Власотинце

Из Википедије, слободне енциклопедије
Власотинце
Власотинце север.jpg
Панорама Власотинца
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Јабланички
Општина Власотинце
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 15.882
Положај
Координате 42°57′29″ СГШ; 22°07′14″ ИГД / 42.958166° СГШ; 22.1205° ИГД / 42.958166; 22.1205Координате: 42°57′29″ СГШ; 22°07′14″ ИГД / 42.958166° СГШ; 22.1205° ИГД / 42.958166; 22.1205
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 234 m
Власотинце на мапи Србије
Власотинце
Власотинце
Власотинце на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 16210
Позивни број 016
Регистарска ознака VL

Власотинце је градско насеље, седиште општине Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 16212 становника (према попису из 1991. било је 14552 становника), док према резултатима пописа из 2011. има 15882 становника.

Историја[уреди]

По турским изворима 1516. године било је културно и пољопривредно седиште. Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац“ и у саставу је Софијског санџака. (Опширније о овоме у чланку Легенде о настанку Власотинца) У шеснестом веку има око 600 становника и 66 кућа. 1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2626 становника. По закону од 14. маја 1878. године припадало је Власинском срезу. Године 1879. је уместо Власинског створен Власотиначки срез.

За варошицу је проглашено 1878. године. О њему су писали многи путописци и књижевници. Милан Ракић каже:" Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна Касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880., године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле..."

Основна школа Синиша Јанић је основана 1866. године, а Основна школа "8. октобар" (Власотинце) 1971. године.

Ослобођење од Турака[уреди]

Споменик културе-Гигина кућа

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши“ су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског“ шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан. После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје. Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локалних трговачких центара. Власотинчани се окрећу виноградарству као излазу из заостајања. Развој текстилне индустрије почиње после 1890. године. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притоцима. Први млин изграђен је 1895. године у Власотинцу, а 1912. је у млин уграђен генератор од 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветљење. Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884., бакалско-трговачки еснаф 1885., као и још два еснафа 1894. године. Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила се ствара 1901. године. Трговачко удружење се оснива 1920.

Ренесанса између ратова[уреди]

Завичајни музеј у Власотинцу смештен у згради старе турске куле

Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појављује се први број листа „Власина“, оснива се фудбалски клуб „Власина“, отварају се прве банке. Следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидроцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво.

Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе“ и „Мокрањац“, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Мароко“. Певачка дружина „Његош“ је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садашњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око 1930. године материјалним средствима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе „Његош“ и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали.

Други светски рат[уреди]

Немци су заузели Власотинце 10. априла 1941. године. Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације: партизани, четници, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари.

Дана 10. октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

Демографија[уреди]

Центар Власотинца

У насељу Власотинце живи 12504 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (36,1 код мушкараца и 37,4 код жена). У насељу има 4902 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,31.

Млин Власотинце, један од најстаријих у Србији, изграђен 1895. године

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[1]
Година Становника
1948. 4.917
1953. 5.225
1961. 5.932
1971. 8.787
1981. 12.166
1991. 14.552 14.453
2002. 16.212 16.369
2011. 15.830
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
15.894 98,03 %
Роми
  
213 1,31 %
Македонци
  
21 0,12 %
Хрвати
  
11 0,06 %
Црногорци
  
7 0,04 %
Мађари
  
5 0,03 %
Бугари
  
4 0,02 %
Румуни
  
3 0,01 %
Руси
  
2 0,01 %
Словенци
  
1 0,00 %
Бошњаци
  
1 0,00 %
Југословени
  
1 0,00 %
непознато
  
17 0,10 %

Култура у Власотинцу[уреди]

Историја фотографије у Власотинцу[уреди]

Пијаца у Власотинцу са почетка 20. века, из Завичајног одељења Народне библиотеке Десанка Максимовић
Панорама старог Власотинца, из Завичајног одељења Народне библиотеке Десанка Максимовић

У Власотинцу је прва фотографија снимљена 1851. године. Међу првима који су били свесни историјске вредности фотографије био је Христифор Црниловић (8. фебруар 1886.-5. јул 1963.), сликар, студент минхенске ликовне академије. Он се бавио фотографијом од 1909. године. Црниловић је најпре фотографисао чланове своје породице, а 1919. године почео је да фотографише житеље Власотинца, старе зграде, панораму Власотинца, ентеријере, разна друштвена окупљања у Власотинцу, као и етнографске детаље.[4]

Први фотографи у Власотинцу[уреди]

Први фотограф који је овековечио Власотинце на фотографији 1851. године, није био Власотинчанин. Он се звао Алекси Алкалај и дошао је у Власотинце из Софије. У Власотинцу је остао до 1899. године. Други фотограф био је Алекса З. Даскаловић (1879-1961). Он је својим фотографијама овековечио лепоту Власотинца и реке Власине. Поред Алексе З. Даскаловића, један од првих фотографа био је и Милан К. Стојановић (1878-1956), који се за фотографа школовао у Будимпешти.[5] Његове ратне фотографије нимало се нису разликовале од фотографија иностраних ратних фотографа тог времена. Затим, међу првим фотографима у Власотинцу били су и Јован Т. Мирковић (1912-1979), Перица Мирковић, Милорад Петровић Белић (1919-1997), Петар Живковић Лишко, Страшко Богдановић.[6]

Обичаји: Народна кола и весеља у Власотиначком крају[уреди]

Свако весеље у породици, селима, завршавало се народним колом. Народна кола, тада звана ора, су била посебан ритуал на весељима; чачак-стари и нови, власинка, бела рада, заврзлама, дрдавка, у шест, бугарка, жикино коло, моравац. Некада се на свадбама, испраћајима у војску, крацајима, пресељења у нову кућу, вашарима и саборима на верским празницима, играло и певало уз музичке инструменте: дудук, гајде, тупан, фрулу (дудуче), хармонику и плех музику са трубачима.

Сви печалбари, и момци и ожењени, су долазили кући како би се провеселили играјући народно коло уз музику. Коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе.

Споменик палим борцима за слободу у ратовима 1809-1918 који се налази у центру Власотинца

Свако село, сваки део села, имало је своје место за вођење кола (ора). Нико није смео да напусти или прекине коло. Дешавало се да је код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, како око вођења кола тако и због девојака које се ухвате да играју до коловође-момка.

И данас се у селу Преданце и другим планинским селима власотиначког краја, може чути народна изрека око вођења кола: „Баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола“. Мирослав Младеновић, локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година, присуствовао догађајима када се на Петровдан у селу Лопушња, Трновци у Свођу, Свети Илији на Чобанцу, Светог Јована (Седми Јули) у Златићеву, Првом Мају у Дејану и другим саборима, играла сва народна кола и како се нико није смео пустити из кола кад се ухвати у њега, јер је после тога обавезна била туча.

Локални становници такмичили су се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У колу је био најглавнији онај на челу, коловођа, а на зачељу (на „кец") момак који је био задужен да се коло не кида. Онај ко је прекидао коло више није био пуштан да игра, па зато нико није смео да се пусти док се коло не изигра.

Господин Младеновић је забележио од старијих људи, негде седамдесетих година двадесетог века, да су се пре Првог светског рата, играла народна кола и у самом Власотинцу, код „Крста“ за време вашара летњег Горешњака и јесењег Пејчиндана и Крстовдана, где су биле опасне туче међу играча коловођа око девојака из различитих села. Чак су „севали“ и ножеви. Играла се кола на саборима на верским празницима око цркве крушевачке и конопничке, у селима Крушевица и Конопница, нарочито у време летњих и јесењих вашара.

Данас, по причама старијих, млади људи не обраћају томе пажњу као да нема сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло. Сви који су одрасли уз (ора) кола, често се жале што млади нису прихватали њихове народне игре. Ипак, последњих година, народ се поново окреће традицији. Игра уз народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је више и фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из власотиначког краја.

Власотинчани се чешће и називају Росуљци. Разлог за то је биљка Росуља (лат. drosera rotundifolia L), која расте на пространствима околине Власотинца. Drosos је грчка реч и значи роса.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  4. Стаменковић, Велимир (2006). Христифор Црниловић Кица. ISBN 86-86533-01-9. 
  5. Коцевска, Даница. Изложба фотографија Власотиначки времеплов. Нови Сад : Тренинг центар "Коцевски". ISBN 978-86-80438-00-9. 
  6. Власотиначки зборник 2. 2006. ISBN 86-83805-26-3. 

Спољашње везе[уреди]