Bitka kod Mortare
| Bitka kod Mortare | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo ratova za ujedinjenje Italije | |||||||
 Bitka kod Mortare. | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Kraljevina Sardinija |
 Austrijsko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Karlo Albert Vojćeh Hžanovski |
Jozef Radecki Albreht od Austrije | ||||||
| Jačina | |||||||
|
19.000[1] |
26.000[1] | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 500 mrtvih i ranjenih, 2.000 zarobljenih[2] | 190 mrtvih i ranjenih[2] | ||||||
Bitka kod Mortare (21. marta 1849), austrijska pobeda u Prvom ratu za ujedinjenje Italije.[2]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Ustanak u Milanu i Veneciji[uredi | uredi izvor]
Na glas o Bečkoj revoluciji, 18. marta 1848. pobunili su se građani Milana i posle petodnevnih borbi 23. marta proterali austrijski garnizon od oko 23.000 ljudi sa feldmaršalom Jozefom Radeckim, komandantom austrijskih snaga u Italiji. Istog dana oslobodila se Austrijanaca i Venecija, a Pijemont je objavio rat Austriji. Time su počeli italijanski ratovi za ujedinjenje ().[3]
Suprotstavljene snage[uredi | uredi izvor]
Pod pritiskom revolucinarnih pokreta u gradovima, glavnina austrijske vojske grupisala se u utvrđenom četvorouglu (Verona-Peskjera-Mantova-Lenjago), ukupno oko 70.000 ljudi podeljenih u 2 korpusa. Od toga je kod Verone 12.000 ljudi čuvalo prelaze na reci Minčo, 12.000 je bilo u tvrđavama, a 8.000 kod Pastrenga radi veze sa Tirolom. Pijemont je formirao 2 korpusa, u svemu 35 bataljona i 25 eskadrona sa 120 topova. Učešće drugih italijanskih država bilo je slaboː napuljski kralj dao je 2 divizije, ali je naredio njihovo povlačenje, tako da je general G. Pepe otišao u Veneciju sa svega nekoliko stotina dobrovoljaca. Papa je uputio 2 divizije, oko 20.000 ljudi, Toskana je dala mali odred redovne vojske i dobrovoljce, a Modena i Parma uputile su male odrede.[3]
Italijanska ofanziva[uredi | uredi izvor]
Kada se saznalo da su Austrijanci napustili Milano, dva odreda Pijemonteza jačine po 4.000 ljudi su već 25. marta krenula pravcem Milano-Breša i Pavija-Lodi. U borbi 8. i 9. aprila oni su odbacili austrijsku zaptitnicu kod Goita i Moncambana i ovladali prelazima na reci Minčo. Za to vreme, glavnina italijanske vojske (oko 60.000, od toga 45.000 Pijemonteza) okupila se kod Kremone, ali je bilo potrebno neko vreme da se ove trupe organizuju. Tek 28. aprila Italijani su bez otpora zauzeli visove između Minča i Adiđa, a jedna divizija opsela je Peskijeru. Austrijanci su se grupisali kod Veroneː njihov odred kod Pastrenga Italijani su odbacili na levu obalu Adiđe 20. aprila i zauzeli visoravan Rivoli. Da bi se iskoristio moralni efekat tog uspeha, sva vojska krenula je 6. maja u nekoliko kolona koncentrično ka Veroni, da bi se Radecki izmamio iz tvrđave kad ga građani Verone budu napali iz pozadine. Operacija je nazvana ofanzivno izviđanje (). Radecki je stvarno izašao sa glavninom, što je dovelo do bitke kod Santa Lučije. Italijani su održali položaj, ali su se ipak povukli pošto se građani Verone nisu digli na ustanak. Posle toga operacije su zastale.[3]
Austrijska ofanziva i primirje[uredi | uredi izvor]
Kada je dobio pojačanja, Radecki je 27. maja sa 40.000 ljudi bočnim maršem pošao na Mantovu, da bi odatle napao Italijane u desni bok i pozadinu. Italijani nisu primetili ništa, zavarani austrijskim demonstracijama pred Veronom. Radecki je 29. maja nastavio marš iz Mantove i odbacio nekoliko toskanskih (studentskih) bataljona sa linije Kurtatone-Montanara, a 30. maja pre podne dao je trupama odmor, odloživši dalje operacije za popodne. To je omogućilo Italijanima da se grupišu kod Goita, gde su Austrijanci 30. maja popodne naišli na nesavladiv otpor. Istog dana italijanske snage oslobodile su Peskijeru. Saznavši za to, Radecki se noću 3/4. juna vratio u Mantovu. Pošto je u bici kod Vičence 10. juna potukao Pijemonteze, Radecki je krenuo protiv papske vojske da bi oslobodio svoje komunikacije. Time je ponovo zadobio kontrolu nad svom Venecijom, osim grada.[3]
Pošto je dobio pojačanja, Radecki je ponovo krenuo u ofanzivu 2. jula, što je dovelo do trodnevne bitke kod Kustoce 25-27. jula. Potučeni Pijemontezi povukli su se prema Milanu. U gonjenju Radecki je odbacio njihove krilne odrede kod Kreme, Lodija i Volte, a zatim 4. avgusta i glavninu koja se grupisala za odbranu Milana. Koristeći se trodnevnim primirjem Pijemontezi su prešli granicu na Tičinu, a 9. avgusta potpisano je drugo, trajno primirje na neodređeno vreme, s osmodnevnim otkaznim rokom.[3]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Posle isteka primirja, operacije su nastavljene 20. marta 1849. Pod pretpostavkom da će se Austrijanci povući na reku Minčo, Pijemontezi su odlučili da krenu sa glavninom svojis snaga pravcem Novara-Milano. Međutim, Austrijanci su odlučili da svim snagama forsiraju reku Tičino kod Pavije, a odatle da krenu na sever radi napada u desni bok pijemontskih snaga. Pijemontezi su obrnuli front na liniju Viđevano-Mortara. Austrijanci su stigli na tu liniju s jačim snagama no što su Pijemontezi dotle uspeli da prikupe. Austrijski 1. korpus odbacio je 21. marta pijemontsku 1. diviziju na Viđevano, a istog dana 2. korpus napao je pijemontski 1. diviiziju i Rezervnu diviziju kod Mortare. Borba je počela u 4 sata popodne. Do mraka su se Austrijanci probili u Mortaru, gde su se razvile noćne borbe. Pokušaj Pijemonteza da povrate grad protivnapadom pretrpeo je neuspeh, pa su se povukli na Novaru, gde je došlo od rečavajuće bitke. Gubici Pijemonteza iznosili su 500 mrtvih i ranjenih i 2.000 zarobljenih, a Austrijanci su izgubili oko 190 ljudi.[2]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Tomac 1972, str. 709.
- ^ a b v g Tomac 1973, str. 614.
- ^ a b v g d Tomac 1972, str. 708.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tomac, Petar (1972). „Italijanski ratovi za ujedinjenje”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 3 (2. izd.).
- Tomac, Petar (1973). „Mortara”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 5 (2. izd.).