Astapovo

Astapovo je zbirka pesama Nikole Živanovića. Prvo izdanje objavljeno je 2009. u kraljevačkoj Povelji, a drugo 2010. u kragujevačkim Koracima.

O knjizi

Naslov i tema knjige

Naslov knjige je toponim - mala železnička stanica na kojoj je umro Lav Nikolajevič Tolstoj, pobegavši od kuće. Loši odnosi sa suprugom Sofijom Andrejevnom, pritisci od strane tolstojevaca i pravoslavne crkve naterali su velikog ruskog pisca da napusti Jasnu Poljanu u kojoj je živeo u skladu sa prirodom. Sve ove teme - braka, umetnosti, prirode, Boga, smrti - obrađene su kroz knjigu ali ne u vezi sa samim Tolstojevim životom već se lik velikog pisca koristi kao tip univerzalnog čoveka i time se zbirci daje nivo opštosti. Sama slika Astapova - mesta do koga ga je život doveo, a ne simboličnom planu, svojevoljan odlazak u smrt - predstavlja ono što T. S. Eliot zove objektivnim korelativom - sliku u kojoj su sadržani sve emotivni i filozofski elementi dela.

Filozofski pogledi

Kao moto knjige uzeta je Helderlinova pesma Parkama. U njoj pesnik moli bogove da mu daju još jedno leto i jesen ne bi li se ostvario kao pesnik i potom dragovoljno otišao u carstvo Hada. Za Helderlina to leto je dovoljno: „jednom živeh kao bogovi i to je dosta." Živanović, sledeći Helderlina, pokušava da pronađe Boga u životu, u radostima stvaranja. Za njega je, međutim, to jedino svedočanstvo o bogu i ostatak sveta dat u knjizi je bezbožnički. Živeti kao bogovi u trenutku zanosa je sasvim dovoljno. Onaj ko to ne prepozna pa na samrtnoj postelji zahteva nagradu za ovaj život, bogohulan je, i to je znak lične neostvarenosti i sopstvene nemoći: „Ti si bio moj zanos i moja snaga / Moja blistava misao i moje nadahnuće/ zar da mi budeš nemoć..." Tako, Živanovićeve pesme, mada se uglavnom bave mračnim temama, pre svega slave život i ono božansko u njemu.

Nove tehnike

Versifikacija

Astapovo je skup različitih versifikacijskih postupaka kakav pre toga nije postojao u srpskoj književnosti. Raspon upotrebljenih sredstava kreće se od strogih metričkih obrazaza do pesama koje se približavaju prozi. Posebna pažnja je posvećena rimi koja je pažljivo birana. Dok se rima obično koristi da pomogne pesniku da dođe do sledećeg stiha, Živanović se opire svakoj rimi koja mu je asocijativno data i teži da stih očuva onako kako ga je zamislio pre nego što je došao do stiha sa kojim treba da se rimuje. U svojim esejima, Živanović ovaj postupak rimovanja naziva kolažnim rimama. Nerimovane pesme su takođe na neki način metrički određene tako da se u zbirci mogu naći asonantski, aliteracijski i akcenatski stihovi. Neki od navedenih prvi put se koriste u srpskom stihu. Nerimovane pesme često prate neki metrički obrazac uz veća ili manja katalektička odstupanja.

Kompozicija

Živanović je zbirku komponovao unapred odbacući najčešća kompoziciona rešenja savremene srpske poezije. To su - ciklizacija, svrstavanje pesama po formalnim ili tematskim sličnostima, ujednačenost postupka. Umesto toga upotrebio je ono što u svojoj esejistici naziva tehnikom lukova. Rimovane pesme sa najstabilnijom strukturom postavljene su kao stubovi. One jednu misao izriču na opšti, himničan način. Pesme koje se sa njom dodiruju (i sa jedne i sa druge strane) razvijaju neke motive date u rimovanoj, obično dajući konkretne slike. Na svaku od tih pesama nadovezuju se nove, koje sada sa njima dele neke motive ali se polako udaljuju od teme koja je postavljena u rimovanij pesmi. Kada se dođe do naredne rimovane (Živanović to zove stubnom pesmom) otvara se nova velika tema, ali ona je sasvim drugačija od one koja je data u prethodnoj stubnoj pesmi, mada se njeni motivi mogu pratiti kroz lučne pesme koje se nalaze između njih. Na taj način sve lučne pesme oslanjaju se o dve stubne i time dobijaju višedimenzionalnost ili dvoznačnost. Lučnih pesama je obično tri pa bi shema zbirke izgledala ovako: SLLLSLLLSLLLS.

Recepcija

Prvo izdanje je izašlo u junu 2009. i odmah je prepoznato od strane kritike kao jedna od najznačajnijih pesničkih knjiga na srpskom jeziku na kraju prve decenije 21. veka. Borislav Radović je rekao da je u pitanju: „zbirka retke čistote, neposrednosti izraza i sigurnosti postupka“, a Vasa Pavković da: „U pesmama vezanog stiha i u pesmama slobodnog Živanović vazda nalazi načina da bude ne samo izuzetno interesantan, nego da i od slučaja do slučaja bude ciničan, mračan, objektivan, duhovit, zadivljujuće drugi od (skoro) svih drugih srpskih pesnika. Ukratko. Izuzetan." Knjiga se našla na svim merodavnim listama najbiljih knjiga 2009. i u izborima za većinu najvećih nagrada. Čim je izašla, trećina zbirke je prevedena i objavljena u Sloveniji. Osim velikog broja pozitivnih kritika našlo se i nekoliko negativnih. Tako je Saša Ćirić napisao da: „Astapovo niže kolajnu sve samih uspeha nudeći se kao pesnički krik sezone“, ali da se: „iz knjige može odabrati 5-6 solidnih pesama, ali da nepovoljan sud stoji." Glavna Ćirićeva zamerka je bila u tome što, kako on tvrdi, kod Živanovića postoji: „odsustvo svesti o epohalnim turbulencijama." Goran Korunović je skrenuo pažnju da nisu sve pesme jednako uspešno rimovane i da bi istančanija leksika podigla nivo inače uglavnom uspelih pesama. 3. januara 2011. knjiga je nagrađena Nagradom Trećeg trga za poeziju.