Јелена Вукановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јелена Вукановић
Јелена Вукановић
Лични подаци
Датум рођења1109.
Датум смрти1146.
Породица
СупружникБела II Слепи
ПотомствоЕлизабета од Угарске, Геза II, Ладислав II Угарски, Стефан IV Угарски, Софија од Угарске
РодитељиУрош I Вукановић
Ана Диогенеса
ДинастијаВукановићи
Претходниккћерка Роберта I од Капуе
НаследникЕуфросина Кијевска

Јелена Вукановић (мађ. Ilona királyné; после 1109 — после 1161) је била ћерка Уроша I Вукановића великог жупана Рашке и његове супруге Ане[1] и супруга угарског краља Беле II Слепог[2].

Биографија[уреди | уреди извор]

Око 1129. године краљ Стефан II Угарски је договорио са Урошем I венчање свог рођака Беле и Урошеве ћерке Јелене. Краљ је новом брачном пару дао поседе на управљање у околини Толне. После смрти Стефан II, Бела је крунисан 28. априла 1131. године за краља Мађарске. Јелена и Бела су имали шесторо деце: Гезу, Ласла II, Стефана IV, Алмоша[3] Жофију[4] и Елизабету.

Јелена је била велика помоћ своме мужу у управљању државом током његове владавине[3]. Била је веома верна свом мужу и држави, између осталог она је била та која је 1131. године на државном савету у Араду потенцирала погубљење 68 члана мађарске аристократије која је саветовала краља Калмана да ослепи њеног мужа. Према изворима егзекуцији је присуствовао краљ Бела и Јелена, која је била тамо да би била сигурна да су непријатељи њеног супруга кажњени.

Јеленин супруг, краљ Бела II је умро 1141. године и на преесто је дошао њихов најстарији син Геза II. Међутим Јелена је задржала велики утицај у влади и уз помоћ свога брата Белоша је одржавала добре односе и мир на јужним границама краљевства[1]. У овом периоду после смрти краља Беле, покварили су се немачко—мађарски односи и раскинута је веридба Хенрика и Жофије, Јеленине ћерке[5]. Из овог разлога Жофија се замонашила и постала опатица у манастиру Адмонт.[4]

У време Гезине владавине Стефан и Ласло нису били задовољни са титулама и поседима које су имали, па су потражили помоћ код царева Светог римског царства и византијских царева. За време Гезиног живота и владавине ове сплетке нису имале успеха, али је након Гезине смрти 1161. године Манојло I Комнин видео добар моменат да прошири византијски утицај у Мађарској. Помогао је да се са трона скине Стефан III а на његово место поставе прво Ласло II па после њега на кратко време Стефана IV. Ипак и поред свега Стефан III је 1163. године успео да поврати и осигура престо[6][7].

Краљица Јелена је умрла 1161. године.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петрислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марко
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Белош Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
Роман IV Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Евдокија Макремволитиса
 
 
 
 
 
 
 
Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Алусијан, син Јована Владислава
 
 
 
 
 
 
 
ћерка Алусијана Бугарског
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
јерменска племкиња
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Манојло Еротик Комнин
 
 
 
 
 
 
 
Исак I Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марија
 
 
 
 
 
 
 
Теодора Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ирина Синадина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Историја Мађарске 1194. o.
  2. ^ A dömösi prépostság adománylevele, 1138
  3. ^ а б Историја Мађарске 1191. o.
  4. ^ а б Историја Мађарске 1195. o.
  5. ^ Веридба Хенрика и Жофије је била 1139. године.
  6. ^ Историја Мађарске 1218-1220. o.
  7. ^ Историја византијског сна

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Непозната
Краљица Мађарске
(11311141)


  1. ^ Szabó Dénes: A dömösi prépostság adománylevele (1138/1329), Magyar Nyelv, 1936. 5-6. 204.