Bitka na reci Iori
| Bitka na Iori | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rusko-kavkaskih sukoba | |||||||||
.png) Bitka na Iori 7. novembra 1800 godine , N.S.Samokiš | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
Rusko carstvo,  Kartli-Kahetinsko carstvo |
 Avarsko hanstvo i saveznici | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
 Rusija Ivan Lazarev Rusija Vasiliй Gulяkov Ivan Bagrationi Bagrat Bagrationi | Aleksandar Bagrationi | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 1224 ruska vojnika i 3000-10 000 gruzijskih vojnika | 15 000-20 000 ljudi | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
Ruski: 3 vojnika(1 ubijen i 2 rnjena), Gruzijski: nepoznato | 1500-2000 poginulih | ||||||||
Bitka na reci Iori takođe poznata kao Kakabetska bitka odigrala se 19. novembar 1800. godine povodom upada u granice Kartli-Kahetinskog carstva (Gruzija) avarske vojske Uma-hana koji je zajedno sa gruzijskom opozicijom koja se digla protiv gruzijskog cara Aleksandra, i pretrpla poraz od dva ruska bataljona koje su predvodili general-majori Ivan Lazarev i Vsilija Guljakova, u sadejstvu sa domaćim snagama guzijske vojske koju su predvodili gruzijski prinčevi Jovan i Bagrata.Pobeda na reci Iori u značajnoj meri je uticala umirućeg Kartli-Kahetinskog cara Georgija XII koji je kao, izrazio svoju poslednju želju da njegova država uđe u sastav ruskog carstva.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
S kraja XVIII veka Kartli-Kahetinsko carstvo (Gruzija) bilo je predmet čestih napada Persijskih i Otomanskih (iz pravca Ahalcihe) carstava, a takođe je bilo izloženo sistematskim napadima severnokavkazkih gorštaka. Takve okolnosti izazvale su nepopravljivu kako materijalnu štetu tako i štetu u pogledu ljudskih [1] resursa Gruzije. U isto vreme, u carstvu je došlo do unutrašnjih borbi između članova vladajuće dinastije Bagration koja je dobila neočekivani obrt posle smrti cara Iraklija II i dolaska na presto njegovog sina iz drugog braka Georgija XII. Uprko s činjenici da su napadi gorštaka pročinili veliku materijalnu štetu njegovom carstvau, Georgije je da bi se zaštitio od svojih pobunje braće bio prinuđen da uslužbu uzme uz pristojnu platu 7000 gorštaka (korpus Lezgina[2]), uz namerno ignorisanje nekih njihovih ispade(uključujući nasilje i pljačke[3]), čak i u samom Tbilisiju.Najuticajniji vladar na tom prostoru bio je dgestanski Uma-han V(Omar-han[2]) avarskom hanu Georgije je bio dužan da plaća godišnji danak (u vidu poklona) u iznosu od 5000 rubalja, kako bi time sprečio dalje upade i poštedeo svoje carstvo daljih pljački i razaranja, ali su neki dagestanski vladari nastavljali sa upadima u dubinu gruzijske zemlje. [4]Narod je bivao sve više opterećen prekomernim porezima koji su uvedeni a centralna uprava je do krajnjih granica bila poljuljana i faktički bila skroz ukinuta. [3]
“Svaki princ, bilo kraljica, princeza, svaki rođak kraljevske da poštuje, tzv Barat (Uredba), o oduzimanju trgovcima, seljacima od onog najbeljeg čime raspolažu ...“ Skromni izveštaj -genaral lajntanat Konoringa, od 28. jula 1801. godine za № 1 [2][4]
Uz sve to, početkom 1798. godine u Istočnoj Griziji dolazi do izbijanja epidemije kuge koja se veoma brzo šroširila na ostatak zemlje. S obzirom na sve ove nedaće, veliki deo stanovništva bio je prinuđen da napusti svoju zemlju. [4][3] Istovremeno, ruski car Pavle još uvek nije priznavao Georgija kao zakonitog Karli-Kahetinskog cara, i za razliku od georgijvskog sporazuma, koji je bio zaključen između Katarine II i Iraklija II kojim Gruzija dolazi pod ruski protektorat, Pavle je odbio da pruži bilo kakvu pomoć ovoj kavkaskoj državi. Godine 1798. Persijski šah Feht-Ali (Baba-han ili Babad-han[5]) ponudio je Georgiju svoju zaštitu, inače, neka zna da će persijska vojska ponovo razarati njegovu zemlju i prestonicu. [4]Ne nadajući se pomoći od Rusije,Georgije je iste godine tajno poslao turskom sultanu Abdul-Hamidu I kneza Aslan-Orbeliana kako bi se obratio u Georgijevo ime i zatražio pokroviteljstvo od Porte. [6]Međutim, u isto vreme dok se izaslanik još nalazio u Ahalciheu, iz Snkt Peterburga u Tbilisi je stigao Georgijev sin David. [7], koji je svome ocu saopštio o “milostivom raspoloženju cara Pavla prema Gergiju.”Georgije je odmah naredio da se Orbelan vrati[3], i Pavlu uputio istu molbu i objasnio sistuaciju, tražeći da mu pošalje 3000 (u drugoj molbi 5000[3] ), ruskih vojnika “sa oružjem i svom potrebnom opremom”. [8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ V odnom tolьko 1795 godu vo vremя vtorženiя persidskogo šaha Aga-Mohammeda Kadžara v Gruziю iz Tiflisa persami i ih soюznikami v rabstvo bыlo uvedeno 3 tыs. žiteleй, a s drugih mest do 10 tыs.[1] Sam šah v tom že godu v perepiske s Irakliem II upominal o nahodivšihsя u nego v plenu 30 tыs. gruzin[2]. Po 200―300 semeй ežegodno uvodilisь v rabstvo i gorcami Dagestana.
- ^ a b v Aktы, sobrannыe Kavkazskoй arheografičeskoй komissieй / Pod red. A. P. Berže. — Tf.: Tip. Glav. uprav. namestnika kavkazskogo, 1866. — T. 1.
- ^ a b v g d Dubrovin N. F. Georgiй XII posledniй carь Gruzii i Prisoedinenie eё k Rossii. — 2-e izd. — SPb.: Tip. D. V. Čičinadze, 1897. — 254 s.
- ^ a b v g Istoričeskiй očerk kavkazskih voйn ot ih načala do prisoedineniя Gruzii / Sost. V. A. Potto, V. I. Tomkeev, M. A. Rukevič, E. G. Veйdenbaum; pod red. V. A. Potto. — Tf.: Tip. Kanc. Glavnonač. gražd. častью na Kavkaze, 1899. — 332 s.
- ^ Bobrovskiй P. O. Istoriя 13-go Leйb-grenaderskogo Эrivanskogo Ego Veličestva polka za 250 let (1642—1892): v 5 častяh. — SPb.: Tip. V. S. Balaševa, 1893. — T. 3.
- ^ Kortua N. M. Russko-gruzinskie vzaimootnošeniя vo vtoroй polovine XVIII veka. — Tbilisskiй univ. — Tb., 1989. — 429 s. —. ISBN 978-5-511-00242-2.
- ^ Staršiй sыn Georgiя XII ― David eщё pri Iraklii II bыl otpravlen v Rossiю, gde polučil obrazovanie i nahodilsя na russkoй službe[
- ^ Dubrovin N. F. Istoriя voйnы i vladыčestva russkih na Kavkaze: v 6-ti tomah. — SPb.: Tip. I. N. Skorohodova, 1886. — T. 3.