Ašikaga šogunat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Grb klana Ašikaga.

Ašikaga šogunat (足利幕府 - Ašikaga bakufu) ili još poznat kao Muromaći šogunat (室町幕府 - Muromači bakufu), je bio japanski feudalni vojni režim, predvođen članovima (šogunima) klana Ašikaga u periodu od 1336. do 1573. godine.

Ovaj period je takođe poznat i kao Muromači period, a naziv je dobio po imeu Muromači ulice u Kjotu, gde je treći šogun Ašikaga Jošimicu uspostavio svoju rezidenciju. Ova rezidencija, izgrađena 1379. godine, naziva se još i Hana no Gošo (花の御所) ili u bukvalnom prevodu Palata cveća, po raskošnim vrtovima koji su je okruživali.

Začeci klana Ašikaga[uredi | uredi izvor]

Ašikaga Takaudži, osnivač dinastije Ašikaga

Tokom pređašnjeg, Kamakura perioda (1185—1333), apsolutna moć je bila u rukama Hodžo klana. Međutim, usled nedostataka nagrada u zemljištu, nakon odbrane od napada Mongola (1274. i 1281. godine), javlja se nezadovoljstvo Hodžo vazala. Ovakvo stanje će eskalirati 1333. godine, kada car Go-Dajgo naređuje okružnim vazalima da se suprotstave Hodžo klanu i potpomognu njegovom povrataku na presto. Ovaj prevrat se u japanskoj istoriji naziva Kenmu restauracija (1333—1336).

Kako bi se suprotstavio ovom revoltu, Kamakura bakufu naređuje Ašikaga Takaudži-u da uguši pobunjenike. Iz nejasnih razloga (moguće zato što je Ašikaga de fakto bio vođa slabijeg Minamoto klana; koji je već jednom pobedio Tajra klan - poreklo Hodžo klana), Ašikaga se okreće protiv kamakura šogunata i bori na strani carskog dvora.

Nakon uspešnog likvidiranja Kamakura bakufu-a 1336. godine, Ašikaga Takaudži postavlja svoju rezidenciju u Kjotu.

Severni i južni dvor[uredi | uredi izvor]

Nakon što je Ašikaga Takaudži postao vrhovni šogun (Sej Tajšogun), dolazi do rasprava na dvoru cara Go-Dajgo-a u vezi načina vladanja zemljom. Ovi nesporazumi će rezultovati time da Ašikaga postavi Jutahito-a, drugog sina cara Go-Fušimi-ja, na presto kao cara Komjo.

Car Go-Dajgo prebegava van tog dela zemlje na jug, što će postati Južni dvor, a Go-Komjo ostaje na Severnom dvoru uz podršku Ašigaga klana. Ovaj period zaraćenih dvorova, u japanskoj istoriji se naziva Nanbokučo jidaj (南北朝時代), koji će trajati od 1336. do 1392. godine.

Struktura vlade[uredi | uredi izvor]

Japanske provincije krajem 16. veka. U vreme šogunata Muromači, svakom od 66 provincija upravljao je vojni namesnik poznat kao šugo.

Pošto se Ašikaga Takaudži borio i stao na stranu carskog dvora, imao je znatno više privilegija i autoriteta u poređenju sa pređašnjim Kamakura šogunatom. Međutim, Ašikage su bile dosta slabije i od Kamakura i Tokugava šogunata. Centralizovani tip vlasti šoguna nad vazalima u provincijama je zamenjen visoko decentralizovanim sistemom vladavine preko lokalnih provincijskih vojnih guvernera (šugo-a), čija je vlast u provincijama postala nasledna u nekoliko vodećih aristokratskih porodica (od kojih su neke bile u srodstvu sa dinastijom Ašikaga) i od kojih će vojno dosta zavisiti klan Ašikaga. U periodu anarhije posle Oninskog rata (1467-1477) poznatom kao Sengoku (1467-1600), ovaj sistem vlasti u provincijama raspašće se nastankom nove klase lokalnih velikaša nezavisnih od šoguna - oblasnih gospodara poznatih kao daimjo (u prevodu Veliko ime).[1]

Pored guvernera u provincijama, glavni oslonac šogunata bili su neposredni vazali dinastije Ašikaga, nastanjeni na šogunovim ličnim posedima i zavisni od njega lično. Najveći broj direktnih šogunovih vazala bio je iz mlađih ogranaka porodice Ašikaga i guvernerskih porodica: rođaci dinastije Ašikaga bile su porodice Hosokava, Hatekajama, Išiki i Šiba, a od porodica šugo-a Sasaki, Toki, Ogasavara, Ouči i Kjogoku. Članovi ovih porodica koji su bili šogunovi vazali nosili su isto ime kao i guverneri provincija, ali nisu pripadali vladajućoj grani svoje porodice, već su tražili mesto u šogunovoj službi. Pored njih, neki neposredni vazali šogunata regrutovani su među naslednim vazalima klana Ašikaga (npr. porodica Ize) ili provincijskom vojnom aristokratijom (zemljoposednicima) iz klase tzv. kokuđin-a (npr. porodica Kobajakava iz provincije Aki). Za razliku od poseda guvernera ili, posle 1477, daimjo-a, koji su bili skoncentrisani u jednoj provinciji, posedi šogunata bili su oko 1450. rasejani u 32 od 44 provincije na ostrvu Kjušu, i šogunovi vazali (oko 180 porodica) mogli su da podignu 2.000-3.000 konjanika (tj. samuraja). Iznenađujuće, takozvane Domaće provincije oko Kjota (Kansai) imale su vrlo malo šogunovih vazala: provincije Setsu i Izumi imale su svega po nekoliko (3-9) vazalnih porodica, Jamaširo samo jednu, a Jamato i Kavači nijednu. Većina šogunovih vazala (preko 60 porodica) bila je skoncentrisana u provincijama Omi, Mino, Ovari i Mikava. Ovako rasejani šogunovi posedi i relativno slabi neposredni vazali (u proseku, svaki je raspolagao sa svega 15-20 konjanika, i nije se mogao meriti ni sa najmanjim lokalnim velikašima) postali su lak plen lokalnih velikaša (daimjo) u haosu građanskih ratova perioda Sengoku (1467-1600): do 1565. broj neposrednih vazala šogunata Muromači spao je na svega oko 50 porodica rasejanih u čak 18 provincija: od Pet domaćih provincija, samo su u provinciji Setsu preživele dve vazalne porodice, a od ostalih, najveći broj preostao je u provincijama Omi (8), Tamba (5) i Vakasa (7). Tako su poslednji šoguni Ašikaga Jošiteru (1546-1565) i Ašikaga Jošiaki (1568-1573) bili praktično bez vojske, poseda i sredstava na vrhuncu Perioda zaraćenih država, i bili su obične marionete u rukama najmoćnijih velikaša (klana Mijoši i Oda Nobunage).[2]

Pad Ašikaga šogunata[uredi | uredi izvor]

Usled sve većih zavađenja zarad moći, među lokalnim daimjo-ima, dolazi do ibijanja Onin rata (1467—1477), koji će uzrokovati nastanku Perioda zaraćenih država ili Sengoku perioda, tokom kasnog Muromači perioda.

Kada šogun Ašikaga Jošiteru biva ubijen 1565. godine, daimjo Oda Nobunaga uviđa povoljnu priliku i postavlja Jošiteru-ovog brata, Ašikaga Jošijaki-ja na mesto šoguna (ali samo formalno, bez prave vlasti).

Ašikaga šogunat biva potpuno uništen kada, Oda Nobunaga odvlači Ašikaga Jošijaki-ja van Kjota, na Šikoku) gde će kasnije zadobiti podršku od lokalnog klana Mori.

Kasnije će, Tojotomi Hidejoši zatražiti od Jošijaki-ja da ga prihvati kao usvojenog sina koji bi postao šesnaesti Ašikaga šogun; međutim, to on ne prihvata.

Spisak Ašikaga šoguna[uredi | uredi izvor]

  1. Ašikaga Takaudži, (1338—1358)
  2. Ašikaga Jošiakira, (1359—1367)[3]
  3. Ašikaga Jošimicu, (1368—1394)[3]
  4. Ašikaga Jošimoči, (1395—1423, 1425-1428)[3]
  5. Ašikaga Jošikazu, (1423—1425)
  6. Ašikaga Jošinori, (1429—1441)
  7. Ašikaga Jošikacu, (1441—1443)[3]
  8. Ašikaga Jošimasa, (1443—1473)[3][4]
  9. Ašikaga Jošihisa, (1473—1489)[3][4]
  10. Ašikaga Jošitane, (1490—1493, 1508—1521)[4]
  11. Ašikaga Jošizumi, (1493—1508)[3][4]
  12. Ašikaga Jošiharu, (1521—1546)[3]
  13. Ašikaga Jošiteru, (1546—1565)[3]
  14. Ašikaga Jošihide, (1568[3] ili 1565-1568[4])
  15. Ašikaga Jošijaki, (1568—1573, abdicirao 1588)[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Cambridge history of Japan (Volume 3). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 194—198. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  2. ^ The Cambridge history of Japan (Volume 3). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 217—220. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j The Cambridge history of Japan (Volume 3). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 177. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  4. ^ a b v g d Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 31. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ašikaga šogunat na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ашикага_шогунат&oldid=27558585”