Береника (pripovetka)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Berenika
Originalno izdanje priče
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovBerenice
AutorEdgar Alan Po
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datummart 1835.

„Berenika” (engl. Berenice) je horor pripovetka američkog pisca Edgara Alana Poa, prvi put objavljena u martu 1835. u časopisu Southern Literary Messenger.

U vreme izlaska, čitaoci su bili su užasnuti nasiljem priče i žalili su se uredniku časopisa. Iako je Po kasnije objavio samocenzurisanu verziju dela, verovao je da o priči treba suditi isključivo prema broju prodatih primeraka.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Pripovedač Egej, studiozan mladić, odrasta u velikoj, sumornoj vili sa svojom rođakom Berenikom. On pati od jedne vrste opsesivnog poremećaja, monomanije koja ga tera da se fiksira na objekte. Iako lepa, Berenika pati od neimenovane degenerativne bolesti, čiji su simptomi periodi katalepsije, koje Egej naziva „transom”. Ipak, trebalo bi da se njih dvoje venčaju.

Jednog popodneva, Egej vidi Bereniku dok sedi u biblioteci. Kada se osmehne, on se fokusira na njene zube. Njegova opsesija ga obuzima, i on danima ulazi i izlazi iz svesti, neprestano razmišljajući o njenim zubima. Zamišlja sebe kako drži zube i okreće ih da bi ih pregledao iz svih uglova. U jednom trenutku, sluga mu kaže da je Berenika umrla i da će biti sahranjena. Kada sledeći put dođe svesti, sa neobjašnjivim užasom, pronalazi lampu i malu kutiju ispred sebe. Ulazi još jedan sluga, javljajući da je grob oskrnavljen i da je pronađeno izobličeno telo umotano u pokrov, još uvek živo. Egej otkriva da mu je odeća prekrivena blatom i krvlju, te otvara kutiju i otkriva da se u njoj nalaze zubarski instrumenti, kao i „trideset dva bela sitna komadića nečega nalik slonovači”: Berenikini zubi.

Epigraf na latinskom, „Dicebant mihi sodales si sepulchrum amicae visitarem, curas meas aliquantulum fore levatas” na početku teksta može se prevesti kao: „Drugovi mi rekoše da će mi poseta grobu voljene možda malo ublažiti bol”. Ovaj citat Egej takođe vidi na otvorenoj stranici knjige pred kraj priče.

Analiza[uredi | uredi izvor]

U „Bereniki” Po je sledio popularne tradicije gotičke fikcije, žanra koji su američki i britanski čitaoci znatiželjno pratili već nekoliko decenija.[1] Po je, međutim, svoje gotičke priče učinio sofisticiranijim, dramatizujući užas koristeći realističnije prikaze.[2] Ova priča je jedna od Poovih najnasilnijih. Dok pripovedač gleda u kutiju za koju možda podsvesno zna da sadrži zube njegove rođake, on se pita: „Zašto mi se onda kosa na glavi digla, a krv sledila u žilama?” Po zapravo nije uključio scenu vađenja zuba. Čitalac takođe zna da je Egej u to vreme bio u stanju nalik transu, nesposoban da odgovori na dokaze da je njegova rođaka još uvek bila živa kada je počinio jezivo delo. Dodatno, priča se naglašava da su joj izvađena sva trideset i dva zuba.

Glavna tema leži u pitanju koje Egej postavlja samome sebi: ​​„Kako sam iz lepote dobio nešto neprivlačno?”[3] Po, takođe, ovde prvi put koristi lik obolelog od monomanije, motiv koji će još mnogo puta upotrebiti.[2]

Zubi se simbolično koriste u mnogim Poovim pričama da simbolizuju smrtnost. Druge upotrebe uključuju: „sepulkralne i odvratne” konjske zube u „Mecengerštajnu”, usne koje se izvijaju oko zuba hipnotizovanog čoveka u „Činjenicama o slučaju gospodina Valdemara”, i zvuk škrgutanja zuba u „Skočižapcu”.[4]

Egej i Berenika su reprezentativni likovi. Egej, bukvalno rođen u biblioteci, predstavlja intelektualizam. On je tih, usamljen čovek čija opsesija samo naglašava njegovo interesovanje za razmišljanje i učenje. Berenika je više fizički lik, opisana kako „bezbrižno luta kroz život”, kao i da je „agilna, graciozna i prepuna energije”. Ona je, međutim, potlačena žena, koja tokom cele priče „nije progovorila ni reč”. Njena jedina svrha, kao i kod mnogih Poovih ženskih likova, jeste da bude lepa i da umre.[5] Egej gubi interesovanje za punopravnu ličnost Berenike kada se ona razboli; ona postaje predmet za analizu, a ne za divljenje. On je dehumanizuje opisujući „Berenikino čelo”, a ne „njeno čelo”.[6]

Po je možda koristio imena ova dva lika da bi podsetio na konvencije starogrčkih tragedija. Berenikino ime (koje znači „donosilac pobede”) potiče iz jedne Kalimahove pesme. U pesmi, Berenika obećava svoju kosu Afroditi ako se njen muž bezbedno vrati iz rata. Pripovedačevo ime možda potiče od Egeja, legendarnog kralja Atine koji je izvršio samoubistvo kada je mislio da je njegov sin Tezej umro pokušavajući da ubije Minotaura.[2]

Završni redovi priče namerno su produženi pomoću niza veznika koji povezuju više rečenica. Ritam, kao i jaki akcentovani suglasnici i dugi samoglasnici pomažu u objedinjavanju efekta.[7]

Ovo je jedna od retkih Poovih priča čiji je pripovedač imenovan.

Glavne teme[uredi | uredi izvor]

U ovoj priči nalazi se nekoliko često ponavljanih tema u Poovim delima: smrt prelepe žene, biti živ sahranjen, mentalne bolesti i katalepsija.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Priča je prvi put objavljena u martu 1835. u relativno otmenom časopisu Southern Literary Messenger.[8] Mnogi čitaoci su bili šokirani nasiljem u „Bereniki” i žalili su se izdavaču Tomasu V. Vajtu,[9] što je dovelo do toga da cenzurisana verzija bude objavljena 1840. godine. Četiri uklonjena pasusa opisuju scenu u kojoj Egej posećuje Bereniku pre njene sahrane i jasno vidi da je još uvek živa dok pomera prst i smeška se.

Po se nije složio sa pritužbama. Mesec dana nakon što je „Berenika” objavljena, pisao je Vajtu da su mnogi časopisi stekli slavu zbog sličnih priča. Bilo da je neukusan ili ne, tvrdio je da mu je cilj da bude cenjen, a „da bi bio cenjen moraš biti čitan”.[9] Izjavio je: „Priznajem da se približava samoj ivici lošeg ukusa – ali neću ponovo tako grdno grešiti”. Pored toga, Po je naglasio da konačan sud ne treba da proizilazi iz ukusa čitalačke publike, već na osnovu tiraža časopisa.[9]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Silverman, Kenneth (1991). Edgar A. Poe: A Biography: Mournful and Never-ending Remembrance. Harper Collins. str. 111. ISBN 0-06-092331-8. 
  2. ^ a b v Meyers, Jeffrey (1992). Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. Rowman & Littlefield. str. 77. ISBN 0-8154-1038-7. 
  3. ^ Silverman, Kenneth (1991). Edgar A. Poe: A Biography: Mournful and Never-ending Remembrance. Harper Collins. str. 114. ISBN 0-06-092331-8. 
  4. ^ Gerald Kennedy, J.; Kennedy, J. Gerald (1987). Poe, Death, and the Life of Writing. Yale University Press. str. 79. ISBN 0-300-03773-2. 
  5. ^ Hayes, Kevin J. (2002). The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe. New York City: Cambridge University Press. str. 150. ISBN 0-521-79727-6. 
  6. ^ Weekes, Karen. "Poe's feminine ideal," collected in The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe, edited by Kevin J. Hayes. Cambridge University Press. Hayes, Kevin J. (2002). The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe. Cambridge University Press. str. 155. ISBN 0-521-79727-6. 
  7. ^ Silverman, Kenneth (1991). Edgar A. Poe: A Biography: Mournful and Never-ending Remembrance. Harper Collins. str. 113. ISBN 0-06-092331-8. 
  8. ^ Silverman, Kenneth (1991). Edgar A. Poe: A Biography: Mournful and Never-ending Remembrance. Harper Collins. str. 110. ISBN 0-06-092331-8. 
  9. ^ a b v Whalen, Terence. "Poe and the American Publishing Industry" as collected in A Historical Guide to Edgar Allan Poe, edited by J. Gerald Kennedy. Oxford University Press. Gerald Kennedy, J. (2001). A Historical Guide to Edgar Allan Poe. Oxford University Press. str. 69. ISBN 0-19-512150-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • "Berenice" – Ceo tekst prvog izdanja, iz časopisa Southern Literary Messenger, 1835.
  • Berenice public domain audiobook at LibriVox
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Береника_(приповетка)&oldid=27347520”