Vitold Lutoslavski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vitold Lutoslavski
Vitold Lutoslavski
Lični podaci
Puno imeVitold Roman Lutoslavski
Datum rođenja(1913-01-25)25. januar 1913.
Mesto rođenjaVaršava, Kongresna Poljska, Rusija
Datum smrti7. februar 1994.(1994-02-07) (81 god.)
Mesto smrtiVaršava, Poljska

Vitold Roman Lutoslavski (polj. Witold Roman Lutosławski, ˈvitɔld lutɔsˈwafski; Varšava, 25. januar 1913 — Varšava, 7. februar 1994) bio je poljski kompozitor i dirigent. Jedan je od vodećih evropskih kompozitora 20. veka.[1] Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada i počasti.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poticao je iz muzičke porodice te njegovo interesovanje muzikom potiče još iz ranog detinjstva. Sa 9 godina je već komponovao, a 1922. je napisao Preludijum za klavir. Kasnije je učio da svira violinu i klavir u klasi Lidije Kmitove. U klasi Vitolda Mališevskog 1928. godine je izučavao komponovanje.

Išao je u Gimnaziju "Stefan Batori" u Varšavi u kojoj je maturirao 1931[2]. Upisao je matematičke studije na Varšavskom univerzitetu, koje je napustio posle godinu dana. Nakon toga je upisao studije komponovanja u klasi Vitolda Mališevskog i Ježija Lefelda koje je završio 1937.

U Drugom svetskom ratu se borio protiv Nemaca. Za vreme okupacije zarađivao je sviranjem u varšavskim kafićima kao što su "SiM"[3], "Lira", "Arija" i "U Aktorek". Posle rata se zaposlio na Poljskom Radiju. Bio je član Saveza poljskih kompozitora od 1945. ali ga je napustio 1948. zbog sve većih uticaja socrealizma. Tokom pedesetih godina je svoje kompozicije potpisivao pseudonimom "Dervid".

Od samog početka je sarađivao sa festivalom "Varšavska Jesen", bio je u komisiji odgovornoj za repertoar 37 godina, a od 1960. do 1965. i njen predstavnik. Za vreme ratnog stanja se povukao iz društvenog života, a 1989. je stao na stranu "Solidarnosti".

Muzika[uredi | uredi izvor]

Debitovao je Simfonijskim varijacijama 1939. godine. Do danas se na repertoarima nalaze njegova dela za klavir poput Narodnih melodija kao i Pesama za decu. Na originalan način nadovezivale su se na poljski folklor, što je predstavljalo prirodnu reakciju na zabranu izvođenja poljske muzike za vreme okupacije. Godine 1945. završio je delo Koncert za orkestar, koje je i dalje njegovo najizvođenije delo.

U delu Pet pesama na reči K. Illakovičuvne iskoristio je po prvi put harmonijski sistem baziran na akordima od 12 tonova, koji je tokom narednih godina postao njegov zaštitni znak. U Pogrebnoj muzici komponovanoj za gudački orkestar poslužio se lestvicom od 24 tona i dva intervala. Takođe, u delu za orkestar pod nazivom Venecijanske igre pojavio se aleatorski postupak, od tog trenutka vrlo specifičan za muziku Lutoslavskog. U Tri poeme Anrija Mišoa hor je u određenim partijama nezavisan od orkestra, a osim toga u središnjem delu hor govori, vrišti i peva glisando.

U zrelijim delima Lutoslavskog susrećemo se sa formom iz dva dela: uvodnog, koji predstavlja pripremu za drugi odnosno glavni deo, koji je više razgrađen. Pripremni delovi su aleatorični i od slušaoca ne zahtevaju punu pažnju dok su glavni tradicionalno iskomponovani i zahtevaju potpunu posvećenost.

Posle 1964. godine Lutoslavski gubi interesovanje za traženje noviteta u muzici. Komponuje muziku po porudžbini za koncerte u filharmonijama. Tokom sedamdesetih godina politička situacija u Poljskoj je provocirala "političko" interpretovanje svih pravaca umetnosti, pa i muzike. Tako su i dva dela Lutkoslavskog - Koncert za violončelo i III Simfonija - protumačena kao konflikt solističke partije sa orkestrom. Osamdesetih je iskomponovao tri dela koja nose naziv Lanac I, II, III po tehnici koja je primenjena. Tehnika lanca, kako ju je nazvao Lutoslavski, se zasniva na preklapanju ovih dela umesto da se jedno na drugo nadovezuju. Tih godina je napisao i Koncert za klavir po narudžbini Kristijana Cimermana koji nadovezuje na virtuoznost romantičara, a pogotovo na Šopena. Poslednje veliko delo koje je napisao bila je IV Simfonija.

Izabrane kompozicije[uredi | uredi izvor]

Kompozicije za orkestar[uredi | uredi izvor]

  • Simfonijske varijacije (1936–1939)
  • I Simfonija (1941–1947)
  • Uvertira za gudačke instrumente (1949)
  • Mala svita, za kamerni orkestar (1950)
  • Koncert za orkestar (1950–1954)
  • Musique funèbre (Pogrebna muzika), za gudački orkestar (1954–1958)
  • Tri posludijuma za orkestar (1958–1963)
  • Jeux vénitiens (Venecijanske igre) (1960–1961)
  • II Simfonija (1965–1967)
  • Livre pour orchestre (1968)
  • Preludijumi i fuga, za gudačke instrumente (1970–1972)
  • Mi-Parti (1975–1976)
  • Novelette (1978–1979)
  • III Simfonija (1981–1983)
  • Chain I (Lanac I) kamerni sastav (1983)
  • Chain III, za orkestar (1986)
  • IV Simfonija (1988–1992)
  • Fanfare for Louisville, za duvačke instrumente i udaraljke (1985)
  • Prelude for G.M.S.D., za orkestar (1989)
  • Interludium za orkestar (1989)

Kompozicije za solo instrument i orkestar[uredi | uredi izvor]

  • Koncert za violončelo (1969–1970)
  • Dupli koncert za obou i harfu (1979–1980)
  • Chain II, dialog za violinu i orkestar (1984–1985)
  • Koncert za klavir (1987–1988)
  • obrade kamernih dela za orkestar:
    • Plesni preludijumi, za klarinet i kamerni orkestar (1955)
    • Varijacije na temu Paganinija, za klavir i orkestar (1978)
    • Grave, za violončelo i gudački orkestar (1981)
    • Partita, za violinu i orkestar (1988)

Kamerne kompozicije[uredi | uredi izvor]

  • Sonata za klavir (1934)
  • Varijacije na temu Paganinija za dva klavira (1941)
  • Narodne melodije za klavir (1945)
  • Recitativo e Arioso, za violinu i klavir (1951)
  • Bukoliki za klavir (1952)
  • Tri kompozicije za mladež za klavir (1953)
  • Plesni preludijumi, za klarinet i klavir (1954)
  • Gudački kvartet (1964)
  • Epitafium za obou i klavir (1979)
  • Grave, za violončelo i klavir (1981)
  • Mini Overture, za duvački kvintet (1982)
  • Partita, za violinu i klavir (1984)
  • Slides, za kamerni orkestar (1988)
  • Subito, za violinu i klavir (1992)

Vokalne kompozicije[uredi | uredi izvor]

  • Lacrimosa (fragment Requiem; 1937)
  • Šleski triptih, za sopran i orkestar (1951)
  • Pet pesama na reči K. Illakovičuvne za sopran i klavir ili orkestar (1957; 1958)
  • Trois poèmes d’Henri Michaux, za hor i orkestar (1961–1963)
  • Paroles tissées, za tenor i kamerni orkestar (1965)
  • Les Espaces du Sommeil, za bariton i orkestar (1975)
  • Chantefleurs et Chantefables, za sopran i orkestar (1989–1990)
  • Pesme podzemne borbe (1942–1944)
  • Dvadeset koleda, (1946)

Pesme potpisane pod pseudonimom "Dervid"[uredi | uredi izvor]

  • Dolazi cirkus (1957) valcer, reči: Ježi Miler, izvođenje: Slava Pšibilska
  • Čarobnica (1957) fokstrot, r. Tadeuš Urgač, i. Regina Bjelska
  • Daleki put (1957) tango, r. Miroslav Lebkovski, i. Slava Pšibilska
  • Utihnulo srce (1957) tango, r. Tadeuš Urgač, i. Ježi Mihotek
  • Zelena beretka (1957) fokstrot, r. Miroslav Lebkovski
  • Kako osvajati srca (1958) tango, r. Tadeuš Urgač, i. Ježi Mihotek
  • Kapetanova balada (1958) tango, r. Tadeuš Urgač, i. Vlođimjež Kotorba
  • Ljubav i svet (1958) valcer, r. Eugenjijuš Žitomirski
  • Neću sa tobom da se viđam (1958) slou-foks, r. Zbignjev Kaškur, Zbignjev Zapert
  • Srećan pogodak (1958) fokstrot, r. Ježi Miler
  • U lunaparku (1958) tango, Ježi Miler
  • Varšavski kočijaš (1958) valcer, r. Ježi Miler, i. Olgjerd Buček
  • Srce na vetru (1958) tango, r. Zofija Kjeršis
  • Kiosk na Povišlu (1959) valcer, r. Ježi Miler
  • Danas nikoga ne očekujem (1959) slou-foks, r. Zbignjev Kaškur, Zbignjev Zapert, i. Rena Rolska
  • Tabu (1059) fokstrot, r. Tadeuš Urgač, i. Halina Kunjicka
  • Telimena (1959) slou-foks, r. Tadeuš Urgač
  • Filipinka se dosađuje (1959) slou-foks, r. Ježi Miler, i. Ljudmila Jakubčak
  • Moje ptice (1960) bluz, r. Ježi Miler
  • Zašto pevati pesme (1960) tango, r. Karol Kord
  • Zlatne papučice (1960) slou-foks, r. Adam Hosper, i. Hana Rek
  • Jedna stanica dalje (1961) ttango, r. Ježi Miler, Slava Pšibilska
  • Pegice na suncu (1961) slou-foks , r. Ježi Miler, i. Ljudmila Jakubčak
  • Starine (1961) valcer, r. Ježi Ficovski
  • Samo ova reč (1961) tango, r. Adam Hosper, i. Tadeuš Vožnjakovski
  • U našoj praznoj sobi zavija vetar (1961) tango, r. Artur Mjendzižecki, i. Kalina Jendrušik
  • I šta će sad to da bude (1962) slou-foks, r. Adam Hosper
  • Šta čekaš (1962) tango, r. Ježi Miler
  • Lutajući juviler (1962) slou-foks, r. Aleksander Rimkjevič
  • Iz detinjih godina (1962) slou-foks, r. Ježi Miler
  • Nije to više za nas (1963) valcer, r. Ježi Miler
  • Naći ćeš me svuda (1964), r. Zbignjev Kašur, Zbignjev Zapert, i. Violeta Vilas

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „20. vek - Muzika Vitolda Lutoslavskog” (RTS). 19. 9. 2010. Pristupljeno 14. 10. 2017. 
  2. ^ Kwiatkowski, Stefan; Wiland, Michał (1993). Materiały biograficzne wychowanków Liceum i Gimnazjum im. Stefana Batorego w Warszawie. Warszawa: Stowarzyszenie Wychowanków Liceum i Gimnazjum im. Stefana Batorego w Warszawie. str. 52, 116. 
  3. ^ Wiernicki, Wacław (1994). Wspomnienia o warszawskich knajpach. Prószyński i S-ka. str. 71. ISBN 83-902520-0-7. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • C. Bodman Rae, The Music of Lutoslawski, London, Faber and Faber, 1994.
  • C. Bodman Rae, Muzyka Lutoslawskiego, prev. S. Krupowicz, Warszawa, PWN, 1996
  • C. Bodman Rae, The Music of Lutoslawski, London, Omnibus Press, 1999.
  • D. Gwizdalanka, K. Meyer, Lutosławski. Droga do dojrzałości, Kraków PWM 2003.
  • D. Gwizdalanka, K. Meyer, Lutosławski. Droga do mistrzostwa, Kraków PWM 2004.
  • T. Kaczyński, Lutosławski, Życie i muzyka, Warszawa Sutkowski Edition 1994.
  • J. Paja-Stach, Witold Lutosławski, Kraków Musica Iagellonica 1996.
  • J. Paja-Stach, Lutosławski i jego styl muzyczny, Kraków Musica Iagellonica 1997.
  • Witold Lutosławski. Człowiek i dzieło w perspektywie kultury muzycznej XX wieku, J. Astriab, M. Jabłoński, J. Stęszewski (red.), Poznań PTPN 1999.
  • Estetyka i styl twórczości Witolda Lutosławskiego, Studia pod red. Z. Skowrona, Kraków Musica Iagellonica 2000.
  • „Muzyka” 1995 nr 1-2 (w całości poświęcona W. Lutosławskiemu), Warszawa (IS PAN) 1995.
  • Witold Lutosławski (sesja naukowa poświęcona twórczości kompozytora), Kraków 24–25 kwietnia 1980. Wybór materiałów, L. Polony (red.), Zeszyty Naukowe Akademii Muzycznej w Krakowie 1985.
  • Witold Lutosławski, Prezentacje, interpretacje, konfrontacje, K. Tarnawska-Kaczorowska (red.), Warszawa ZKP 1985.
  • G. Michalski, Lutosławski w pamięci, Gdańsk słowo/obraz/terytoria 2007.
  • R. Wolański, Leksykon Polskiej Muzyki Rozrywkowej, Agencja Wydawnicza MOREX, Warszawa 1995, hasło Derwid, ISBN 83-86848-05-7. str. 39.
  • B. Smoleńska-Zielińska, Tadeusz A. Zieliński, Witold Lutosławski. Przewodnik po arcydziełach, Warszawa 2011.
  • S. Będkowski, S. Hrabia, Witold Lutosławski: a bio-bibliography, Greenwood Publishing Group 2001.
  • Lutosławski 1913–2013, album przygotowany przez Elżbietę Markowską, Warszawa 2013.
  • Lutosławski’s Worlds, L. Jakelski & N. Reyland (ed.), The Boydell Press, Woodbridge. 2018. ISBN 9781783271986.
  • Danuta Gwizdalanka, Lutosławski, PWM (Małe monografie), Kraków 2021

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Витолд_Лутославски&oldid=25560038”