Veliki Inkvizitor

Veliki Inkvizitor 1882, delo Žan Pol Lorena

Veliki Inkvizitor (rus. Великий инквизитор) je narativ u trećem toku romana Braća Karamazovi ruskog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera.

Osnova dela

U njegovoj su osnovi dva na prvi pogled međusobno oprečna viđenja sudbine čoveka i njegove budućnosti. Jedno viđenje jeste specifični socijalizam Ivana Karamazova, u čijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom Inkvizitoru.

Ivan Karamazov je najkompleksnija ličnost romana. Njega ne možemo svesti na jednostavnu osnovu kao Aljošu i Mitju. On je jedini lik u delu koga možemo nazvati filozofom i misliocem u pravom smislu te reči, jer jedini poseduje toliku inteligenciju i zrelost da se može upustiti u filozofske teme i rasprave. Naspram filozofije starca Zosime stoji filozofija Ivana Karamazova. Ove dve filozofije se paralelno razvijaju, u istoj ravni i za obe možemo reći da su u pravu. Ivan Karamazov, iako na prvi utisak, nije ateista. On veruje u Boga, samo ne prihvata svet kakav je stvorio i smatra da je „ulaznica“ u taj svet preskupa. Po Ivanu, ljudi čine dobre stvari iz straha od kazne koja im sledi i da svaki čovek nosi masku pred ostalim svetom. Smatra da čoveka treba da volimo, sve dok ne skine tu masku i otkrije nam svoje pravo lice. Tačnije, Ivan smatra da je ljubav kratkotrajna i da treba voleti u određenom momentu ili određeno vreme.

Parabola

Priču je ispričao Ivan Karamazov sa kratkim prekidima i pitanjima njegovog brata Aljoše. U priči, Hristos se vraća na Zemlju u Sevilju u vreme inkvizicije. On obavlja veliki broj čuda (odjekivala čuda iz Jevanđelja). Narod ga prepoznaje i obožavaju ga, ali on je uhapšen od strane lidera inkvizicije i osuđen da bude spaljen na smrt sutradan. Veliki inkvizitor ga je posetio u njegovoj ćeliji da mu kaže da ga crkva ne treba. Glavni deo teksta je posvećen Isusu i Inkvizitoru koji objašnjava zašto bi njegov povratak ometao misiju Crkve.

Inkvizitor kaže da je Isus odbio tri iskušenja u korist slobode, ali Inkvizitor smatra da je Isus pogrešno procenio ljudsku prirodu. On ne veruje da ogromna većina čovečanstva rukuje slobodama koje im je dao Isus. Inkvizitor time podrazumeva da je Isus, dajući ljudima slobodu da biraju, nije isključio većinu čovečanstva iz otkupa, a osuđeni su da trpe.

Zatim, inkvizitor daje argument i objašnjava zašto Hristos nije u pravu kad je odbacio svako iskušenje od strane Satane, Veliki inkvizitor tvrdi da bi vlada nad svim carstvima na zemlji obezbedila spasenje.

Segment se završava kada Hristos, koji je ćutao, ljubi Inkvizitora u njegova „beskrvna devedesetogodišnja usta“, i to je ceo odgovor. Na ovo Inkvizitor pušta Hristosa i kaže mu da se nikada ne vrati. Hristos, i dalje ćuti, i odlazi u „tamne gradske ulice“. Ne samo da je poljubac dvosmislen, ali njegov uticaj na Inkvizitora je nešto dobro. Ivan zaključuje, „Poljubac mu gori na srcu, ali starac se pridržava svoje ideje“.

Hristov poljubac takođe može odražavati događaj koji se javlja ranije u romanu kad se sveštenik Zosima klanja pred Dmitrija Karamazova. Izgleda da niko ne razume zašto je to uradio Zosima. Fjodor Karamazov uzvikuje: „To je simbol nečega, ili šta?“.

Ne samo da je parabola funkcija filozofskog i verskog rada u sopstvenom pravu, ali takođe unapređuje karakter i razvoj većeg dela romana. Jasno, Ivan se identifikuje sa Inkvizitorom. Nakon što je završio priču Ivan pita Aljošu da li ga se on „odriče“ zbog svojih stavova. Aljoša reaguje dajući Ivanu poljubac na usnama, koji su oduševili Ivana pa odgovora: „Književna krađa, to si ukrao iz moje poeme ... Ali hvala“.

Literatura

• Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, Braća Karamazovi-knjiga prva, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1975. 314-338 str.

Spoljašnje veze

• Veliki Inkvizitor na Projektu Gutenberg
• (jezik: ruski) Velikiй Inkvizitor. sa Vikizvornika