Vlasotinačke hadžije

Hadžija

Hadžija je reč arapskog porekla, a u našem jeziku označava osobu –pravoslavnog hrišćanina koji je putovao u Jerusalim o velikom postu i Vaskrsu da se pokloni Hristovom grobu. Pored svog osnovnog značenja ova reč značila je i iskazivanje posebnog poštovanja određenoj osobi za poduhvat odlaska u Svetu zemlju, u Palestinu, u Izrael, radi poklonjenja grobu Gospodnjem koji se nalazi u Svetom gradu Jerusalimu. Zemlja i grad su sveti, jer ih je osvetio sam Sin Božiji, Bogočovek Isus Hristos. Ono što je vezano za domostroj spasenja duša, a što pripremi Otac Nebeski i dade da se izvrši Sinom Njegovim, desilo se u toj zemlji. U Nazaretu je Presveta Bogorodica primila blagu vest da će začeti i roditi Sina kome će dati ime Emanuil – što znači Bog sa nama. U Vitlejemu (što znači dom hleba; pa gde je i mogao da se rodi onaj koji je rekao da je Njegovo telo hleb života?), u skromnoj pećini rođen je naš Spasitelj. Na reci Jordan je kršten rukom Svetog Jovana Krstitelja. U Kani Galilejskoj, na svadbi je učinio svoje prvo zabeleženo čudo. U zemlji Judejskoj i Galilejskoj jeisceljivao ljude i propovedao i tešio... Tu je i osuđen i prezren, išiban, ismejan... Na Golgoti je raspet i postradao. A tu je i vaskrsao iz mrtvih i smrću smrt uništio. I sa te zemlje se vazneo na nebo. Tu je poslao i Duha Svetoga na Svoje učenike... I tu, na grobu Njegovome se na Veliku Subotu pojavljuje Blagodatni Oganj... Na hadžiluku čovek obilazi mesta kojima je Gospod hodio, a na kraju tog puta stiže do groba Njegovog i ako je volja Božija, udostoji se da na Veliku Subotu vidi silazak Blagodatnog Ognja sa neba. Čovek ovde dolazi kao poklonik, a vraća se kao hadžija. Smisao hadžiluka treba da bude u simvoličkom putu, hodu po Jevanđelju.

Sveta zemlja

Putovanje u Svetu zemlju je nekada trajalo nedeljama i mesecima i bilo je izuzetno naporno i sa puno iskušenja. Sa područja gde su živeli Srbi bilo je nekoliko pravaca ka Svetoj zemlji. Iz krajeva južno od Save i Dunava uglavnom se usmeravalo prema jugu, do Soluna, a odatle morem ka Egiptu ili Jafi, na istočnoj obali Sredozemnog mora. Najčešći pravac kojim se stizalo do Soluna bio je kopneni put kroz Moravsko-Vardarsku dolinu. Najveći broj poklonika prevaljivao je kopneni put na konju. Posle pređenog dana zaustavljalo se na usputnom konaku da bi se prenoćilo i ujutru pošlo dalje. Razmacima između jednog i drugog konaka merio se broj pređenih dana. Ko ode i vrati se postaje hadžija-„adžija“. Ispred svog imena dodaje prefiks –Hadži (npr. Hadži Jovan), a njegovi potomci stiču pravo da ga dodaju ispred svog prezimena (npr. Hadži Jovanović). Hadžijama bi po povratku bio priređivan svečani doček. Od mesta gde bi sjahali sa konja do ulaza u crkvu pred njih bi postavljali prostirke (platno, čerga) da „adžija odi po nji“.

Hadžije kao društvena kategorija

Sa poklonjenja hadžije bi pored grumenja svete zemlje, po kojeg kamena, tamjana, donosile razne predmete, krstove, kandila, svećnjake, ikone, bogoslužbene knjige, koje bi se kasnije čuvale kao porodična svetinja, ili bi ih darivali crkvi. Hadžije su kao društvena kategorija pripadali čorbadžijskoj klasi, bogatijim ljudima (trgovci, zanatlije), jer su pored velike hrabrosti i izdržljivosti bila potrebna i velika materijalna sredstva za jedno takvo putovanje. Hadžija je bila cenjena ličnost. U društvu je uživala veliko poštovanje. On je biran za kmeta ili crkvenog tutora. On je obično u Sinodu, crkveno-školskoj ustanovi. Takođe, on je predstavljao mesto kod turskih upravnih vlasti. Njemu su poznanici odlazili po savete. Hadžije su u crkvi imale posebna mesta gde su stajale, obučena u skromna odela tamnih boja, uz obavezne brojanice u rukama. I domovi hadžija su odisali pobožnošću. U njima su se poštovali svi praznici, čitao akatist pred slavskom ikonom, kandilo i palile sveće. A obavezno su držani svi postovi i redovno se odlazilo na bogosluženje i Sveto pričešće.

Patriotizam Vlasotinčana

Zapaženo je da je po broju hadžija Vlasotince prednjačilo, i u odnosu na svoj broj stanovnika imalo mnogo više poklonika-hadžija i od Niša, Pirota, Leskovca i Vranja. Hadžiluk kao pojava bio je tesno vezan sa patriotizmom Vlasotinčana. U raznim dokumentima u Vlasotincu se pominju sledeće hadžije: Hadži Stamenko Valčić, obešen u Nišu 1860. godine, Pop Stanoje Hadži-Janković, obešen u Nišu 1860. godine, Hadži Antanas Todorović, 1860. godine, Hadži Đoka Nikolić, Hadži Toma, Hadži Stojan, 1837. godine, Hadži Kosta Stojanović Hadži Peša, Hadži Jovan,1862. (sahranjen iza oltarske apside vlasotinačke crkve), Hadži Todor Stojanović, Hadži Stamenko Ilić, Hadži Marko Jovanović ( jedan od potpisnika žalbe viđenijih ljudi leskovačkog, vlasotinačkog i niškog kraja knezu Mihailu 1861. godine, Hadži Đoka Karuović, 1878. godine, Hadži Anđelko, oteran na robiju 1860. godine, Hadži Koca, oteran na robiju 1860. godine, Hadži Kosta Milošević, 1878. godine, Hadži Stanika Bonjinska, 1893. godine (darodavac jedne od fresaka u vlasotinačkoj crkvi), Protojerej Hadži Vasilije Ivanov (ruski emigrant, služio pri vlasotinačkoj crkvi 1922-1924. godine, Hadži Toma Manić ( carinski službenik, između dva svetska rata dva puta posetio Svetu zemlju i manastir Hilandar i Vatoped na Svetoj Gori).

Podvizi vredni pomena

Iako je sada put u svetu zemlju neuporedivo lakši nego nekada, vredni su pomena podvizi oca Hadži Milorada Maksimovića, koji se 2000. godine poklonio Hristovom grobu, i tri Vlasotinčanke- Hadži Slavice Stojanović, Hadži Olge Pešić i Hadži Simke Golubović koje su hodočastile 2005. godine.

Literatura

• Milan Vujaklija, LEKSIKON STRANIH REČI I IZRAZA, Beograd 1980. god. str 991.
• Tomislav Jovanović, SVETA ZEMLjA U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI OD XIII DO KRAJA XVIII VEKA, Beograd, 2009. god.
• Protojerej stavrofor Dragutin Đorđević, VLASOTINAČKE HADžIJE, Vlasotince, 2001. god. str. 15.