Viktor Glazovski

Viktor Glazovski
Lični podaci
Druga imena	Konstantin Aleksandrovič Ostrovidov
Datum rođenja	20. [1. juna] 1875.
Mesto rođenja	Zolotoje (Saratovska oblast),
Datum smrti	2. maj 1934.
Mesto smrti	Nerica (Severna teritorija),
episkop glazovski

Episkop Viktor Glazovski (rođ. Konstantin Aleksandrovič Ostrovidov; 20. [1. juna] 1875, Zolotoje (Saratovska oblast) — 2. maj 1934, Nerica, Severna teritorija) — episkop Ruske pravoslavne crkve, episkop iževsko-votkinski. Bio je član jozefitskog pokreta, u okviru kojeg je bio na čelu posebnog „viktorijanskog pokreta“.

Proslavljen kao sveštenomučenik od Ruske Zagranične Crkve (1981) i Ruske pravoslavne crkve (2000).

Biografija

Detinjstvo i obrazovanje

Konstantin Ostrovidov je rođen 20. maja (1. juna) 1875. godine u porodici psalmočitaoca hrama Aleksandro-Trojice i njegove žene Ane u selu Zolotoe, Zolotovska volost, Kamišinski okrug, Saratovska gubernija. Pored Konstantina, u porodici su bili: Sergej (rođen 1874), Marija (rođen 1882), Aleksandar (rođen 1884), Lidija (rođen 1886), Venedikt (1889-1921), Nikolaj (rođen 1892).

Završio je Kamišinsku bogoslovsku školu (1893), Saratovsku bogosloviju (1899), Kazansku bogoslovsku akademiju (1903) sa stepenom kandidata bogoslovije.

Monah

Zamonašen je 28. juna 1903. godine, a 30. juna je uzveden u čin jeromonaha i postavljen za nastojatelja Svetotrojičnog Cenobitskog kompleksa Saratovskog Spaso-Preobraženskog manastira u gradu Hvalinsku. Vodio je misionarske aktivnosti među Čuvašima.

1905-1908 - član Ruske duhovne misije u Jerusalimu.

Od 13. januara 1909. - nastojatelj Arhangelske bogoslovske škole, od 15. oktobra 1909. - jeromonah Aleksandro-Nevske lavre.

Od 22. novembra 1910. godine - rektor Zeleneckog Trojičkog manastira Petrogradske eparhije, arhimandrit.

Negativno je reagovao na proglas mitropolita Sergija (Stragorodskog) „Pravoslavno učenje o spasenju“. Kako je sam napisao u „Odgovorima” na petnaest pitanja OGPU januara 1928: „Ovo je greška koju sam osudio u liku mitropolita Sergija i čuvenog Antonija Hrapovickog još 1911, upozoravajući da će uzdrmati pravoslavnu Crkvu sa ovom greškom. To je izrazio u članku „Novi bogoslovi“, objavljenom u staroverskom časopisu „Crkva“ i potpisanom pseudonimom „Stranac“.

Od 21. februara 1918. - guverner Aleksandro-Nevske lavre.

Episkop

Ukazom Njegove svetosti Patrijarha Tihona i Svetog Sinoda broj 3716 od 2/15 decembra 1919. godine stvoreno je Uržumsko episkopsko sedište. Po istom ukazu, za episkopa urhumskog, vikara Vjatske eparhije, izabran je arhimandrit Viktor (Ostrovidov), iguman Svetotrojičke Aleksandro-Nevske lavre.

8. januara 1920. godine hirotonisan je za episkopa uržumskog, vikara Vjatske eparhije.

1919-1920 bio je više puta hapšen od strane sovjetskih komunističkih vlasti. Godine 1920. osuđen je od strane Revolucionarnog suda Vjatske Gubernije na zatvorsku kaznu do kraja rata sa Poljskom, zbog toga „što je vodio kampanju protiv medicine“ (tokom epidemije tifusa tražio je od Crkva pojača svoje molitve za izbavljenje od bolesti). Pušten je posle pet meseci.

Od 1920. - episkop Slobodskaja, vikar Vjatske eparhije.

Od 14. septembra 1921. - episkop glazovski, vikar Vjatske eparhije.

Odlučno se suprotstavio pokretu obnoviteljstva. Svojoj pastvi je pisao: „... Molim vas, ljubljena braćo i sestre u Hristu, a posebno vas, pastiri i saslužitelji na njivi Gospodnjoj, da ne sledite ovaj samozvani raskolnički sabor, koji sebe naziva „živa crkva“, a u stvari je „smrdljivi leš“, i sledite lažne episkope i lažne prezvitere koje postavljaju ovi samozvanci. 21. jula 1922. dekretom obnoviteljske VCU razrešen je „zbog svog kontrarevolucionarnog delovanja“.

Uhapšen je 12 (25) avgusta 1922. godine i poslat u zatvor u Moskvu. 23. februara 1923. osuđen je na tri godine izgnanstva koje je odslužio u malom selu u Narimskom rejonu Tomske gubernije. Godine 1926. vratio se u Vjatsku eparhiju.

14. maja 1926. po peti put je uhapšen zbog navodnog organizovanja ilegalne eparhijske kancelarije i 20. avgusta 1926. godine, naredbom OSO Kogpu, osuđen je na tri godine deportacije u grad Glazov Votskaja autonomnog okruga. Živeo je u prostoriji ispod zvonika Saborne crkve Svetog Nikole.

Tokom svog kratkog boravka u Moskvi nakon izlaska iz zatvora, arhiepiskop Viktor se sastao sa zamenikom čuvara patrijaršijskog prestola, mitropolitom Sergijem (Stragorodskim) i, u skladu sa mestom progonstva, postavljen za episkopa novoformirane Iževske i Votkinske eparhije, koja privremeno upravlja Vjatskom eparhijom.

1. oktobra 1926. episkop Viktor je pušten iz zatvora Butirka i stigao je u Glazov.

Nasuprot mitropolitu Sergiju

Imao je negativan stav prema Deklaraciji mitropolita Sergija (Stragorodskog). Ubrzo je usledio mitropolita i Sinoda o podeli Votkinske (Votske) eparhije između 5 susednih eparhija. Episkop Viktor je u oktobru 1927. godine poslao pismo mitropolitu Sergiju u kome je kritikovao „Deklaraciju“ i zamolio ga da ne gasi Votkinsku eparhiju.

U julu 1927. ukazom mitropolita. Sergije je premešten je na mesto episkopa šadrinskog, vikara Jekaterinburške eparhije sa pravom upravljanja ovom potonjom.

On je 16. decembra 1927. pismom je obavestio mitropolita Sergija da odbija njegovo postavljenje za episkopa šadrinskog; pismo je sadržalo i oštru kritiku „Deklaracije“, koju je nazvao „izrugivanjem... našeg ispovedanja istine Božije“ i „odricanjem našeg spasenja“ priložio je pismu „Pismo svojim bližnjima“; on je istovremeno sastavio poslanicu, u kojoj je Deklaraciju nazvao očiglednom „izdajom istine“ i upozorio stado da ako se oni koji su potpisali apel ne pokaju, onda „moramo da se zaštitimo od komunikacije sa njima“. Istog meseca, Duhovna uprava Votkinske eparhije donela je rešenje o prekidu molitveno-kanonskog opštenja eparhije sa mitropolitom Sergijem (Stragorodskim) i episkopima istomišljenicima koji su predali Crkvu Božiju na pogrdu, dok se ne pokaju. Ovu uredbu odobrio je episkop Viktor.

Nakon što je dobila poruku o postavljenju episkopa Onisima (Pilajeva), duhovna uprava Glazova je 22. decembra odlučila da „do pokajanja i odricanja“ mitropolita Sergija od „Deklaracije“ se uzdrži od opštenja sa njim i episkopima koji su delili njegove stavove, da priznaju Viktora za svog episkopa, da ga nazovu „episkopom Glazovskim“ i Votkinskim“. Arhiepiskop Viktor je odlučio do sazivanja eparhijskog kongresa da ne menja titulu i da se zove Iževski i Votkinski.

Episkop Onisim je odluku Glazovačke duhovne uprave prijavio mitropolitu Sergiju, zatim je, rukovodeći se naredbom Sinoda, zabranio sveštenstvo izdvojenom sveštenstvu. Kao odgovor, arhiepiskop Viktor je poslao 2 telegrama u Iževsko Pokrovskom hramu sa naredbom da se prekine komunikacija između Votkinske eparhije i mitropolita Sergija i ne posluša episkopa Onisima.

Početkom 1928. započeo je prepisku sa lenjingradskim jozefitima. U martu je sastavio oštru „Poruku pastirima“, u kojoj je kritikovao mitropolita Sergija zbog otpuštanja uhapšenih i prognanih episkopa sa njihovih amvona.

4. aprila 1928. uhapšen je u Glazovu. Optužen da se „uključio u sistematsku distribuciju antisovjetskih dokumenata koje je sastavljao i kucao na pisaćoj mašini. Najantisovjetskiji od njih po sadržaju bio je dokument – poruka vernicima sa pozivom da se ne plaše i da se ne potčinjavaju sovjetskoj vlasti kao sili đavola, već da od nje stradaju mučenički, kao mitropolit Filip ili Jovan. koji su postradali mučenički za veru u borbi protiv državne vlasti, tzv. 18. maja 1928. godine osuđen je rešenjem OSO Kogpu po čl. 58-10 i 58-11 Krivičnog zakona RSFSR na tri godine u logorima. Pre nego što je poslat u logor, predao je svoje parohije na upravljanje episkopu gdovskom Dimitriju (Ljubimovu), koji je u to vreme bio na čelu Josiflijanskog pokreta.

U logoru Solovecki

Od jula 1928. bio je zatvoren u Soloveckom logoru za posebne namene (SLON) i radio je kao računovođa u fabrici užadi. Učestvovao je u tajnim bogosluženjima, zajedno sa drugim episkopima i sveštenicima koji su bili u zatvoru. Među njima su bili episkopi Nektarije (Trezvinski), Ilarion (Belski), Maksim (Žižilenko). U proleće 1930. prebačen je u Maj-Gubu. Podatak da se, dok je bio na Solovcima, izmirio sa mitropolitom Sergijem, izvori ne potvrđuju.

Prema sećanjima profesora I. M. Andrejevskog, koji je takođe bio zatvorenik na Solovcima, „Vladika Viktor je bio malog rasta, uvek ljubazan i prijateljski nastrojen prema svima, sa nepromenljivim vedrim, radosnim, suptilnim osmehom i blistavim svetlim očima. „Svakog čoveka treba nečim utešiti“, rekao je i znao je da sve uteši. Za svakoga koga je sreo imao je kakvu-takvu prijateljsku reč, a često i kakav poklon. Kada se, posle šestomesečne pauze, otvori plovidba i prvi parobrod je stigao na Solovki, tada je Vladika Viktor obično dobijao mnogo paketa odeće i hrane sa kopna odjednom. Vladika je sve te pakete podelio, ne ostavljajući gotovo ništa za sebe.”

O tome je pisao još jedan njegov kolega zatvorenik, budući akademik D.S. Lihačov ulogu koju je, po njegovom mišljenju, episkop Viktor odigrao na Solovki:

"Josefiti su bili većina. Sva verujuća omladina bila je sa Josifima. I ovde poenta nije samo u uobičajenom radikalizmu mladih, već i u činjenici da je na čelu Josifovaca na Solovcima bio iznenađujuće privlačan episkop Viktor Vjacki (Ostrovidov). Bio je veoma obrazovan, imao je štampane bogoslovske radove, ali je ličio na seoskog sveštenika. Pozdravljao je sve sa širokim osmehom (drugačije ga se ne sećam), imao je tanku bradu, rumene obraze i plave oči. Bio je obučen preko mantije u pletenu žensku jaknu, koju mu je poslao neko iz njegovog stada. Iz njega je izbijao izvestan sjaj dobrote i vedrine. Trudio se da svakome pomogne i, što je najvažnije, mogao je da pomogne, pošto su se svi dobro ophodili prema njemu i verovali mu na reč".

U severnom izgnanstvu

Odlukom Posebnog sastanka Kogpua da ponovo razmotri slučaj, 10. aprila 1931. osuđen je na progonstvo u Severnoj teritoriji na tri godine. Živeo je u selu Karavannoj u blizini regionalnog centra Ust-Tsilma. Pušten iz logora 11. jula 1931. i prognan u grad Onjegu. 13. decembra 1932. uhapšen je u izbeglištvu, a 10. maja 1933. ponovo osuđen po čl. 58-10 i 58-11 Krivičnog zakona RSFSR na tri godine izgnanstva - u istom Ust-Cilemskom okrugu, u udaljenom selu Nerica. Tamo se teško razboleo od meningitisa i umro 2. maja 1934. godine. Sahranjen je na seoskom groblju u Nerici.

Kanonizacija i poštovanje

Ime Episkopa Viktora uvršteno je u listu ruskih novomučenika i ispovednika prilikom pripreme kanonizacije koju je izvršila RPCZ 1981. godine. Međutim, sama kanonizacija nije bila poimenično, a spisak novomučenika objavljen je tek krajem 1990-ih.

1. jula 1997. godine, svete mošti episkopa pronađene su netruležne na groblju sela Neritsi nakon 63 godine boravka u močvarnom tlu.

Mošti svetitelja su poslate u Moskvu, a 2. decembra 1997. godine mošti su prenete u crkvu Svetog Aleksandra Nevskog Svetotrojičkog manastira u Kirovu.

Od 2005. godine mošti se čuvaju u Vjatskom Spaso-Preobraženskom manastiru.

Zbornik radova

• Beleška o osobi. - Sankt Peterburg: Vera i znanje, 1905. - 31 str.
• Nezadovoljnici: [O junacima M. Gorkog]: Tri predavanja Hierom. Viktore. - Sankt Peterburg: knj. mađioničar “Vera i znanje”, 1905. - 79 str.
• Jerusalimska misija: Izveštaj na Kijevskom misionarskom kongresu 18. jula 1908. H., 1909. - str. 3-4.
• Novi bogoslovi // Crkva. 1912. - br. 16. - P. 381-383
• Iz izgnanstva vam šaljem blagoslov: Pisma iz Sibira vladike Viktora (Ostrovidova) // Vjatka. 1997. - br. 1. - P. 34-38.