Bitka kod Džalule

Bitka kod Džalule
	Deo Vizantijsko-persijski ratovi
Vreme	april 637. god n. e
Mesto	Džalavla, Mesopotamija , Irak
Ishod	odlučujuća rašidunska taktička pobeda
Sukobljene strane
Sasanidsko carstvo	Rašidunski kalifat
Komandanti i vođe
Faruhzad; Mirhan Razi † ; Piruz Hozroje ; Varaztirost; Hormuzan	Hašim ibn Utba,; El Kaka ibn Amr el Tamimi, ; Tulajha
Jačina
20.000 ljudi	12.000 ljudi
Žrtve i gubici
veliki	veliki

Bitka kod Džalule odigrala se između Sasanidskog carstva i Rašidunska kalifata ubrzo nakon osvajanja Ktesifona. Nakon zauzimanja Ktesifona, nekoliko odreda je odmah upućeno na zapad da zauzmu Karkesiju i Hit utvrđenja na granici Vizantijskog carstva. Nekoliko jakih persijskih vojski i dalje je bilo aktivno severoistočno od Ktesifona kod Džalule i severno od Tigra kod Tikrita i Mosula. Najveća pretnja od svih bila je persijska koncentracija kod Džalule. Nakon povlačenja iz Ktesifona, persijske vojske okupile su se u Džaluli severoistočno od Ktesifona, mesta od strateškog značaja odakle su rute dalje vodile ka Iraku, Horasanu i Azerbejdžanu. Persijskim snagama kod Džalule komandovao je general Mihran. Njegov zamenik bio je general Faruhzad, brat generala Rostama Farohzada, koji je komandovao persijskim snagama u bici kod Kadisije. Kako je bio poslat na teren od strane halifa Omara, Sad ibn Abi Vakas je odatle o svemu izveštavao Omara. Kalif je odlučio prvo da se pozabavi Džalulom; njegov plan je prvo bio da se očisti put na sever pre bilo kakve odlučne akcije protiv Tikrita i Mosula. Omar je imenovao Hašima ibn Utbu među čalnove ekspedicije koja je kranula u Džalulu. Negde u aprilu 637. Hašim je marširao na čelu 12.000 vojnika iz Ktesifona i nakon poraza Persijanaca u bici kod Džalule, sedam godina je opsedao Džalulu, dok se nije predala pod uobičajenim uslovima plaćanja džizije.^[2]

Uvod

Nakon zauzimanja Ktesifona, nekoliko odreda je odmah upućeno na zapad da zauzmu Karkesiju i Hit, utvrđenja na granici Vizantijskog carstva. Jaki persijski garnizoni severoistočno od Ktesifona kod Džalule i severno od Tigra kod Tikrita i Mosula predstavljali su pretnju muslimanskim osvajačima. Naveća pretnja od svih bila je persijska koncentracija kod strateške tvrđave Džalule. Persijskim snagama je kod Džalule komandovao general Mihran Razi. Njegov zamenik je bio general Faruhzad, brat generala Rostama Farohzada, koji je komandovao persijskim snagama u bici kod Kadisije. Džalula je bio grad od strateškog značaja, samo grlo severnog Iraka. Imati Džalulu pod svojom vlašću značilo je imati vrata ka Severnom Iraku. Persijci su zato očekivali napad kod Džalule. Odbrana Džalule takođe je bila veoma važna za snagu carstva i održavanje reda na udaljenim granicama Persijskog carstva. Prema uputstvima halifa Omara, Sad ibn Abi Vakas, glavni zapovednik muslimana na persijskom frontu, izvestio je o svim strateškim situacijama Omara koji je odlučio da se prvo pozabavi Džalulom. Njegov plan je bio da prvo očisti svoju pozadinu pre bilo kakve odlučne akcije dalje na sever protiv Tikrita i Mosula. Omar je za vođu ekspedicije kod Džalule imenovao Hašima ibn Utbu. Negde u aprilu 637., Hašim je marširao na čelu 12.000 vojnika iz Ktesifona i došao u kontakt sa Persijancima izvan utvrđenja Džalula.^[2]

Bojno polje

Kod Džalule su se i persijski i muslimanski bokovi odmarali od prirodnih prepreka. Prirodne prepreke javile su se u vidu reke Dijale na istoku i prelomljenog tla na zapadu. Razbijeno tlo nije bilo pogodno za konjicu, pa je čak i kretanje pešadije u većem broju bilo teško i izložilo bi ih persijskoj vatrenoj snazi.

Suprotni planovi

Mihran, persijski zapovednik Džalule, bio je general-veteran koji se borio protiv muslimana kod Kadisije i dobro je poznavao muslimansku taktiku. Kopao je rovove i zabijao kaltrope u zemlju (kao prepreke točkovima) kako bi usporio mulimansko napredovanje. Persijske trupe su nameravale da sruše Muslimane izlažući ih frontalnim napadom, pri čemu bi bili izloženi persijskim strelcima i artiljeriji u vidu opsadnih sprava. Kaltropi (drveno kolje pobijeno u zemlju) su takođe sprečavali brzo kretanje muslimanske konjice i pešadije. Mihran je svoju vojsku rasporedio u klasičnu odbrambenu formaciju sa namerom da otpočne napad kada muslimani pretpe dovoljno gubitaka i jezgro njihove moći bude uništeno. Hašim, muslimanski zapovednik je, kad je stigao na bojište, analizirao da Persijanci ne mogu biti napadnuti sa bočnih granica zbog tih prirodnih barijera i da im se mora približi sa fronta ali da bi to bilo skupo. Odlučio je da namami Persijance kako bi ih izvukao iz njihovih rovova (ukopanih zaklona) i kaltropa. Hašim je planirao da izvrši frontalni napad i izloži se povčlačenju pod žestokom persijskom vatrom, a nakon što se Persijci udalje od svog rova, njegova konjica bi zauzela most na rovu, i presekla put Persijskog povlačenja.

Raspored Rašidunskih snaga

U zapisima muslimanskih hronika iz perioda od 7. do 10. veka poznati su detalji o sastavu rašidunske vojske i jedinica koje su učestvovale u ovoj bici. Postoji neka verzija rasporeda snaga. Tabari beleži da je Rašidunska vojska bila sastavljena od 12.000 vojnika, sa sledećim rasporedom snaga:

Hašim ibn Utba kao glavni zapovednik
El Kakaa ibn Amr at Tamimi zapovijedao je prethodnicom
Sir bin Malik je komandovao desnim krilom vojske.
Amr bin Malik bin Utba komandovao je levim krilom vojske.
Amr bin mura el Džuhani komandovao je zadnjim stražarima

Dok su Talha (Tulajha) ibn Khuvajlid ibn Navfal el Asadi; Amru bin Madi Jakrib; Kajsi bin Makšuh i Hudžur bin Adi dolazili kasnije kao pojačanja. Generalno, ukupne trupe sastojale su se od istaknutih ličnosti Ansara i Muhadžira tokom prvih bitaka muslimana i delova Beduina koji su se ranije pobunili tokom Ratova Ride.^[3]

Ahmad ibn Atham pruža malo drugačiju verziju od Tabarijevog sastava, naime:

Džarir bin Abdulah el Badžali komandovao desnim krilom vojske.
Hudžr bin Abdulah el Kindi komandovao levim krilom vojske.
Makšuh el Muradi je komandovao nejasno razmeštenim jedinicama na krilu vojske.
Amr bin mura el Džuhani komandovao je konjicom u centru.
Talha (Tulajha) ibn Huvailid ibn Navfal el Asadi zapovijedao je pešadijom.^[3]

Baladuri takođe pominje vrlo kratko sastav koji je sličan sastavu Ahmeda ibn Atema, osim što uključuje Džarir bin Abdulaha.^[3]

Bitka

Bitka je započela frontalnim napadom Muslimana; nakon što su se neko vreme angažovali muslimani su se organizovano povukli nazad. Mihran je, osetivši da je vreme da se izvrši ofanziva na njega, naredio da se premosti povežu. Jednom kada je persijska vojska uspostavila borbenu formaciju naredio je opšti napad. Do sada je bitka napredovala onako kako su planirala oba zapovednika. Jednom kada je Mihran angažovao svoje trupe na otvorenom bojnom polju, Hašim je odlučio da izvrši svoj manevar. Poslao je jak konjički puk pod jednim od svojih najistaknutijih konjaničkih zapovednika; Kaka ibn Amrom, za zauzimanje mosta preko zaklona. Most nije bio pažljivo čuvan, jer su praktično sve persijske trupe bile korišćene za napad na glavne muslimanske snage. Kaka je manevrisao oko persijskog desnog boka i brzo zauzeo most iza njih. Vest o jakom muslimanskom odredu konjice u njihovom zadnjem delu bila je ozbiljana pretnja perzijskom moralu. Hašim je pokrenuo frontalni napad sa muslimanskom pešadijom, dok se Kaka zaleteo u persijsku pozadinu sa svojom konjicom. Persijske trupe bile su zarobljene između muslimanske vojske i prirodnih barijera na bojnom polju. Ipak, hiljade njih je uspelo da pobegne i stignu do tvrđave Džalula.

Neuspjeh povlačenja muslimana
Ssanidska ofanziva
Opšte angažovanje
Kakin izvanredni manevar

Posledice

Persijci su pretrpeli velike žrtve, a bitka je završila potpunom pobedom muslimana. Nakon bitke, Hašim je opseo Džalulu. Persijski car Jezdigerd III nije bio u stanju da pošalje pojačanja u Džalulu, a tvrđava se predala muslimanima sedam meseci kasnije pod uslovima godišnje isplate džizije (danaka). Nakon zauzimanja Džalule, muslimani su zauzeli Tikrit i Mosul, završavajući time osvajanje Iraka. Nakon osvajanja Iraka (region zapadno od planina Zagros), Omar je odlučio da konsoliduje osvojenu teritoriju. On, izgleda, za sada nije želeo dalje osvajanje. Gotovo da je bio u defanzivi dok ga stalni persijski napadi u Irak nisu primorali da pokrene veliku invaziju na Persijsko carstvo.

Vidi još

Reference

^ ^a ^b „ʿARAB ii. Arab conquest of Iran – Encyclopaedia Iranica”. www.IranicaOnline.org. Pristupljeno 1. 4. 2019.
^ ^a ^b The Muslim Conquest of Persia By A.I. Akram. Ch: 6. ISBN 978-0-19-597713-4.
^ ^a ^b ^v M. Donner, Fred (2014). The Early Islamic Conquests. str. Appendix Jalula. ISBN 9781400847877.

Literatura

M. Donner, Fred (2014). The Early Islamic Conquests. str. Appendix Jalula. ISBN 9781400847877.

[веза1-1] „ʿARAB ii. Arab conquest of Iran – Encyclopaedia Iranica”. www.IranicaOnline.org. Pristupljeno 1. 4. 2019.

[веза2-2] The Muslim Conquest of Persia By A.I. Akram. Ch: 6. ISBN 978-0-19-597713-4.

[веза3-3] v M. Donner, Fred (2014). The Early Islamic Conquests. str. Appendix Jalula. ISBN 9781400847877.

[1]

[2]

[3]