Pređi na sadržaj

Viktor Lustig

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Viktor Lustig
Ime po rođenjuRobert Miler [1]
Druga imenaViktor Lustig
Datum rođenja(1890-01-04)4. januar 1890.
Mesto rođenjaHostine,, Austrougarska
Datum smrti11. mart 1947.(1947-03-11) (57 god.)
Mesto smrtiSpringfild,, Sjedinjene Američke Države
Zanimanje
  • Trgovac
  • profesionalni prevarant
Aktivni period1909–1935
PartnerBili Mej

Viktor Lustig (4. januar 1890., Hostine, Austrougarska – 11. mart 1947, Springfild, Sjedinjene Američke Države.) [2] [3] [1] bio je čuveni prevarant iz Austro-Ugarske i najveći i najpoznatiji svetski prevarant 20. veka.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1890. godine u Hostinu u Bohemiji, u Austro-Ugarskoj carevini, u porodici nemačkih Jevreja. Sa 19 godina, dok je pravio pauzu od studija u Parizu, Lustig je počeo da se kocka. U to vreme dobio je ožiljak na levoj strani lica, od ljubomornog momka žene sa kojom se družio. [4] Po završetku školovanja, Lustig je primenio i svoje obrazovanje i svoje tečno poznavanje nekoliko jezika u upuštanju u kriminalni život, na kraju se fokusirajući se na razne prevare koje su mu obezbeđivale imovinu i novac, iskalile u profesionalnog prevaranta. [5]

Mnoge od Lustigovih početnih prevara bile su počinjene na okeanskim brodovima koji su plovili od atlantskih luka Francuske do Njujorka [5] među prevarama koje je izveo na bogatim putnicima uključivao je i onu u kojoj se predstavljao kao muzički producent koji je tražio ulaganje u nepostojeću brodvejsku produkciju. Kada su usluge transatlantskih brodova obustavljene nakon Prvog svetskog rata, Lustig se našao u potrazi za novom teritorijom na kojoj bi mogao da zarađuje, i otputovao je u SAD. U to vreme je počeo da zarađuje na sramoti raznih agencija za sprovođenje zakona, zbog prevara koje je počinio, uključujući i onu koju je izveo 1922. godine u kojoj je prevario banku da mu da novac za deo obveznica koje je nudio za oduzetu imovinu, samo da bi iskoristio lukavstvo da pobegne i sa novcem i sa obveznicama. [4]

1925. godine Lustig se vratio u Francusku. Dok je boravio u Parizu, slučajno je naišao na novinski članak u kojem se raspravljalo o problemima sa kojima se suočava održavanje Ajfelove kule, što mu je dalo inspiraciju za novu prevaru. U to vreme, spomenik je počeo da propada, a gradu je postajalo sve teže da ga održava i prefarbava. U delu članka je usputno komentarisano da će celokupno javno mnjenje o spomeniku krenuti ka pozivima za njegovo uklanjanje, što je bio ključ za ubeđivanje Lustiga da bi njegovo korišćenje kao deo njegove sledeće prevare bilo unosno. [4] Nakon što je istražio šta mu je sve bilo potrebno što bi mu iskoristilo od informacija iz članka, Lustig je počeo da priprema prevaru, koja je uključivala unajmljivanje falsifikatora da za njega proizvede lažnu državnu kancelariju. [6] Kada je bio spreman, Lustig je pozvao malu grupu skupljača starog metala na poverljivi sastanak u skupom hotelu, nakon čega im se predstavio kao zamenik generalnog direktora Ministarstva pošte i telegrafa. [4] Na sastanku je ubedio ljude da održavanje Ajfelovog tornja postaje previše za Pariz i da francuska vlada želi da ga proda u otpad, ali da zbog toga što bi takav dogovor bio kontroverzan i verovatno izazvao negodovanje javnosti, ništa ne može biti obelodanjeno dok se ne razmisli o svim detaljima. Lustig je otkrio da je on bio zadužen za izbor vlasnika koji će dobiti vlasništvo nad strukturom, tvrdeći da je grupa pažljivo birana zbog njihove reputacije kao poštenih biznismena. Njegov govor je uključivao istinski uvid u mesto spomenika u gradu i kako se ne uklapa u druge velike gradske spomenike kao što su gotičke katedrale ili Trijumfalna kapija. [6] Tokom te akcije, Lustig je posmatrao ko će najverovatnije pasti na njegovu prevaru i našao je žrtvu u Andreu Poasonu — nesigurnom čoveku koji je želeo da se uzdigne u unutrašnje krugove pariske poslovne zajednice. [7] Pošto je Poason pokazao najveće interesovanje za kupovinu spomenika, Lustig je odlučio da se fokusira na njega kada mu interesanti pošalju svoje ponude. [7] Organizujući privatan sastanak sa Poasonom, Lustig ga je ubedio da je podmitljiv zvaničnik, tvrdeći da mu položaj u vladi ne daje izdašnu platu za način života koji živi i u kojem je želeo da uživa. <refname="Smoothest"/> Verujući da će mu prodaja Ajfelove kule obezbediti mesto među vrhunskim biznismenima, Poason je pristao da plati veliki mito kako bi obezbedio vlasništvo nad Ajfelovom kulom. Međutim, kada je Lustig primio mito i sredstva za „prodaju“ spomenika (oko 70.000 franaka), ubrzo je pobegao u Austriju. [6] Lustig je sumnjao da bi se Poason, kada bi saznao da je prevaren, postideo da obavesti francusku policiju, jer je bio čuveniji poslovni čovek, ali je uprkos tome uverenju nastavio da proverava novine dok je bio u Austriji. Njegove sumnje su se ubrzo pokazale tačnima kada na njihovim stranicama nije mogao da pronađe referencu na svoju prevaru, pa je odlučio da se vrati u Pariz kasnije te godine da ponovi tu igru. [6] Međutim, kada je Lustig pokušao da prevari drugu grupu kupaca, policija je obaveštena o prevari i on je pobegao u SAD da bi izbegao hapšenje. [4] [7] [8] Prevaru veoma sličnu ovoj njegovoj izveo je Artur Ferguson (1883–1938), škotski glumac iz Velike Britanije, koji je jednom čoveku, Amerikancu, prodao Nelsonov stub. [9]

Jedna od Lustigovih najčuvenijih prevara, pored prodaje Ajfelove kule je prodaja kutije za koju je tvrdio da je mašina za falsifikovanje novca, u koji bi bile ubačene novčanice u nju, a jedina mana je što je uređaju bilo potrebno šest sati da odštampa jednu identičnu kopiju. Znana kutija za novac je predstavljala posebno dizajniranu kutiju od mahagonija, otprilike veličine prtljažnika parobroda. Dizajn kutije je sadržao dva mala otvora dizajnirana za stavljanje novčanica i papira za „štampanje” duplikata, i odeljak koji sadrži lažni raspored poluga i mehanizama koji su morali da se „upravljaju” da bi se napravili duplikati. Da bi uverio potencijalne mušterije da zaista funkcioniše, Lustig bi ih zamolio da mu daju konkretan apoen novčanice (npr. 100 dolara), umetnu je u svoj uređaj zajedno sa papirom, a zatim sačekaju sa njim dok se ne napravi duplikat. Kada je to bilo, Lustig bi odneo žig sa sobom u banku da potvrdi autentičnost novčanice. U stvarnosti, kupac ne bi bio svestan činjenice da je Lustig sakrio pravu belešku u uređaju; na izbor denominacije uticalo je ono što je prethodno stavljeno u kutiju. Kada bi se mušterija uverila, Lustig bi odbio da im proda kutiju sve dok mu ne ponude visoku cenu za nju. Pre nego što bi prodao kutiju, Lustig bi spakovao u kutiju dodatnim originalnim papirima i novčanicama, kako bi sebi kupio vreme da pobegne, pre nego što njegova mušterija shvati da je prevarena. [4] [7] [8]

Kada je nastupila Velika depresija, 1929. godine, Lustig je smislio rizičnu prevaru na račun Al Kaponea, znajući da će se suočiti sa sigurnom smrću ako Kapone bude shvatio da je prevaren. Ovo nije bila direktna prevara, već dizajnirana da natera njegovu metu da se rastane sa relativno malom količinom novca. Lustig je tražio od Kaponea da uloži 50.000 dolara u njegov tobože posao, a zatim je novac koji mu je dat držao u sefu dva meseca, pre nego što ga je vratio, tvrdio je da je posao propao. Kapone je stekao utisak da ima posla sa poštenim čovekom. U ovom trenutku, Lustig je rekao Kaponeu da je neuspešan posao značio da je izgubio sve načine da se izdržava. Zatim je ubedio Kaponea da mu da 5.000 dolara (1.000 dolara, prema drugim izvorima [6]) da bi „preživeo“ i tako je uzeo Kaponeu pare, kao što je prvobitno planirao. [5] [8]

Godine 1930. Lustig je ušao u partnerstvo sa dvojicom muškaraca iz Nebraske — farmaceutom Vilijamom Votsonom i hemičarom Tomom Šoom — da bi sproveo operaciju falsifikovanja velikih razmera. Vots i Šo su ugravirali ploče koje će se koristiti za štampanje falsifikovanih novčanica, dok je Lustig organizovao krug kurira za distribuciju falsifikata, obezbeđujući da se drže u mraku u vezi sa proizvodnjom falsifikata. Operacija je uspela da izbaci hiljade dolara lažnog novca u američku ekonomiju svakog meseca u narednih pet godina, iako je sve veći iznos koji ulazi u opticaj na kraju skrenuo pažnju federalnih agenata. Kada je Lustigova ljubavnica, Bili Mej, saznala da je vara sa Šoovom mladom ljubavnicom, odlučila je da se osveti i anonimno je pozvala savezne vlasti. [10] Dana 10. maja 1935. Lustig je uhapšen u Njujorku i optužen za falsifikovanje. Iako je otvoreno priznao učešće svojih partnera u operaciji, i sam je glumio neznanje o tome. Međutim, pokazalo se da je Lustigovo odbijanje da otkrije informacije o ključu pronađenom u njegovom posedu [10] njegova smrtna presuda, jer je kasnije otkriveno da je otvorio ormarić na stanici metroa Tajms Skver u kome se nalazilo 51.000 dolara u falsifikovanim novčanicama i tablicama na kojima su bile odštampane. Dan pre suđenja, Lustig je uspeo da pobegne [10] iz Savezne zatvorske kuće u Njujorku lažirajući bolest i koristeći napravljen konopac da se popeo iz zgrade, ali je 27 dana kasnije ponovo uhvaćen, u Pitsburgu. Lustig je na suđenju priznao krivicu i osuđen je na petnaest godina zatvora na ostrvu Alkatraz, u Kaliforniji po prvobitnoj optužbi, uz još pet godina za bekstvo iz zatvora. Dana 9. marta 1947, Lustig je dobio upalu pluća i dva dana kasnije je proglašen mrtvim u Medicinskom centru za savezne zatvorenike u Springfildu, Misuri. Na umrlici je njegovo zanimanje navedeno kao trgovački šegrt. [11]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b https://web.archive.org/web/20111128204016/https://www.biography.com/people/victor-lustig-20657385
  2. ^ „Victor Lustig”. Biography.com. Arhivirano iz originala 02. 10. 2018. g. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  3. ^ „Biography of Victor Lustig”. Hoaxes, Scams, & Con Artists. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  4. ^ a b v g d đ „Victor Lustig Biography”. Arhivirano iz originala 28. 11. 2011. g. Pristupljeno 2. 5. 2018. 
  5. ^ a b v Velinger, Jan (15. 10. 2003). „Victor Lustig - the man who (could have) sold the world”. Radio Prague. 
  6. ^ a b v g d „Smooth Operator: How Victor Lustig Sold The Eiffel Tower”. 17. 10. 2012. Pristupljeno 2. 5. 2018. 
  7. ^ a b v g „THE MAN WHO SOLD THE EIFFEL TOWER”. 14. 1. 2015. Pristupljeno 2. 5. 2018. 
  8. ^ a b v Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Smoothest.
  9. ^ https://www.danas.rs/vesti/drustvo/kako-je-jedna-varalica-uspela-da-proda-kip-slobode/
  10. ^ a b v https://www.ekspres.net/hronika/prevarant-koji-je-nasamario-i-al-kaponea
  11. ^ Johnson, James F.; Miller, Floyd (1961). The Man Who Sold the Eiffel Tower. Doubleday & Company Inc. str. 216. LCCN 61009522. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виктор_Лустиг&oldid=27689502”