Barok u Francuskoj
Francuska je pod Lujem XIV (1638-1715) postala najmoćnija nacija u Evropi, vojno i kulturno, dok je njena prestonica, Pariz, zamenila Rim kao svetska umetnička metropola. Vrhunac stvaralaštva je vezan za period Lujeve vladavine od 1660. do 1685. kada su radovi na Versajskom dvorcu i drugim projektima koji slave kralja bili u punom zamahu. U Francuskoj se stil tih godina naziva i stilom Luja XIV, koji je najpribližnije opisan izrazom barokni klasicizam primenjivanim prvenstveno na dvoru. Taj klasicizam počivao je više nego u drugim severnim zemljama na italijanskoj renesansi, ali i na francuskom humanizmu i njegovom nasleđu razuma i stoičke vrline.
Slikarstvo[uredi | uredi izvor]
Širenju i popularizaciji klasicizma u francuskoj umetnosti najviše je doprineo slikar Nikolas Pusen (1593-1665), koji je skoro ceo život proveo u Rimu, proučavajući antiku kojoj je bio izrazito odan. To se ogleda već u njegovom ranom delu Cefalus i Aurora (oko 1630), ispirisanom Ticijanovim koloritom i pristupom klasičnoj mitologiji.
.jpg)
Nasuprot tome, na slici Otmica Sabinjanki, venecijanska svojstva su potisnuta u korist jednog strogog intelektualnog stila. Ovde su čvrsto modelovane figure zamrznute u akciji (poput statua jer su mnoge i izvedene iz helenističkih skulptura) u rekonstruisanom prostoru rimske arhitekture. Ovo delo imalo je težnju da ilustruje Pusenove teoretske stavove da je ''najviši cilj slikarstva da predstavi plemenita i ozbiljna dela.
Ona se moraju prikazati na logičan i sređen način, ne onako kako su se dogodila, nego onako kako bi se dogodila da je priroda savršena. U tu svrhu umetnik mora da teži za onim što je opšte i tipično, oslanjajući se više na duh nego na čula...on treba da potisne takva jeftina sredstva kao što su boje i da naglasi oblik i kompoziciju. Na jednoj dobroj slici posmatrač mora biti u stanju da pročita tačna osećanja svakog lika i da ih poveže s datim događajem.'' U skladu sa iznetim stavovima Pusen je slikao i pejzaže, poput dela Pejzaž sa sahranom Fokiona, sa brižljivim, gotovo matematičkim rasporedom prostora, ali i prilagođenim lirskim raspoloženjem shodno predstavljenom događaju: sahrani grčkog heroja koji je umro jer nije prećutao istinu, čineći svojevrstan spomenik stoičkoj vrlini.
Veliki francuski pejzažist Klod Loren (1600-1682), takođe je veći deo života proveo u Rimu, gde je strastveno i posvećeno istraživao njegovu okolinu slikajući idilične predele ispunjene odjecima antike. Na njegovim pejzažima često se javlja fina izmaglica karakteristična za prikaze ranog jutra ili podneva, neki dah nostalgije koji lebdi nad takvim vidicima, posebno privlačan za severnjake koji su samo nakratko ili nikad videli Italiju.
Kada je Luj XIV 1661. preuzeo vlast, njegov glavni savetnik Kolber, izgradio je upravni aparat koji je podržavao moć apsolutnog monarha a likovne umetnosti su dobile zvaničan zadatak da slave kralja. Prvi veliki Kolberov projekat bio je dovršavanje Luvra tj. zatvaranje njegovog dvorišta na istočnoj strani jednom impresivnom fasadom u periodu 1667-1670. Prvobitna rešenja nisu bila adekvatna pa je u Pariz pozvan Bernini, koji je dao par predloga ali su svi odbačeni zbog kolosalnih razmera, pa do saradnje nije došlo.
Konačno, posao je poveren timu Luj le Vo, dvorski arhitekta, Klod Pero, poznavalac antičke arhitekture i Šarl Lebren, dvorski slikar. Fasada je postala oličenje francuskog klasicizma jer je središnji deo komponovan kao pročelje rimskog hrama a krila kao rasklopljene bočne strane tog hrama sa jedinstvenim redom samostalnih stubova. Najveći kraljev poduhvat bio je dvorac Versaj, koji je gradio sa namerom da dobije raskošan prostor kao pogodan okvir za život svoga dvora.
Ovim poslom rukovodio je Šarl Lebren, sa početnim projektom Le Voa, koji je dao rešenje vrtne fasade ali je umro godinu dana nakon početka radova 1670. Projekat je nastavio Žil Arden Mansar, koji ga je proširio u skladu sa rastućim zahtevima kraljevskih potreba, adaptiravši fasadu Luvra u rešenje sa horizontalnom spratnom podelom. Dvorac je posebno poznat po raskošnoj unutrašnjosti gde se izdvaja velelepna centralna Dvorana sa ogledalima, kao i njeni bočni pandani, Salon Mira na jednom i Salon Rata na drugom kraju.
Možda najjači utisak ostavlja park koji se od vrtne fasade pruža na nekoliko kilometara, kao nastavak arhitektonskog prostora u vidu svečanih vrtova sa bazenima, terasama, lavirintima tj. pogodan okvir za pojavljivanje kralja pred javnošću
U duhu strogog klasicizma stvarali su i dvorski skulptori čije su glavne teme bile statue vladara (omiljeni tip još od antike – konjaničke statue) i portreti. Slobodna skulptura, ekspresivna i naglašeno baroknog izraza, poput Mila iz Krotone, pojavljivala se retko i tek onda kada je Lebrenov autoritet, nakon smrti kraljevog savetnika Kolbera, počeo da opada tj. kada je mašina centralizovane uprave prestala da funkcioniše.
Novi duh ogleda se i u pojavi slikara Antoana Vatoa, koji je primljen na Akademiju u Parizu, zahvaljujući slici Hodočašće na Kiteru, koja predstavlja raskid sa strogim klasicističkim stilom kontura koji je propagirao Pusen. Ona najavljuje povratak kolorističke i lirske umetnosti, pune prepleta stvarnih i irealnih prizora u kombinaciji sa mitološkim detaljima.
Nakon smrti Luja XIV plemstvo je prestalo da bude vezano za Versaj i kraljevski nadzor, a umesto povratka u svoje provincijske zamkove, pre biraju da u Parizu grade otmene gradske kuće poznate kao hotels (zasebne kuće). One su zahtevale jedan manje raskošan i glomazan stil od zvaničnog kraljevskog klasicizma, pa je tako nastao Rokoko poznat i kao stil Luja XV (od reči rocaille – dekoracije pećina u vidu nepravilnih školjki i kamenja), koji je zapravo predstavljao minijaturni i pročišćeni barok Berninija i Gverinija. Tipična rokoko skulptura oličena je u maloj grupi Satir i Bahanantkinja, predviđenoj da se gleda izbliza uz naglasak na jednoj koketnoj erotici. Najveći slikar francuskog rokokoa bio je Žan Onore Fragonar, koji je slikao sa plastičnom širinom i spontanošću nalik Rubensu i ljupkom lakoćom likova preuzetom od Tjepola, kome se divio u Italiji.
Sa druge strane, u francuskom slikarstvu došlo je i do interesovanja za holandske majstore žanra, što je ilustrovao rad Fragonarovog učitelja, Žana Batista Simeona Šardena, koji je bio najveći slikar mrtve prirode i žanr scena u svom dobu.[1]