Bitka kod Vagrama

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Bitka kod Vagrama
Deo Napoleonovi ratovi
Napoleon.Wagram.jpg
Bitka kod Vagrama
Vreme:5. jul- 6. jul 1809.
Mesto:Vagram, blizu Beča
Rezultat: Francuska pobeda
Sukobljene strane
Francuska
Saksonija
Bavarska
Kraljevina Italija
Austrijsko carstvo
Komandanti i vođe
Napoleon Nadvojvoda Karlo
Jačina
180.000[traži se izvor] 155.000[traži se izvor]
Žrtve i gubici
34.000 40.000

Bitka kod Vagrama je bitka između francuske i austrijske vojske, koja se odigrala 56. jula 1809. kraj Vagrama blizu Beča. Napoleon je komandovao francuskom vojskom i pobedom nad austrijskom vojskom okončan je rat pete koalicije. U bici je učestvovalo preko 300.000 vojnika, ali artiljerija je bila glavni faktor bitke.

Uvod[uredi]

Posle strateškog poraza u bici kod Ašperna Napoleon je ojačao glavnu armiju. Bavarska divizija pod komandom generala Vrede je došla kao pojačanje. Osim toga snabdevanje je skladištio na ostrvu Lobau severno od Beča. Ogist Marmon, knez Ežen i Jozef Ponjatovski su na svim frontovima pravili probleme austrijskoj vojsci. U Tirolu je izbila pobuna pod vodstvom Andreasa Hofera, tako da Napoleon nije mogao računati na dodatnu bavarsku vojsku. U isto vreme Velika Britanija se pripremala za invaziju severne Evrope, tako da Napoleon nije mogao očekivati pojačanje iz Francuske. Napoleon je pozvao svoju armiju iz Italije pod komandom kneza Ežena d Boarnea i Etjena Makdonalda i ta vojska je stigla na vreme pre početka bitke. Napoleon se pripremio za sledeći okršaj sa austrijskom vojskom pod komandom nadvojvode Karla.

Bitka[uredi]

Do dana bitke ostrvo Lobau je bilo veliko Napoleonovo skladište i Napoleon je bio spreman na pokret. Napoleon je preko mostova započeo prelazak ostrva sa 190.000 vojnika. Na drugoj strani nadvojvoda Karlo je manevrisao sa 140.000 austrijskih vojnika na uzvisinama Rusbaha. Načelnik Napoleonova štaba maršal Luj Bertje je davao naređenja različitim korpusima i greškom je dodelio isti most dvama korpusima. Time je izazvao kašnjenje u prelasku. Ipak korpusi Luja Davua, Andrea Masene i Nikole Udinoa uspeli su preći. Pridružili su im se maršal Bernadot i Saksonci. Napoleon je 5. jula započeo sa raspoređivanjem vojske blizu Ašperna i Eslinga. Osuli su veliku artiljerijsku paljbu oko ta dva grada za vreme raspoređaivanja francuske vojske. Do podneva celo područje oko dva grada bilo je u francuskim rukama. Kasno popodne francuska vojska je formirala polukrug. Andre Masena je bio krajnje levo. U centru su bili maršal Bernadot i Ežen d Boarnea. Nikola Udino i Luj Davu su bili na desnom krilu. Pre sumraka Napoleon je naredio konačni napad, da bi odlučio bitku u jednom danu pre nego što Austrijancima stignu rezervne snage. Napad Makdonaldove vojske bio je slabo koordinisan, pa nije uspeo usled jake austrijske vatre.

Sledeće jutro Austrijanci su prvi izveli napad na francusko desno krilo. Taj napad je bio izveden da bi se zavarale francuske rezervne snage i navukle na taj deo bojnoga polja. Pravi napad je bio planiran na francusku levu stranu oko sela Aderkla, gde su Austrijanci uspeli potisnuti Bernadotove Saksonce. Da bi suzbio austrijski napad Napoleon je stvorio veliku bateriju od 112 topova, koji su pljuštali po austrijskim formacijama u napredovanju. Masenin korpus je pozvan da stabilizuje Saksonsku liniju. Uz saradnju sa konjicom uspeli su da se drže linije reke. U međuvremenu na francuskoj desnoj strani Francuzi su bili uspešniji, pa su Nikola Udino i Luj Davu napredovali.

Strateška situacija i Bitka kod Vagramau julu 1809.

Odlučujući napad cele bitke protiv austrijskog centra u napredovanju izveo je general Makdonald. Etjen Makdonald je zbog toga dobio maršalsku palicu. Vojska generala Makdonalda formirala je klin od 8.000 vojnika i posle teške bitke na udaljenosti bajoneta probili su se kroz austrijski centar, razbili austrijsku armiju na dva dela i dobili bitku. Nadvojvoda Karlo je tražio pojačanje od svoga brata, ali pomoć od 13.000 vojnika stigla je sledeće jutro posle bitke, kada je bilo prekasno. Pet dana posle bitke nadvojvoda Karlo prihvatio je neizbežno i molio je za mir. Posle te bitke Makdonald, Nikloa Udino i Marmon postali su maršali.

Literatura[uredi]

  • Chandler, David (1998). Napoleon's Marshals. Weidenfeld & Nicolson, London. str. 247—251. 

Spoljašnje veze[uredi]