Pređi na sadržaj

Ватрено крштење

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vatreno krštenje
Orig. naslovChrzest ognia
AutorAndžej Sapkovski
ZemljaPoljska
Jezikpoljski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaepska fantastika
Mesto i vreme
radnje		Izmišljeni svet, "Kontinent"; srednji vek
Izdavanje
Datum1996. (Poljska)
2015. (Srbija)[1]
Broj stranica366[1]
Tip medijaMeki povez
Prevod
PrevodilacMilica Markić
Hronologija
PrethodnikVreme prezira
NaslednikLastavičja kula

Vatreno krštenje (polj. Chrzest ognia, engl. Baptism of Fire) je peta od sedam knjiga sage o Vešcu (koju čine dve zbirke pripovedaka i pet romana), koju je napisao poljski pisac fantastike Andžej Sapkovski.[1] Knjiga je prevedena na više stranih jezika.[2]

Roman prati avanture Geralta od Rivije i njegove družine (pesnika Nevena, teroristkinje Milve, vampira Regisa i dezertera Kahira), koji traže Ciri, princezu Cintre, u ratom zahvaćenim kraljevstvima Liriji i Riviji tokom invazije južne imperije Nilfgarda. Za to vreme, Ciri je postala član bande Pacova, zloglasne odmetničke družine.[1]

Sadržaj

[uredi | uredi izvor]
 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

U Brokilonu

[uredi | uredi izvor]

U Brokilonu, slobodnoj šumi Drijada, Geralt od Rivije se oporavlja od rana koje je zadobio od Vilgeforca tokom puča na Tanedu, pod zaštitom gospodarice Etne. Tu ga pronalazi Neven (tako što je očarao drijade pesmama na Starom jeziku) i obaveštava ga o posledicama puča na Tanedu: Edirn i Lirija su pregaženi armijama Nilfgarda i Veverica - Rivija se predala, Vengerburg je uništen, a Crna Rajla pala je braneći izbeglice. Severnjački savez se raspao - kralj Demavend je izbegao u Redanju, kraljica Meve je nestala, Verden je prišao Nilfgardu, Foltest od Temerije potpisao je separatni mir, a Henselt od Kedvena okupirao je severni Edirn u dogovoru sa carem; Redanja je u haosu posle ubistva kralja Vizimira, pod upravom Filipe Ejlhart i Dajkstre, šefa tajne policije. Od preživelih čarobnjaka, Tisaja de Friz se ubila zbog griže savesti, Tris Merigold je prišla Filipi, a Vilgeforc i Jenefer su nestali, dok je Frančeska Findabar postala kraljica Doline Cveća, nove vilenjačke države u zapadnom Edirnu pod zaštitom Nilfgarda. U Brokilonu je i devojka Milva, vrsni strelac i lovac, koju vlasti Edirna traže kao teroristkinju zbog saradnje sa Vevericama: kao vojni izviđač više puta je odvela poverene vojnike u zasedu vilenjaka dok nije otkrivena; sada pomaže razbijenim odredima ustanika da se sklone u Brokilon. Po naređenju gospodarice Etne, ona prikuplja informacije o Ciri (koja je nestala sa Taneda), i obaveštava Geralta da je Ciri (zapravo dvojnica) u vlasti cara Nilfgarda.[3]

Na ratištu

[uredi | uredi izvor]

Oblasti severno od reke Jaruge (kraljevine Bruga i Gornji Soden) pregažene su vojskama Nilfgarda i odredima Veverica (Skojatela), dok se pojedina mesta i izolovani odredi i dalje brane. Milva odlučuje da prati Geralta, koji je u pratnji Nevena krenuo u Nilfgard da spase Ciri. Putovanje nije lako, rat je naizgled na svim stranama i skoro svaki grad je u plamenu.

Putujući dalje, Geralt i Milva u samoodbrani uništavaju jednu nilfgardsku patrolu, koja u mrtvačkom kovčegu prevozi Kahira ap Kelaha[4] , nekadašnjeg "Crnog jahača" iz Cirinih noćnih mora: Veverice, koje predvodi Izengrim Foltijarna - Gvozdeni Vuk - predale su Kahira nilfgardskoj obaveštajnoj službi, da bi odgovarao za neuspeh u hvatanju Ciri (kao i za podmetanje dvojnice). Geralt mu po drugi put štedi život i pušta ga na slobodu, ali Kahir nastavlja da izdalje prati (i pomaže) vešca i njegovu pratnju.[5]

Na putu se Geralt i prijatelji pridružuju grupi žena i dece, izbeglica, koje beže pod zaštitom grupe naoružanih patuljaka (uz jednog gnoma, Parsivala Šutenbaha) na čijem je čelu duhoviti i neustrašivi Zoltan Čivaj. Prolazeći kroz uništeno šumsko selo, Geralt i Milva uništavaju bandu marodera (strvinara), zatečenih u silovanju zarobljene seljančice.[6]


Uz put, Geraltovi saputnici nalaze sklonište i pomoć u kolibi nepoznatog vidara, Regisa, koji im se pridružuje kako bi pobegao od rata.[7] U izbegličkom kampu na Jarugi, žene i deca koje je Geraltova družina pratila nalaze svoje porodice, a Geralt uzima u zaštitu maloumnu devojku optuženu da je veštica, i Regis je spasava na božijem sudu, izvukavši golom rukom usijano gvožđe iz vatre (bez opekotina!). Odmah potom kamp napadaju Nilfgardijci (kako bi izbeglice odveli u ropstvo), i družina se raspada: Geralta i Nevena spasava vojska maršala Visegreda (sastavljena od Redanjaca i izbeglica iz Cintre), ali su obojica uhapšeni pod optužbom da je Geralt predao Ciri Nilfgardu (ili barem da su ju je loše vaspitao, pa je zato dozvolila da je zarobe živu!).[8] Izbavlja ih Regis, koji hipnozom uspavljuje stražare, i Geralt shvata da je vidar - zapravo viši vampir, koji se po sopstvenim rečima odavno odrekao pijenja krvi. Za to vreme, Kahir spasava Milvu i pridružuje se grupi.[5]

Posle bitke, patuljci napuštaju Geraltovu družinu da bi se sklonili od rata u Mahakam (nezavisnu patuljačku rudarsku koloniju u planinama između Edurna i Temerije), a na rastanku, Zoltan poklanja Geraltu svoj mač, prvoklasne patuljačke izrade.[9]

Potom, Geralt i Regis otkrivaju da je Milva trudna (sa trojicom nepoznatih vilenjaka koje je spasla od potere), i družina pokušava da pređe Jarugu skelom, ali nehotice upada u bitku na mostu između Nilgardijaca i lirijskih partizana kraljice Meve: braneći Milvu, koja pada i doživljava pobačaj ispod mosta, Geralt i Kahir doprinose pobedi kraljice Meve. Odmah posle bitke, Geralt je proglašen vitezom i zvanično postaje "Geralt od Rivije".[10]

U Redanji

[uredi | uredi izvor]

U zamku Montekalvo, u Redanji, Filipa Ejlhart, koja nakon ubistva kralja Vizimira gotovo vlada Redanjom, osniva magijsku Ložu, tajno, međunarodno udruženje čarobnica koje ima za cilj da ostvari prevlast magije nad politikom i vladarima. Loži pristupaju Filipa, Margarita Lo Antij i Tris Merigold od Redanje, Sabrina Glevsig iz Kedvena, Šila de Tankarvil iz Kovira, dve vilenjačke čarobnice - Frančeska Findabar (kraljica Doline Cveća, nove vilenjačke države u Edirnu pod zaštitom Nilfgarda) i Enid ap Galeana, i dve iz Nilfgarda: Asire var Anahid i Fringila Vigo. Frančeska dovodi sa sobom i Jenefer (za koju vlada opšte mišljenje da je poginula ili pristupila Vilgeforcu u izdaji), koju je zarobila prilikom puča na Tanedu, i Filipa joj nudi mesto u Loži za nju i za Ciri (za koju čarobnice veruju da je ispunjenje drevnog Itilininog proročanstva - da će njen potomak vladati svetom), koju treba da preda Loži; u slučaju da odbije, prete joj mučenjem i smrću. Opšte je mišljenje da je prava Ciri zarobljena od Vilgeforca, dok je Ciri u nilfgardu samo dvojnica. Iako sputana magijskom blokadom, Jenefer uspeva da se teleportuje iz zamka uz malu pomoć Fringile (koja ju je oslepela u bici kod Sodena i želi da joj se nekako oduži).[11] U epilogu saznajemo da se Jenefer teleportovala u more, blizu ostrva Skelig, gde je pronašla pomoć i odlučila da pronađe Vilgeforca i izbavi Ciri.[10]

U Nilfgardu

[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu, Ciri se saživela sa bandom mladih odmetnika koji sebe nazivaju "Pacovima" i postala poznata kao "Falka", ime uzeto po ukletoj princezi zapamćenoj po zločinima iz građanskog rata u Cintri (koja je ujedno i prababa Kalante, Cirine bake). Uz mlade razbojnike, Ciri/Falka počinje da pljačka, pali i ubija, uprkos početnom strahu i ustezanju, uzima fisteh (drogu sličnu kokainu) i započinje ljubavnu vezu sa mladom razbojnicom Mistle. Vremenom, nakupljeni gnev vodi Ciri u sve teže zločine.[10]

Citati

[uredi | uredi izvor]

Nema vojske bez reda i poretka. Tim čudnije je to što pravi rat-a nekoliko pravih ratova sam video-u smislu poretka i reda zapanjujuće podseća na požarom zahvaćen kupleraj. (Neven o ratovanju)[12]

Među vama, ljudima, svako gleda kako će na tuđoj nesreći da zaradi. Kad je glad, onda se hrana ne deli, nego se proždire onaj ko je najslabiji. Takvo muftarenje vučji je zakon, dopušta najzdravijim i najjačim jedinkama da prežive. Ali među vama koji imate razum takva selekcija obično omogućava da preživi i dominira najveći šljam. Zaključke i prognoze izvucite sami. (Zoltan o ljudima)[8]

Likovi

[uredi | uredi izvor]
  • Geralt od Rivije (polj. Geralt z Rivii) poznat i kao Gvinblejd (Drevni vilenjački govor: "Beli vuk") i Kasapin iz Blavikena,[13] je glavni junak Sage o Vešcu. Veštac, koji putuje Kontinentom (uglavnom Severnim kraljevstvima) i živi od lova na čudovišta, koja muče celu zemlju. Mutant, izložen mutagenim travama kao dete (tokom procesa poznatog kao Kušnja) obdaren natprirodnom snagom, brzinom i oštrinom čula (koje pojačava magičnim eliksirima), dugovečnošću (implicirano je da je stariji od sto godina, i ne pokazuje znake starenja) i osnovnim poznavanjem magije, ali je proklet sterilitetom, sudbinom svih mutanata. Oprezan, usamljen i ćutljiv čovek, vanbračni sin čarobnice koja ga se odrekla, odgajen na vešterskoj akademiji u Kaer Morenu, od starijeg vešca po imenu Vizimir. Strogo se pridršava kodeksa veštaca: ne ubija razumna bića i čuva strogu neutralnost u političkim sukobima.[14] Piter Apor tvrdi da on oličava neoliberalni anti-politički duh poljske popularne kulture iz devedesetih.[15]
Devojka u kostimu Jenefer.
  • Jenefer od Vengerberga (polj. Yennefer z Vengerbergu) slavna čarobnica stara 94 godine[16], sa izgledom prelepe crnokose devojke. Članica Saveta čarobnjaka, borila se kod Sodena na strani Edirna, gde je oslepljena (ali je izlečena magijom). Ponosna, nezavisna i temperamentna žena, ali duboko zaljubljena u Geralta; opterećena nemogućnošću da ima decu, pošto se sve polaznice škole magije u Aretuzi sterilišu u detinjstvu. U mladosti grbava, poreklom iz poluvilenjačke porodice.[16]
Devojka u kostimu Ciri.
  • Cirila Fiona Elen Rijanon (poznata kao Ciri, od reči Zirael u Drevnom govoru (što znači lastavica) polj. Jaskolka, poznata i kao Lavić od Cintre i Čedo Drevne Krvi, je princeza Cintre, kći Pavete i Dunija, i unuka kraljice Kalante. Usvojena kći Geralta i Jenefer, potomak Lare Doren ap Šijadel, vilenjačke čarobnice, i Kregana, ljudskog čarobnjaka, nosilac prorečene Drevne Krvi, gena koji joj daje moć da putuje kroz vreme i prostor snagom magije.[17] Mršava plavokosa devojčica zelenih očiju, obučena u vešterskim veštinama u Kaer Morenu, kao i osnovama magije od Jenefer.
  • Neven (engl. Dandelion, polj. Jaskier) pravim imenom grof Julijan, čuveni pesnik, bard i Geraltov prijatelj. Neke od njegovih najslavnijih balada opisuju ljubav Geralta i Jenefer; prve dve zbirke pripovedaka predstavljene su u trećoj knjizi kao pesme koje Neven peva slušaocima pod svetim drvetom.[18] U vreme sage blizu četrdesete, neobično visok, mladolik i privlačan, ponekad ga zamenjuju za vilenjaka. Učesnik većine Geraltovih avantura.

Geografija

[uredi | uredi izvor]

Kovir i Povis
Hengfors
Kedven

Redanja
Mahakam
Edirn

Cintra
Temeria
Lirija i Rivija

Nilfgard

Iako zvanična mapa još ne postoji[19], na osnovu opisa iz knjiga[20], izmišljeni "Kontinent" može se grubo podeliti u tri dela:

  • severozapadni deo Kontinenta zauzimaju Severna Kraljevstava: Redanja (severozapadno), Kedven (severoistočno), Temerija, Mahakam, Soden i Bruga (jugozapadno) i Edirn, Lirija i Rivija (jugoistočno); uz zapadnu obalu leže Cidaris i Skeliška ostrva; severno od Redanje nalaze se Kovir i Povis. Granica Severnih kraljevstava i Nilfgarda ide rekom Jarugom (koja se uliva u more kod Cintre): severno od Jaruge su kneževine Bruga i Verden (vazali Temerije), a južno od reke su Donji Soden i Cintra, od skora pod vlašću Nilfgarda, i carske provincije Ebing (uz obalu) i Dol Angra (u unutrašnjosti), kao i vazalna kneževina Tusen.[20]
  • jugozapadni deo Kontinenta (južno od reke Jaruge) zauzima carstvo Nilfgard, sastavljeno od provincija, od kojih se pominju: Dol Angra, Tusen (južno od Jaruge), Metina, Nazair, Ebing, Vikovaro (dalje na jugu).[20]
  • istočni deo Kontinenta, gde se nalaze pustinja Korat, Zerikanija, Hakland i Vatrene planine, uglavnom je nepoznat.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  2. ^ Sapkowski, Andrzej (2014). Vatreno krštenje. Markić, Milica. (2. izd.). Beograd: Čarobna knjiga. ISBN 9788677023799. OCLC 909578364. 
  3. ^ Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 1—53. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  4. ^ Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 55—83. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  5. ^ a b Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 199—250. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  6. ^ Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 83—111. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  7. ^ Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 115—153. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  8. ^ a b Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 157—195. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  9. ^ Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 334—336. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  10. ^ a b v Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 337—366. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  11. ^ Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 253—302. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  12. ^ Sapkovski, Andžej (2015). Vatreno krštenje. Čarobna knjiga. str. 53. ISBN 978-86-7702-379-9. 
  13. ^ Sapkowski, Andrzej (maj 2008). The Last Wish: Introducing the Witcher (Original title (Polish): Ostatnie Zyczenie) (1st izd.). New York: Orbit. str. 92, 149. ISBN 978-0-316-02918-6. 
  14. ^ Sapkovski, Andržej (2015). Krv vilenjaka. Beograd: Čarobna knjiga. str. 87-120. ISBN 978-86-7702-432-1. 
  15. ^ Apor, Péter (2008). Past for the eyes: East European representations of communism in cinema and museums after 1989. Central European University Press. str. 198. ISBN 978-963-9776-05-0. Pristupljeno 28. 5. 2011. 
  16. ^ a b Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 325—372. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  17. ^ Sapkovski, Andžej (2013). Lastavičja kula. Beograd: Čarobna knjiga. str. 247—285. ISBN 978-86-7702-310-2. 
  18. ^ Sapkovski, Andržej (2015). Krv vilenjaka. Beograd: Čarobna knjiga. str. 7-46. ISBN 978-86-7702-432-1. 
  19. ^ „"Nie bądź, kurwa, taki Geralt" - interview on author's page” (na jeziku: Polish). Arhivirano iz originala 15. 12. 2007. g. 
  20. ^ a b v Sapkovski, Andržej (2015). Krv vilenjaka. Beograd: Čarobna knjiga. str. 287-290. ISBN 978-86-7702-432-1. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ватрено_крштење&oldid=26835833”