general-gubernatora Male Rusije, kojeg je pratio u Turskom ratu 1768. Bio je prisutan na veridbama Large i Kagula, kao i na jurišanju na Silistriju.

Po sklapanju ugovora iz Kučuk Kajnarke (1774) feldmaršal ga je preporučio Katarini II, a ona ga je 1775. postavila za svog sekretara za molbu. Tako je imao priliku da impresionira caricu svojim blistavim darovima, od kojih su najistaknutiji bili istančani maniri, divno pamćenje i jasan i bremenit stil. Istovremeno je počeo da radi na usvajanju glavnih evropskih jezika, posebno francuskog, koji je postao majstor. U to vreme je napisao svoje istorijske crtice tatarskih ratova i Ukrajine.

Njegova aktivnost je bila neverovatna, a Katarina ga je nazvala svojim faktotumom . Godine 1780. pratio ju je na njenom putovanju kroz Novorosiju, susrevši se sa carem Josifom II, koji ga je pozvao da studira diplomatiju. Po povratku iz delikatne misije u Kopenhagen, on je carici predstavio „spomenicu o političkim stvarima” koja je sadržala prvi plan podele Turske između Rusije i Austrije. Ovaj dokument je skoro od reči do reči prenet u Beč kao ruske predloge. Nkon toga je usledilo objavljiavanje Epitomizovane istorijske informacije o Moldaviji. Za ova dva državna dokumenta nagrađen je funkcijama „opunomoćenika za sve pregovore“ u kancelariji inostranih poslova i generalnog upravnika pošte.

Karijera pod Katarinom II

Od tada je bio neraskidivo povezan sa Katarinom u svim važnijim diplomatskim poslovima, iako je zvanično bio potčinjen vicekancelaru grofu Ivanu Ostermanu. Pisao je sve najvažnije depeše ruskim ministrima u inostranstvu, sklapao i potpisivao sve ugovore i obavljao sve funkcije državnog sekretara. On se u potpunosti poistovetio sa Katarininim političkim idejama, čak i sa idejom o ponovnom uspostavljanju grčkog carstva pod njenim unukom Konstantinom. Carica ju je, kao i obično, bogato nagradila penzijama i kneževinama. Godine 1786. unapređen je u Praviteljstvujušči senat i preko njega je carica saopštila svoju volju tom avgustovskom državnom odlikovanju. Godine 1787. pratio je Katarinu na njenom trijumfalnom napretku kroz Južnu Rusiju u svojstvu ministra inostranih poslova. U Kanevu je vodio pregovore sa poljskim kraljem Stanislavom II, a u Novoj Kajdaniji bio je u caričinoj kočiji kada je primila Josifa II.

Drugi turski rat (1787—92) i švedski rat sa Gustavom III (1788–90) navalili su nova bremena na njegova ionako teško natovarena pleća, a on je patio od intriga svojih brojnih ljubomornih rivala, uključujući i caričinog najnovijeg miljenika A.M. Mamonov. Svi njegovi napori bili su usmereni ka okončanju dva ugnjetačka rata časnim mirom. Pauza Verele sa Gustavom III (14. avgust 1790) bila je pod uslovima koje je on diktirao. Nakon iznenadne smrti Potemkina, poslat je u Jasi da spreči raspad tamošnjeg mirovnog kongresa i uspeo je, uprkos svim osim nepremostivim poteškoćama, da sklopi ugovor koji je bio izuzetno povoljan za Rusiju (9. januara 1792). Za ovu službu dobio je zahvalnicu carice, lentu Svetog Andreja i 50.000 rubalja.

Po povratku iz Jasija zatekao da je poverljivo mesto sekretara za peticije koje je zauzeo caričin poslednji favorit, knez Zubov. Na ovo „umanjivanje svog dostojanstva“ požalio se carici u privatnom spomen obeležju tokom 1793. godine. Carica ga je umirila novim počastima i odlikovanjima povodom svečane proslave Jaškog mira (2. septembra 1793), kada mu je javno poklonila zlatnu maslinovu grančicu optočenu brilijantima. Nakon toga, Katarina ga je pomirila sa Zubovom, i on je nastavio da vodi spoljne poslove. On je više od bilo koga drugog doprineo da dođe do propasti i treće podele Poljske, za šta je bio veličanstveno nagrađen.

Veliki kancelar Ruskog carstva

Imao je veliki udeo i u unutrašnjoj administraciji. Reformisao je poštu, unapredio bankarski sistem Rusije, uredio finansije, izgradio puteve i ujedinio unijatsku i pravoslavnu crkvu. Posle Katarinine smrti, car Pavle je Bezborodku poverio pregled privatnih papira pokojne carice, a nedugo zatim ga je postavio za princa Ruske imperije, sa odgovarajućim sjajnim panažom. Po penzionisanju Ostermana dobio je najviše dostojanstvo u Ruskoj imperiji – imenovan je za carskog kancelara.

Bezborodko je bio jedini ruski ministar koji je do kraja zadržao naklonost cara Pavla. Tokom poslednje dve godine njegovog života, kontrola ruske diplomatije bila je u potpunosti u njegovim rukama. Njegov program u ovom periodu bio je mir sa svim evropskim silama, uključujući revolucionarnu Francusku . Ali sve veća careva averzija prema ovoj pacifičkoj politici navela je oštroumnog starog ministra da pokuša da „traži sigurnost u moralnom i fizičkom pokoju“. Pavle je, međutim, odbio da prihvati njegovu ostavku i poslao bi ga u inostranstvo radi njegovog zdravlja. Iznenadni udar paralize je sprečio Bezborodka da dalje radi za državu. Umro je u Sankt Peterburgu 6. aprila 1799.

Lični kvaliteti

U privatnom životu, Bezborodko je bio tipičan katarinijanac: pokvaren, raskalašan, bez savesti i sebičan. Ali bio je beskrajno velikodušan i privržen, i trošio je svoje ogromno bogatstvo obilno. Njegovi banketi su bili veličanstveni, njegove kolekcije slika i statua jedinstvene su u Evropi. Bio je najbolji prijatelj svojih siromašnih rođaka i mecena svih pisaca svog vremena. Nije bio ni nezahvalan ni osvetoljubiv. Njegov patriotizam je neosporan, kao i njegova genijalnost.

Rezidencije

Palata Bezborodko u Sankt Peterburgu

Palata Bezborodko, južna fasada

Palata Bezborodko se nalazi na adresi Počtamtskiй pereulok 4 u 190000 Sankt Peterburgu. Palata je izgrađena 1783–95 po projektu Đakoma Kvarengija po principima ruskog klasicizma. Iako je fasada vile izgledala prilično skromno, njeni enterijeri su bili istaknuto dekorisan. Unutrašnja dekoracija je delimično sačuvana do danas. Fasada se, međutim, mnogo promenila od postavljanja. Od prvobitne fasade preživeo je samo portik od četiri granitna stuba. Nakon grofove smrti, njegovi naslednici su palatu prodali Pošti koja je zgradu prilagodila svojim potrebama. Godine 1924. zgrada je data u posed Muzeja komunikacija. Tokom opsade teško je stradao od artiljerijskog bombardovanja i zatvoren je radi popravke. Muzej je delimično nastavio sa postavkom tek 1950. godine. 1974. zbog drastično lošeg stanja čitave građevine započeta je njena velika sanacija i muzej se vratio u zgradu tek tridesetak godina kasnije, 2003. godine.

Bezborodko Dača u Sankt Peterburgu

Bezborodko Dača, centralna zgrada

Dača se nalazi na adresi Sverdlovskaa naberežnaa 40 u 195027 Sankt Peterburgu. Dača je izgrađena 1783–84 po projektu Đakoma Kvarengija. To je centralna trospratna zgrada sa okruglim tornjevima u uglovima, spojenim lučnim galerijama sa dva simetrična bočna krila. U prvoj polovini 19. veka bočna krila su bila povezana lančanom ogradom koja se držala u ustima dvadeset devet lavova od livenog gvožđa. Ranije je postojao veliki pejzažni park sa paviljonima.