Boris Kolomanović

Boris Kolomanović
Lični podaci
Datum rođenja	oko 1114.
Mesto rođenja	Kijev, Kijevska Rusija
Datum smrti	1153. ili 1154.
Porodica
Supružnik	Ana Dukina
Potomstvo	Konstantin Kolomanović, Stefan Kolomanović
Roditelji	Koloman Eufemija Kijevska
Dinastija	Arpad, Rjurik

Boris Kolomanović (mađarski: Borisz, grčki: Βορίσης Καλαμάνος, ruski: Boris Kolomanovič; 1114 - 1153. ili 1154) je bio pretendent na ugarski presto sredinom 12. veka. Bio je sin Eufemije Kijevske, druge supruge ugarskog kralja Kolomana. Nakon što je Eufemija uhvaćena u prevari, Koloman ju je trudnu isterao iz Ugarske. Boris je rođen u Kijevskoj Rusiji, gde je odrastao kao Kolomanov nezakoniti sin. Pokušavao je da se domogne ugarskog prestola u vreme vladavine Kolomanovih naslednika Bele II i Geze II.

Biografija

Mladost

Novac kralja Kolomana, Borisovog oca.

Boris je bio sin Eufemije Kijevske, ćerke Vladimira II Monomaha, kijevskog velikog kneza. Eufemija se 1112. godine udala za ugarskog kralja Kolomana. Međutim, prema Ilustrovanoj hronici, Eufemija je prevarila muža. Kada je Koloman to otkrio, oterao ju je iz Ugarske. Eufemija beži u svoju domovinu gde oko 1114. godine rađa Borisa. Ime je dobio po Svetom Borisu, jednom od prvih kanonizovanih knezova iz dinastije Rjurik. Koloman ga nikada nije priznao za sina. Odrastao je na dvoru svoga dede, Vladimira Monomaha, u Kijevu.

Prema Ilustrovanoj hronici, grupa mađarskih velikaša izabrala je za vladare "grofove Borisa i Ivana", kada se Kolomanov naslednik Stefan II razbolio (1128). Međutim, Stefan II, koji je naposletku ozdravio, naredio je smaknuće Ivana i proterivanje Borisa iz zemlje. Boris beži u Vizantiju. Pojedini istoričari smatraju da je ovaj Boris u stvari nezakoniti Kolomanov sin, ali teorija nije opšteprihvaćena u nauci. Stefan je umro 1. marta 1131. godine, a nasledio ga je rođak Bela, prozvan Slepi. Bela je bio sin oslepljenog Kolomanovog brata Almoša (Konstantina). Na skupštini u Aradu je nova kraljica, Jelena (ćerka raškog župana Uroša), naredila pogubljenje 68 vinovnika oslepljenja Bele, nekadašnjih saradnika kralja Kolomana.

Prvi pokušaj da zauzme ugarski presto

Nakon smrti Stefana II, Boris je smatrao da polaže pravo na presto svoga oca. Prema Otonu Frajzinškom, on odlazi u Vizantiju. Jovan Kinam svedoči da ga je Jovan II Komnin oženio svojom rođakom. Međutim, car nije hteo da mu pruži vojnu pomoć pa je Boris, po Otonu Frajzinškom, otišao u Poljsku. Boleslav III je bio spreman da pomogne Borisu, jer je hteo saveznika protiv Svetog rimskog carstva. Borisu su se pridružile i pristalice koje su izbegle iz Ugarske, kao i trupe Kijevske Rusije. Ujedinjena vojska napala je Ugarsku na leto 1332. godine. Protiv njih je Bela Slepi ratovao u savezu sa Leopoldom III od Austrije. Mađarsko plemstvo verno Beli pogubilo je sve velikaše koji nisu otvoreno odbili Borisove pretenzije na presto. U bici koja je usledila, ujedinjena ugarsko-austrijska vojska je na obalama reke Šajo porazila vojsku Borisa i njegovih saveznika. Boris je teško poražen, te tokom Beline vladavine više nije pokušavao da se domogne ugarskog prestola. Njegov saveznik Boleslav III sklopio je mir sa Belom tek avgusta 1335. godine.

Drugi pokušaj

Boris je pobegao kod Konrada III u Nemačku, pozvan od strane Konradovog zeta Vladislava II od Češke, krajem 1145. godine. On se, prema Otonu Frajzinškom, žalio Konradu moleći ga da mu pomogne da povrati ugarski presto. Vladislav II i njegova supruga, Gertruda Babenberg, podržavali su Borisa i nagovorili Konrada da mu dozvoli da regrutuje plaćenike u Austriji i Bavarskoj.

Borisovi plaćenici upadaju u Ugarsku i zauzimaju Presburg (današnja Bratislava u Slovačkoj), aprila 1146. godine. Geza II, Belin sin i naslednik (1142—1163), je sa vojskom opseo tvrđavu u Presburgu. Geza je otpočeo pregovore sa Borisovim plaćenicima i podmitio ih da predaju tvrđavu bez borbe. U znak odmazde za saradnju sa Borisom, Geza napada Austriju i nanosi poraz vojsci Hajnriha Jasmirgota, vojvode Bavarske, u bici na Fiši 11. septembra 1146. godine.

Treći pokušaj

Susret Geze II i francuskog kralja Luja, Mađarska ilustrovana hronika.

Na Božić 1146. godine Konrad je izjavio da će povesti krstaški rat u Svetu zemlju. Boris je odlučio da se pridruži krstaškoj vojsci koja je morala proći kroz Ugarsku. Međutim, Geza II, koji je bio upoznat sa Borisovim planom, je podmitio nemačke barone uveravajući ih da odbiju Borisovu molbu, prema Odu iz Deja. Boris nije odustao od svog plana jer je bio obavešten da će ga u Ugarskoj mnogi prihvatiti za kralja i otkazati poslušnost Gezi (Ilustrovana hronika).

Borisov protivnik, Geza II, susreo se sa francuskim kraljem Lujem VII koji je, na putu ka Svetoj zemlji, prolazio kroz Ugarsku. Prema Mađarskoj ilustrovanoj hronici, sa Lujem je pošao i Boris. Luj VII Borisu nije odgovorio na molbu, te je ovaj potplatio dva francuska velikaša da mu pomognu da se tajno pridruži francuskoj krstaškoj vojsci koja je u Ugarsku stila na leto 1147. godine. Nakon što je saznao da se njegov protivnik krije među Francuzima, Geza II je tražio Borisovo izručenje. Luj VII je, međutim, dao Borisu azil odbijajući da ga preda Gezi, najverovatnije zbog toga što je njegova supruga bila u srodstvu sa vizantijskim carem Manojlom. Ipak, obećao je da će izvesti Borisa iz zemlje.

Poslednje godine

Nakon svih neuspešnih pokušaja da se domogne mađarskog prestola, Boris se nastanio u Vizantijskom carstvu. Borio se 1150. godine u Manojlovoj vojsci koja je napala Ugarsku. Po naređenju cara Manojla, oplenio je dolinu Tamiša i prisilio omanju mađarsku trupu da se povuče. Boris se povukao iz Ugarske kada se sa vojskom pojavio kralj Geza. Boris je umro 1153. ili 1154. godine. Oton Frajzinški je rekao da je Boris "ubijen strelom od strane Kumana", dok se borio u vizantijskoj vojsci u pohodu na Ugarsku (pre 1156. godine). Nikita Honijat je pisao o izvesnom "Kalmanosu" koji je "teško ranjen izgubio život" u borbi protiv "Skita" - Pečenega i Kumana, koji su upali na vizantijske teritorije.

Porodica

Borisova supruga je bila nećaka cara Manojla I Komnina, prema Odu od Deja, ali njeno ime i poreklo nisu poznati. Istoričar Rajmund Kerbl ju je identifikovao kao Anu Dukinu, jer se potpisala kao kraljica u povelji od septembra 1157. godine. Uzela je monaško ime Areta nakon smrti svoga muža. Boris je oženio Anu neposredno pre odlaska u Poljsku 1131. ili 1132. godine, jer Oton Frajzinški pominje brak pre ovih događaja.

Borisov prvi sin, sevast Konstantin Koloman, je bio vizantijski namesnik Kilikije između 1163. i 1175. godine. Istoričar Mek identifikuje Stefana, rođaka svrgnutog Stefana IV (po Kinamu) kao Borisovog mlađeg sina. Ni Konstantin ni Stefan nisu pokušavali da se domognu ugarskog prestola.

Izvori

• Deeds of John and Manuel Comnenus by John Kinnamos (Translated by Charles M. Brand). . Columbia University Press. 1976. ISBN 978-0-231-04080-8. .
• O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniatēs (Translated by Harry J. Magoulias). . Wayne State University Press. 1984. ISBN 978-0-8143-1764-8. .
• Odo of Deuil: De Profectione Ludovici VII in Orientem: The Journey of Louis VII to the East (Edited with an English Translation by Virginia Gingerick Berry). . Columbia University Press. 1948. 
• The Deeds of Frederick Barbarossa by Otto of Freising and his Continuator, Rahewin (Translated and annotated with an introduction by Charles Christopher Mierow with the collaboration of Richard Emery). . Columbia University Press. 2004. ISBN 978-0-231-13419-4. .
• The Hungarian Illuminated Chronicle: Chronica de Gestis Hungarorum (Edited by Dezső Dercsényi) . Corvina. . Taplinger Publishing. 1970. ISBN 978-0-8008-4015-0. .
• The Two Cities: A Chronicle of Universal History to the Year 1146 A. D. by Otto, Bishop of Freising (Translated in full with Introduction and Notes by Charles Christopher Mierow, Ph. D., LL.D., President of Colorado College, Edited by Austin P. Evans and Charles Knapp). . Columbia University Press. 1928. 

Literatura

• Berend, Nora; Urbańczyk, Przemysław; Wiszewski, Przemysław (2013). Central Europe in the High Middle Ages: Bohemia, Hungary and Poland, c. 900-c. 1300. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78156-5. 
• Berry, Virginia G. (1969). „The Second Crusade”. Ur.: Setton, Kenneth M.; Marshall, Baldwin W. A History of the Crusades, Volume I: The First Hundred Years. The University of Wisconsin Press. str. 463–512. ISBN 978-0-299-04834-1. 
• Engel, Pál (2001). The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895–1526. I.B. Tauris Publishers. ISBN 978-1-86064-061-2. 
• Font, Márta (2001). Koloman the Learned, King of Hungary (Supervised by Gyula Kristó, Translated by Monika Miklán). Márta Font (supported by the Publication Commission of the Faculty of Humanities of the University of Pécs). ISBN 978-963-482-521-0. 
• Makk, Ferenc (1989). The Árpáds and the Comneni: Political Relations between Hungary and Byzantium in the 12th century (Translated by György Novák). Akadémiai Kiadó. ISBN 978-963-05-5268-4. 
• Makk, Ferenc (1994). „Borisz”. Ur.: Kristó, Gyula; Engel, Pál; Makk, Ferenc. Korai magyar történeti lexikon (9–14. század) [Encyclopedia of the Early Hungarian History (9th–14th centuries)] (na jeziku: mađarski). Akadémiai Kiadó. str. 120—121. ISBN 978-963-05-6722-0.