Овај чланак је добар. Кликни овде за више информација.

Урош I Вукановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Урош I Вукановић
Public Schools Historical Atlas - Europe 1135.jpg
Србија у време Уроша I Вукановића
Датум рођења око 1084/1085.
Место рођења Рашка
Датум смрти око 1144/1145.
Место смрти Рашка
Династија Вукановићи
Отац Марко
Мајка Угарка
Супружник Ана Диоген
Потомство Јелена Вукановић, Урош II Примислав, Белош Вукановић, Деса, Марија Вукановић Пшемисл, Завида
рашки велики жупан
Период 1112. — око 1144/1145.
Претходник Вукан
Наследник Урош II Примислав

Урош I био је рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од 1112. до око 1144/1145. године. Рођен је вероватно око 1084/1085. године. Своју младост је провео у Цариграду као таоц од вероватно десете године свог живота. У Цариграду се вероватно оженио Аном Диоген. Дошао је на власт преваром, збацио је Завиду уз помоћ Угарске. Он се држао споразума са Завидовим синовима који су гарантовале две велике силе - Угарска и Византија, тј. он је владао Рашком, док су Завидови синови владали очевим областима (Зетом) током његове владавине или после угарско-византијског мировног споразума 1129. године. Урош је био у почетку против Византије, јер је подржавао Бодиновог сина Ђорђа, који је код Уроша пронашао уточиште на седам година. Због тога је био кажњен од провизантијске струје и на кратко збачен са престола, али је уз помоћ Ђорђа опет дошао на власт 1126/1127. године.

Током прве владавине је претрпео велики пораз од Византије 1128. године. Своју кћер Јелену је удао за слепог Белу, а другу кћер Марију за Конрада од Знојма. Изгледа да је тада Рашка дошла у добре односе са Угарском. Иако је вероватно био византијски вазал, тежио је ка одвајањем, тражио је такву подршку на Западу. Брак његове кћери Марије није испунио очекивања и зато ова династија неће имати битну улогу у балканској политици, али је зато показао да уме политички да делује према мерилима свога времена, изгледа да је увео Рашку у међународну политику. Вероватно је умро око 1144/1145. године и наследио га је његов најстарији син Урош II Примислав.

Младост[уреди]

Рашки велики жупан Урош I је био највероватније син вероватно рашког жупана Марка, брата великог жупана Рашке Вукана, које је Бодин, дукљански краљ, вероватно 1083/1084. године[1] поставио за своје владаре. Сам Урош се први пут спомиње у историјским изворима у Алексијади Ане Комнине у опису похода који је византијски цар Алексије I Комнин предузео против Срба 1093/1094. године. Када је царска војска заузела Липљан, велики жупан Вукан је цару Алексију одмах послао преговараче нудећи таоце и заклетву да ће убудуће поштовати споразуме. Међу двадесетак угледних талаца, рођака и жупана, који су том приликом предати византијском цару била су два Вуканова синовца Урош и Стефан Вукан. Није познато колико дуго су Урош и његови сапутници провели времена под византијском присмотром.[2][3] Урош је свој живот провео у Византији, у Цариграду, где се упознао са византијским светом о чему се мало зна.[4]

Урошев отац је владао северним делом Рашке, вероватно Семберијом и Мачвом. Његови суседи су били Угри, који су крајем 11. века имали снажне продоре у Хрватској и Далмацији. Са Угрима је Марко имао вероватно добре односе, јер му се син звао Урош, па је Марку вероватно жена била Угарка. Име „Урош” потиче од мађарског ur - у значењу principes, преносно dominues, уз српски завршетак -ош (нпр. у именима Вујош, Милош, Драгош). У латинском као Urosius, Uroscius или Uron. Име се помиње и из угарских повеља из 13. и 14. века.[4] Брак са угарском принцезом је вероватно склопљен 1084/1085. године што би значило да је имао 10 година када је одведен у Цариград.[1]

Владавина[уреди]

Прва владавина[уреди]

Када је умро рашки жупан Вукан, вероватно 1112. године, престо је требао да наследи Завида, који је исто као и свој отац био ослоњен на Византију, али се у наслеђе вероватно умешао Урошев отац Марко, који је вероватно имао подршку Угарске, тако да је вероватно Завида отеран у Горњу Зету, Рибницу, где је 1113. године рођен оснивач династије Немањића, Стефан Немања.[5][6] Уколико је Ђорђе затекао Уроша I 1114. године, а Стефан Немања се родио у Рибнице 1113. године, то значи да је то вероватно близу година почетка његове владавине. То би могло да буде само после Вуканове смрти, када је Владимир био отрован (умро отрован у Скадру 1111. године). Урошев долазак на власт би могао да буде у првој половини 1112. године. Урош I је уживао у помоћи Угарске и Ђорђа. У суштини су се око престола отимале две струје, провизантијска и проугарска. Уколико је жупан Марко из угарских повеља 1111. и 1124. године истоветан са оцем Уроша I и Стефана Вукана, онда је индикативно да га нема међу жупанима сведоцима на повељи из 1113. године. Мало је вероватно да је боравио у Рашкој да би одржао власт Уроша I. У борбама на Дунаву сведочи податак о жупану Келедину у борбама са Ромејима код тврђаве Храм 1129. године.[7] То је исти онај Гледин (Келедин), који се јавља у угарским повељама из 1111. и 1124. године заједно са жупаном Марком.[8]

Слично је задесило и Дукљу, где је Владимира отровала Бодинова тада удовица Јаквинта 1111. године. Тада се у Дукљи учврстио Бодинов син Ђорђе, који је имао лоше односе са Византијом, која је подржавала другу дукљанску династију, која је потицала од Бранислава, Радославовог сина, који је био брат дукљанског краља Михаила I Војислављевића. Године 1113/1114. су византијске снаге заузеле Скадар, па је дукљански владар Ђорђе нашао уточиште у Рашкој, код Уроша I.[9][10]

Ђорђе је био под заштитом Уроша током седам година (1113/11141120/1121). За то време је у Дукљи владао византијски штићеник Грубеша, у исто време између краја владавине Алексија I и почетка владавина његовог сина Јована Комнина (1118—1143) је Византија решавала проблеме на Истоку, па Византија вероватно на Урошево тихо и насилно преузимање власти није реаговала, вероватно није сметало цариградској влади.[10]

Године 1120/1121. је Ђорђе уз помоћ Уроша I повратио Дукљу и убио дукљанског владара Грубешу код Бара, па опет Византија није реаговала, јер је и даље била заузета на Истоку. За то време је Ђорђе сређивао односе своје владарске куће. Успео је да се помири са двојицом браће од стрица, Драгихном и Драгилом, док трећег брата Градихну није успео да приволи да се врати у Дукљу. У једном тренутку, када је дошло до промене престола, Градихна се склонио у Рашку и тамо се оженио Завидовом ћерком и са њом је имао три сина: Радослава, Владимира и Јована.[11] Вероватно је између 1123. и 1125. године дошло на промени престола власти. Ђорђе је по преузимању власти Драгихни и Драгилу дао Зету,[12] где се налазио Завида.[13]

Поп Дукљанин пише да је после одласка Ђорђа већ око 1124. године Драгило за Ђорђев рачун напао Подгорје, које је тада припадало Рашкој,[14] што вероватно значи да у том тренутку више није владао Урош. Нешто мало касније, године 1126/1127. је сам Ђорђе провалио у Рашку и ту је затекао Уроша у тамници, у коју су га бацили његови сродници. Градихна је успео да побегне у Захумље, а потом у Драч, где се придружио коалицији против Ђорђа, која је издашно била помогана од Византије. Ђорђе је вратио Уроша на престо и вратио се у Дукљу.[15][16]

Живковићева хипотеза о престолу[уреди]

Поставља се питање ко је збацио Уроша I са власти. Живковић мисли да је вероватно учествовао у овоме Градихна, иако га Поп Дукљанин не помиње као узурпатора. Требало би обратити пажњу на имена деца Градихниног брата Драгихне - Првослав, Срацимир, Немања и Грубеша.[15] Две имена, Срацимир и Немања јављају се и код Завидових синова. Мисли да ово није случајност и да показује одређену блискост између Градихне и његове браће са Завидом. Вероватно се Градихна оженио Завидовом ћерком. Мисли да су Градихна, Завида и Драгихна припадала истој генерацији осамдесетих година 11. века, управо као и Урош, па би ово породична веза могла да се успостави браком Завидове ћерке и Градихне.[16]

Друга владавина[уреди]

Урошева друга владавина вероватно пичиње око 1126/1127. године. Изгледа да су Завиду напали са две стране, Угри Стефана II су са једне стране заробили Завиду. На власти су се одржали Завидови синови које је после Ђорђе збацио са власти и поставио Уроша. Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II (1116 — 1131.) је побегао на царску територију и Јован II Комнин је одбио да га изручи. Након размењених увреда, Стефан је 1127. заузео и разрушио византијски Београд и Браничево, и кренуо је на југ, после чега је отпочео отворени рат са царством. Цар је вештом стратегијом истерао Мађаре, где је однео и велики победу код Браничева, али са доста неприлика, али су Ромеји због великих губитака морали 1129. године да прекину ратовање. Урош је већ на почету своје друге владавине напао 1127. године Византију и освојио и разорио пограничну тврђаву Рас, а цар је заповедника Критоплу, који је побегао са места, натерао да кроз Цариград иде на магарцу окренут наопако и то у женском оделу.[17][18][19] Византија је одмах почела да интервенише и натерала је Уроша I на мир. Српски заробљеници су се населили у околини Никомедије,[20][21] код Мале Азије. У то време је дошао рат између Угара и Византије, који је трајао две године. Према мировном споразуму 1127/1128. године, Урош I је морао да војно помаже Византији. Из тога се може закључити да је слао 2000 помоћних војника на Запад и 300 на Исток.[22][23][24][25]

Урош је морао да крене у рат против свог некадашњег савезника Ђорђа, јер је постао византијски вазал 1127/1128. године. После низа мањих сукоба је Ђорђе био ухваћен у граду Котор, који му је једини преостао, а Алексије Кондостефан га је послао у цариградску тамницу, где је и умро. Уз вероватну сагласност Византије, престо је наследио Градихна и ту је владао једанаест година. Од тада је у Дукљи коначно завладао мир.[26] После смрти Градихне ће снага између Рашке и Дукље полако клизити ка Рашкој. Највећу ударац за Дукљу је био када је Травунија предати Деси, сину Уроша I око 1144/1145. године.[27][28] Осим тога су изгубљене и плодне жупе у Горњој Зети, близу Подгорице, што је био исто велики ударац. Дукљанском владару су преостали само приморски градови и територије између Скадра и Котора. У том тренутку се види да Дукља губи превласт и да почиње да се бори за опстанак.[29]

Када су Византија и Угарска потписала мир на једном дунавском острву 1129. године, завладала је тишина на Балкану, све до краја године или почетка наредне године, када је Урош I урадио једну занимљиву дипломатску акцију. Те године је своју кћер удао за Белу, сина Алмошевог (брат Коломанов) и братучеда угарског краља Стефана II. Према познатом угарском писцу Бонфинију (15. век) и Бечкој илустрованој хроници је угарски краљ Стефан II остао без наследника, тако да је морао нешто да предузме. Из тог разлога је он писао Урошу, „царском комесу Македонију”, предлог да уда своју кћер за Алмошевог сина слепог Белу. Алмош је био добар византијски савезник, чак је и добио један град на управу. Умро је 1127. године у Македонији, чак је и име био променио у Константин.[30][31][32][33] На склапање брака није утицала политичка препрека, јер су Византија и Угарска склопиле мир, а и вероватно је Бела исто могући носилац византијске политике. Тиме је Урош I обезбедио један важан политички ослонац у Угарској своме потомству.[34]

Област Раме која се налазила као најистуренија жупа у рашком Подгорју је највероватније Урош I дао као мираз уз своју кћер Јелену.[35] Од тада се у угарској титули налази и „Раме”. Највероватније је то урадио, јер је босански бан тада хтео да прошири своје територије. Предајући Раму је тако Урош I заштитио своје границе.[36]

Урош I је имао две ћерке и три сина. Од синова је имао најстаријег Уроша II Примислава, затим Белоша и најмлађег Десу, а осим познате после угарске краљице Јелене, позната је и Марија, која је била удата (1134) за Конрада од Знојма.[37][38] Тако су две српске принцезе биле одате за владаре западних сила, док Урошева жена остаје непозната. Расположиви извори не доносе никакве иформације, једини изузетак су српски летописи који помињу Белог Уроша, родоначелника Немањића. Према овим изворима би Урош I био ожењен француском принцезом Аном или Катарином,[39] док латински извори о овоме ћуте.[36] Према неким историчарима је био ожењен Аном Диоген, која је рођена 1074. године нешто после смрти њеног оца Константина Диогена, сина Романа IV, у Антиохији, [40]. Урош се највероватније оженио њоме, док је боравио у Цариграду.[41]

Крај владавине[уреди]

Крај владавине Уроша I је непознат. Познато је да је његов син Урош II Примислав прихватио 1150. године да шаље још више помоћних трупа Византији на Истоку. Такође је познато да је 1146. године Манојло Комнин ратовао против султана Масуда, па би Урош II тада први пут послао својих помоћних 300 војника цару.[42] Поп Дукљанин наводи да је Радослав отишао код новог византијског цара да му потврди власт, највероватније 1143. године када је Манојло и постао цар. После тога су се побунили неки његови стари непријатељи и довели су Десу у Травунију и Зету (Дукљу),[43] па је вероватно Урош II тада и даље био велики жупан. Тако да би се могло рећи да је Урош I владао до око 1144/1145. године.[44]

Српски летописи[уреди]

У српским летописима се помиње „Бели Урош”, отац му је био Ликиније, вероватно Србин, а мајка Константија. Након очеве смрти је побегао у Захумље, где се оженио са ћерком француског краља, Аном са којом је имао Тихомира (Техомила) и Чудомира (Чудомила), док је према другим летописима био прогнан бугарски цар, па је зато побегао у Зету где је родио Тихомира, а Тихомир Стефана Немању. Према летописима је Тихомир био ожењен чешком принцезом са којом је имао Завиду, Страцимира (Срацимира), Првослава и Стефана Немању, док други летописи тврде да су то била деца Чудомира, такође други летописи тврде да је Тихомир био ожењен сестром хрватског краља Звонимира. Ипак, Љубомир мисли да се један од Ликинијих синова доселио у српску земљу и тамо добио сина „Белог Уроша”, како пише и у другим летописима. Други летописи тврде да је он уствари био Стефан Урош I.[45]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Живковић, Тибор (2005). Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I. стр. 16. 
  2. Ann, Comn. II, 184.10 — 27
  3. Ферјанчић (2007). стр. 50.
  4. 4,0 4,1 Живковић (2006). стр. 147.
  5. Познато је да је Завида протеран из своје земље после побуне његове браће; упор. Житије Светог Симеона, 18. Онда је вероватно у преврату учествовао и његов брат Стефан Вукан. После 1112. године му се губи сваки траг. Вероватно је умро после свргавања Завиде.
  6. Живковић (2006). стр. 147 — 148.
  7. Cinn. 11.18
  8. Живковић, Тибор (2005). Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I. стр. 21. 
  9. Шишић (1928). стр. 100 — 101.
  10. 10,0 10,1 Живковић (2006). стр. 148.
  11. Шишић (1928). стр. 101 — 102.
  12. Шишић (1928). стр. 101.
  13. Живковић (2006). стр. 148 — 149.
  14. Шишић (1928). стр. 102. Dragilus...intravit in Podgoream regionem et obtinuit Onogoste et alias plurimas iupanias
  15. 15,0 15,1 Шишић (1928). стр. 102.
  16. 16,0 16,1 Живковић (2006). стр. 149.
  17. Cinn. 12.9 — 10
  18. Ферјанчић (2007). стр. 14 — 15.
  19. Ћоровић (1933). стр. 2.1.
  20. Ферјанчић (2007). стр. 116 — 117.
  21. Chon. 16.18 — 25
  22. Подаци су сачувани у вези проширених вазалних обавеза Уроша II према византији 1150. године.
  23. Cinn. 113.4 — 6
  24. Ферјанчић (2007). стр. 37.
  25. Живковић (2006). стр. 149 — 150.
  26. Шишић (1928). стр. 102 — 103.
  27. Не зна се када је Деса запосео Травунију, али се сматра да је до овог дошло четрдесетих година 12. века
  28. Благојевић, Кнежевине, 55 — 56, где је наведена старија литература о овом питању.
  29. Живковић, Тибор (2006). Дукља између Рашке и Византије у првој половини 12. века (PDF). стр. 458 — 459. 
  30. Bonfini, Antonio (1936). Antonius de Bonfinis, Rerum Ungaricarum Decades, ed. I. Fógel – B. Ivány – L. Juhász. B.G. Teubner. стр. 117. 
  31. Извор из 14. века је прецизнији, Marci Chronica, 91, “Statimquemisit nuncios in Serviam, et filiam Vros Comitis Magni in legitimam uxorem Belae traduxerunt"
  32. О хронологији брака више видети Makk, Ferenc (1989). The Árpads and the Comneni, Political Relations Between Hungary and Byzantium in the 12th Century. Akadémiai Kiadó. стр. 14. 
  33. Клаић, Јованка (1998). Европа и Срби у XII веку. стр. 384. 
  34. Живковић (2006). стр. 150 — 151.
  35. Живковић (2004). стр. 153 — 164.
  36. 36,0 36,1 Живковић (2006). стр. 151.
  37. Клаић, Јованка (1986). Жупан Белош. стр. 64. 
  38. Клаић, Јованка (1986). Књегиња Марија. стр. 25. 
  39. Стојановић, Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи. Сремски Карловци. стр. 20. 
  40. Cawley, Charles (2010). Medieval Lands, Byzantium, Diogenes, Emperor 1068 — 1071
  41. Историја Срба - др. Жељко Фајфрић, Дом и школа, 2006. година
  42. Клаић, Јованка (1970). Урош II. стр. 27. 
  43. Шишић (1928). стр. 104 — 105.
  44. Живковић (2006). стр. 152.
  45. Стојановић, Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи. Сремски Карловци. стр. 18 — 25. 

Литература[уреди]

Извори[уреди]

Научни радови[уреди]


Претходник:
Вукан
Велики жупан Рашке
(1112. — око 1145)

Наследник:
Урош II Примислав