Карл XIV Јуан Шведски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Карл XIV Јуан
Jean-Baptiste-Jules Bernadotte, Prince de Ponte-Corvo, roi de Suède, Maréchal de France (1763-1844).jpg
Датум рођења(1763-01-26)26. јануар 1763.
Место рођењаПо
Француска
Датум смрти8. март 1844.(1844-03-08) (81 год.)
Место смртиСтокхолм
Шведска
ДинастијаБернадот
ОтацJean Henri Bernadotte
МајкаJeanne de Saint-Jean
СупружникДезире Клари
ПотомствоОскар I Шведски
ПретходникКарл XIII Шведски
НаследникОскар I Шведски

Карл XIV Јуан Шведски и Карл III Јохан Норвешки (швед. Karl XIV Johan, норв. Karl III Johan; По, 26. јануар 1763Стокхолм, 8. март 1844) је био краљ Шведске и краљ Норвешке у периоду 1818—1844. Оснивач је династије Бернадота која је и сада на челу Шведске.

Његово рођено име је Жан Батист Бернадот (франц. Jean Baptiste Bernadotte).[1] Био је француски револуционарски генерал који се, након француског освајања Белгије, Холандије и области лево од Рајне, борио у италијанској армији под Наполеоном Бонапартом. Као краткотрајни министар рата и уважени војник био је конкуренција Наполеону и један од малобројних који су устанак Корзике могли да спрече. Његова жена, Дезире Клари, некадашња Наполеонова вереница, била је свастика Жозефа Бонапарте. Између Наполеона и Жан Батиста владао је неки вид љубави и мржње.

Биографија[уреди]

Револуционарна каријера[уреди]

Родио се у Француској као Жан Батист Бернадот, у породици адвоката Анрија Бернадота и Жане Сен Жан. Пријавио се у француску војску са 17 година и већ је 1790. године постао горљиви присталица Француске револуције. Брзо је напредовао у војној хијерархији[2] и већ је 1794. године промовисан у чин бригадног генерала.[2]

После освајања Белгије, Холандије и области лево од реке Рајне, борио се од 1797. године у италијанској војсци под заповедништвом генерала Наполеона. Стекао је репутацију дисциплинованог војног заповедника који је спречавао своје војне јединице у пљачки.[3] Као краткотрајни министар рата 1799. године и уважени војник био је конкуренција Наполеону и један од малобројних који су могли спречити устанак на Корзици. Његова супруга, Дезире Клари, била је бивша Наполеонова вереница, тако да је однос између Бернадота и Наполеона био истовремени однос поштовања и мржње.

У новембру 1799. године, Бернадот је одбио да подржи Наполеонов државни удар против Директората, али није суделовао ни у његовој обрани. Од 1800. до 1802. обављао је дужност канцелара, након чега је добио заповедништво над војском на западу Француске. У то време био је под сумњом да се удружио с групом републиканских официра који су делили противнаполеонске памфлете у граду Рену.

Године 1802, Наполеон Бонапарта је предложио да Бернадот оде у Нову Француску и служи као гувернер Луизијане, који је требало да буде пренета под француску контролу према Трећем споразуму из Сан Илдефонса. У прихватаљу позиције, Бернадот је затражио додатне војнике, насељенике, и средства за подршку колонији, али је Наполеон то одбио. У респонсу Бернадот је одбио постављање и уместо тога је именован за велепосланика у Сједињеним Државама. Његова позиција је поништена, међутим, након продаје Луизијане.[4]

Када се Наполеон прогласио царем и успоставио Француско царства, Бернадот му је изјавио пуну оданост, након чега је 19. маја 1804. године проглашен једним од четрнаест маршала, с којима је Наполеон водио ратне походе.[3] У јуну исте године именован је цивилним и војним управником Електората Хановер и на тој функцији акумулисао је знатно богатство.

За време сукоба са Хабсбуршком монархијом, Бернадот је учествовао 1805. године у бици код Аустерлица, али његове јединице су имале споредну улогу. Следеће године, Наполеон га је именовао кнезом од Понтекорва, да би 1807. године Бернадот био именован гувернером окупираних градова Ханзшке лиге и северне Немачке. Године 1809. учествовао је у бици код Ваграма у којој су Французи победили Аустријанце, али је Бернадот изгубио 1/3 своје јединице, због чега је пао у немилост и вратио се у Париз. Упркос тога што је био у Наполеоновој немилости, водио је успешну обрану Француске током продора Енглеза у Холандију. Међутим, ни то није смањило неповерење француских политичара према њему.

Титуле и звања[уреди]

Споменик Карлу XIV Јохану

У доба царевине Бернадот је био један од четрнаест маршала од 19. маја 1804. године, са којима је Наполеон водио ратне походе. Учествовао је у биткама код Аустерлица и Ваграма и заузео је Либек.

У његово време до 1810. био је гувернер кнежевине Хановер, Ансбаха и трговачких градова. Од цара је добио титулу принца од Понте Корва и остала висока звања. После битке код Ваграма посвађао се са царем, али је водио успешну одбрану Француске када су Енглези ушли у Холандију.

Године 1810, га је шведски народ изабрао за престолонаследника, и краљ Шведске, који није имао деце, га је усвојио. Бернадот је постао Карл Јохан Швеђанин.

Сукоб са Наполеоном[уреди]

У наредним француским походима Шведска се поставила као њен противник и све више јој се противила, а Карл Јохан је почео да штити Наполеонове непријатеље. Тако је руском цару Александру I саветовао тактику повлачења која је француски поход на Русију довела до катастрофе. 1813. поставио се са шведским трупама против Наполеона и био је командант једне од три армије коалиције, такозване Северне армије, која се састојала од Пруса, Руса и Швеђана. Под његовом командом победили су код Билова и имали успех у биткама код Гросберена и Деневица. Када је дошло до битке код Лајпцига, у којој је оклевајући учествовао, однео је победу. У даљим ратним походима је одбијао да се бори на француском тлу да би је уништио, иако је цар Александар у њему видео Наполеоновог следбеника. Уместо тога спровео је уједињење Шведске и Норвешке.

Краљ Шведске и Норвешке[уреди]

Након тога водио је неутралну политику Шведске и није учествовао у коалицији против Наполеона за време његове владавине од сто дана, али је зато Дезире Клари на неки начин помогла да се Наполеон преда и спречи разарање Париза. 1818. године је Бернадот постао краљ Шведске Карл XIV Јохан и краљ Норвешке Карл III Јохан.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Jean Bernadotte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Jean Bernadotte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Marie de La Barrère dite Bertrandot
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Анри Бернадот
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Jacques du Pucheu dit de Laplace
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Marie du Pucheu dite de La Place
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Françoise de Labasseur
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Карл XIV Јуан Шведски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Jean Шаблон:Refnec
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Жана де Сен-Винсент
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Doumengé Habas d'Arrens
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Marie d'Abbadie de Sireix
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Marie d'Abbadie, Lay Abbess of Sireix
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди]

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Дезире Клари
Désirée Clary1807-Robert Lefèvre.jpg
8. новембар 1777. 17. децембар 1860.

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Оскар I
Oscar I of Sweden & Norway c 1855 by Augusta Åkerlöf.jpg
4. јул 1799. 8. јул 1859. Јозефина од Лојхтенберга

Референце[уреди]

  1. ^ Ulf Ivar Nilsson in Allt vi trodde vi visste men som faktiskt är FEL FEL FEL!, Bokförlaget Semic. 2007. ISBN 978-91-552-3572-7. стр. 40.
  2. 2,0 2,1 Bain 1911, стр. 931.
  3. 3,0 3,1 Karlo XIV. Ivan - Britannica Online
  4. ^ Olivier, Jean-Marc (2010). „Bernadotte, Bonaparte, and Louisiana: the last dream of a French Empire in North America” (PDF). Ур.: Belaubre, Christope; Dym, Jordana; Savage, John. Napoleon's Atlantic: The Impact of Napoleonic Empire in the Atlantic World. Leiden, Netherlands: Brill. стр. 141—150. ISBN 978-9004181540. Приступљено 11. 11. 2018. 

Литература[уреди]

  • Agius, Christine The social construction of Swedish neutrality: Challenges to Swedish Identity and Sovereignty, Manchester University Press, Manchester. 2006. ISBN 978-0-7190-7152-2.
  • Alison, Sir Archibald(1836). History of Europe from the Commencement of the French Revolution Volume V, William Blakewood and Sons, Edinghburg; Thomas Cadell, London.
  • Alm, Mikael;Johansson, Brittinger(Eds) Script of Kingship:Essays on Bernadotte and Dynastic Formation in an Age of Revolution, Reklam & katalogtryck AB, Uppsala. 2008. ISBN 978-91-977312-2-5.
  • Barton, Sir Dunbar Plunket (1921). Bernadotte and Napoleon: 1763–1810. London: John Murray. 
  • Barton, Sir Dunbar Plunket (1930). The Amazing Career of Bernadotte 1763–1844, Houghton Mifflin Company, Boston.
  • Berdah, Jean-Francois (2009). “The Triumph of Neutrality : Bernadotte and European Geopolitics(1810–1844)”, Revue D’ Histoire Nordique, No.6-7.
  • Cronholm, Neander N. (1902). „39”. A History of Sweden from the Earliest Times to the Present Day. стр. 249—71. 
  • Favier, Franck Bernadotte: Un marechal d’empire sur le trone de Suede, Ellipses Edition Marketing, Paris. 2010. ISBN 9782340-006058.
  • Foucart, Paul Jean(1887).Campagne de Prusse(1806), Berger-Levraut, Paris.
  • Griffiths, Tony Scandinavia, C. London: Hurst & Co.2004. ISBN 978-1-85065-317-2.
  • Hårdstedt, Martin(2016). "Decline and Consolidation: Sweden, the Napoleonic Wars and Geopolitical Restructuring in Northern Europe”, Napoleon's Empire: European Politics in Global Perspective(2016), Palgrave Macmillan, London, UK. ISBN 978-1-137-45547-5.
  • Killham, Edward L. The Nordic Way : A Path to Baltic Equilibrium, The Compass Press, Washington, DC. 1993. ISBN 978-0-929590-12-7.
  • Meredith, William George (1829). Memorials of Charles John, King of Sweden and Norway, Henry Colburn, London.
  • Palmer, Alan (1990). Bernadotte : Napoleon's Marshal, Sweden's King. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-4703-4. 
  • Scott, Franklin D.(1962).”Charles XIV John”, Encyclopædia Britannica: An New Survey of Universal Knowledge Volume 5(1962):P.283-286.
  • Scott, Franklin D.(1988). Sweden, The Nation's History, Southern Illinois University Press, Carbondale. ISBN 978-0-8093-1489-8.
  • Six, Georges (2003). Dictionnaire Biographique des Generaux & Amiraux Francais de la Revolution et de l'Empire (1792–1814). Paris: Gaston Saffroy. 
  • Sjostrom, Olof. „KARL XIV JOHAN” (PDF). Ambassade de France en Suede. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 11. 2015. Приступљено 9. 1. 2016. 
  • Titeux, Eugene(1903)."Le Maréchal Bernadotte et la manoeuvre d'Jena (d'après les archives de la Guerre et les papiers du general Dupont)”, REVUE NAPOLEONIENNE 4 (1903): P.68-152
  • Wahlbäck, Krister(1986). The Roots of Swedish Neutrality, The Swedish Institute, Stockholm.
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуBain, Robert Nisbet (1911). „Charles XIV.”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 5 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 931—932. 
  • Wikisource-logo.svg This article incorporates text from a publication now in the public domainRipley, George; Dana, Charles A., ур. (1879). „Bernadotte, Jean Baptiste Jules”. The American Cyclopædia. 
  • Alm, Mikael and Britt-Inger Johansson, eds. Scripts of Kingship: Essays on Bernadotte and Dynastic Formation in an Age of Revolution . Uppsala: Swedish Science Press.2008.
    • Review by Rasmus Glenthøj, English Historical Review (2010) 125#512 pp. 205–208.
  • Barton, Dunbar B.: The amazing career of Bernadotte, 1930; condensed one-volume biography based on Barton's detailed 3 vol biography 1914–1925, which contained many documents
  • Koht, Halvdan. "Bernadotte and Swedish-American Relations, 1810–1814," Journal of Modern History (1944) 16#4 pp. 265–285 in JSTOR
  • Lord Russell of Liverpool: Bernadotte: Marshal of France & King of Sweden, 1981
  • Jean-Marc Olivier. "Bernadotte Revisited, or the Complexity of a Long Reign (1810–1844)", in Nordic Historical Review, n°2, 2006.
  • Scott, Franklin D. Bernadotte and the Fall of Napoleon (1935); scholarly analysis
  • Moncure, James A. ed. Research Guide to European Historical Biography: 1450–Present (4 vol 1992); vol 1 pp. 126–34

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Карл XIII
Шведски краљеви
1818—1844

Наследник:
Оскар I
Претходник:
Карл II
Норвешки краљеви
1818—1844
Наследник:
Оскар I