Овај чланак је добар

Манастир Хиландар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хиландар
Μονή Χιλανδαρίου
Hilan2.jpg

Основни подаци
Тип православни мушки манастир
Јурисдикција Цариградска патријаршија
Оснивање 1198.
Оснивач Стефан Немања и Свети Сава
Управник Методије Марковић
Архитектура
Стил византијска архитектура
Ниво значаја Светска баштина Унеска
Локација
Место Света Гора
Држава Застава Грчке Грчка
Координате 40°20′46″N 24°7′8″E / 40.34611, 24.11889
Манастир Хиландар   на мапи Грчке
Манастир Хиландар
Манастир Хиландар на мапи Грчке

Хиландар, у старијим списима и Хилендар (грч. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (грч. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (грч. Аτоς), трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора.[1] Хиландар је у хијерархији Свете горе на четвртом месту по значају. Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Садашњи игуман манастира Хиландар је Методије Марковић.

Манастир Хиландар је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос. Манастир Хиландар су обновили Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1199. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.[2]

Положај[уреди]

Хиландар је први манастир на који се наилази када се са копна, из Македоније иде на Свету Гору. Смештен је у шумовитој удолини крај Хиландарског потока који никада није пресушивао. Са три стране окружен је шумом, док је са северне отворенији и удолинм повезан са морем. Побрежје је обрасло разноврснм ситном и крупном шумом, а посебно се истичу чемпреси како око самог манастира тако и у долини која га повезује са морем. У близини се простиру виногради, маслињаци као и насади лимуна и поморанџи.[3]

Историја[уреди]

XII век – Оснивање манастира[уреди]

Икона - Св. Сава и св. Симеон ктитори Хиландарски

Манастир Хиландар је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос. Манастир Хиландар су обновили Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године.[4] Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду на вечни поклон“.[4] Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком XI века.[5] Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су пирг Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија.[1] У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона.[1] Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку од великог жупана Стефана.[4] Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.[5]

Карејски типик из 1199. године са потписом и печатом Св. Саве, најстарији документ у Хиландару

Са завршетком изградње Симеон се преселио у Хиландар са приличним бројем калуђера. Хиландару је додељено и неколико села у околини Призрена, односно Велико Хочки метох.[6] У међувремену, Сава је поново од византијског цара издејствовао нову повељу, у којој цар у потпуности изједначава Хиландар са осталим манастирима на Светој гори, и даје манастиру један метох, давно разрушени манастир Зиг (Иваницу, у унутрашњости полуострва Халкидики).[5]

Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13. фебруара 1200. године[5], а његови земни остаци су били једно време сахрањени у цркви Ваведења Богородице која више не постоји.[1] Према предању из гроба светог Симеона потиче „чудесна лоза“ која увек даје плод.[5] Након очеве смрти Сава се 1199. године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао „Карејски типик“ 1199. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200. године написао Хиландарски типик којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.[5]

XIII и XIV век[уреди]

Краљ Стефан Урош II Милутин фреска из цркве Богородица Љевишка

Почетком XIII века Света гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204. године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире.[5] Услед тога, Св. Сава је 1208. године напустио Свету гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију.[5] Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, из манастира Светог Саве Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску икону Богородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262. године изнад манастира подигао велики пирг – кулу Преображења да би што боље заштитио манастир.[4] У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији.

Почетком XIV века велика опасност за све манастире на Светој гори су били Каталонски најамници, које је византијски цар Андроник II узео у службу против малоазијских Турака. Када су остали без плате најамници су објавили рат цару. Учврстили су се у близини Солуна и нападали Свету гору. Захваљујући јаким утврђењима и пожртвованошћу тадашњег заменика игумана Данила, Хиландар је био сачуван од пропасти.[5]

Грб кнеза Лазара на спољној припрати главне цркве

Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква.[1] У његово време манастир је проширен према северу, а тада су подигнути спољни зидови у подруму великог конака из 1821. године и спољни зид поред конака из 1598. године.[1] На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини XVI века, а око 1320. године је изградио и данашњу трпезарију.[1] Краљ је у исто време подизао и нове пиргове – куле. „Милутинов пирг“ се налази на путу од Хиландара ка мору, а „Хрусија“ је подигнута на обали мора.[4] Главни храм је живописан 1321. године, а у исто време су осликане и трпезарија и гробљанска црква.[4]У то време су српски монаси у Хиландару бивали све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II је манастиру доделио поседе у данашњој Грчкој.[5] У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. Цар је значајно помагао манастир и доделио му многобројне поседе у Србији, данашњој Македонији и Грчкој. У то време поседи Хиландара су захватали петину територије Свете горе.[5] Поред владара, манастир је значајно помагала и српска властела (севастократор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан).[1] Душан се 1347. године склонио у Хиландар од куге која је беснела на читавом Балкану, a том приликом је направио изузетак и са собом повео царицу Јелену, што је било грубо нарушавање строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету гору.[5] Као успомена на долазак српског цара на Свету гору данас постоји крст који означава место на коме су хиландарски монаси сачекали цара и за успомену засадили „царску маслину“. Око 1350. године подигнута је црква Св. арханђела, [1] а проширена је и манастирска болница, а Царица Јелена је постала ктитор Карејске келије Св. Саве, која је припала Хиландару.[5]

Већ тада су Света гора и Хиландар имали велики углед у Србији, а 1354. године хиландарски заменик игумана Сава је изабран за српског патријарха.[5] Након смрти цара Душана, крајем 1355. године, манастир се и даље развијао. У то време су манастир помагали поред цара Уроша и српски властелини. Кнез Лазар Хребељановић је ктитор спољне припрате која је изграђена око 1380. године уз западну страну цркве Ваведења Богородице.[1] Крајем XIV века Хиландар је послужио као уточиште члановима последњих српских владарских и властелинских породица.[5]

Период од XV до XVIII века[уреди]

Султан Мехмед II
Иван Грозни, велики добротвор манастира

Османлије су околину полуострва Атос дефинитивно запосели 1430. године, где је завладало насиље и безакоње. Због тога је одређен број монаха напустио Хиландар и вратио се у Србију. Стање се донекле поправило тек након указа (тур. ферман, ﻥ ﺎـﻣ ﺮـﻓ) султана Мехмеда II из 1457. године којим су потврђене старе слободе и права светогорским манастирима.[5] Након пада српске деспотовине нестао је значајни покровитељ манастира, а помоћ се тражила на другој страни. Жена угарског титуларног српског деспота Ангелина Бранковић је почетком 1503. године упутила прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар.[5] Заменик игумана Пајсије је са три пратиоца 1550. године посетио Москву и од Ивана IV Васиљевича Грозног тражио помоћ и протекцију на истанбулској порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир. Осим тога, 1556. године је сакупио значајну помоћ и послао богате поклоне.[5] И наредни руски цареви су се старали о Хиландару. Цар Фјодор Иванович је 1591. године издао „златну булу“, на захтев заменика игумана Георгија, којом се омогућава право сакупљања дотација манастиру и обавеза помагања руског манастира Русикон на Светој гори. Руски цареви ће и кроз цео XVII век потврђивати ова права такозваним „граматама“.[5]

У XVII веку Хиландар су помагали пећки патријарси (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон.[4] За време управе игумана Виктора (1652—1678) обновљено је више грађевина манастирског комплекса, а ту је значајну улогу имао и богати српски трговац из Венеције, који је као монах Никанор дошао 1662. године.[5]У то време српски манастир је имао највећи број монаха од свих светогорских манастира.[5] Након Великог рата настаје тежак период за српско становништво и велика сеоба у хабзбуршку монархију почетком 1690. године. Након тога грчко свештенство у српским земљама (тзв. Фанариоти) постаје све бројније. Због тога је и у Хиландару током XVIII века константно опадао број српских, а растао број грчких и бугарских монаха. Већ крајем XVIII и почетком XIX века манастир се још само формално називао српским, али је већина монаха била грчка и бугарска.[5]

Хиландарски монаси су у XVIII веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни. Бугари су значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године.[4] У манастир је 1765. године дошао и Доситеј Обрадовић који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром.[4] Од краја XVIII века манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице.[4]Игуман се поново бира тек од 1991. године.[4]

Период од XIX века и савремена историја[уреди]

Манастир Хиландар током посете краља Александра Обреновића 1896.

Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру.[5] Братство манастира је 1820. године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник.[5] Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагала га у складу са могућностима. Највећу заслугу за новоуспостављене српско-хиландарске везе имао је архимандрит Онорфије Поповић, који је и први успоставио контакт са кнезом Милошем.[5] Братство манастира је у том периоду често помагало ослободилачку борбу Грчког народа, а то је проузроковало одмазду турског гарнизона који је због тога био стациониран у манастиру неколико година.[5]

Другу половину XIX века је обележио сукоб са бугарским свештенством око управе над манастиром. Кнежевина је материјално помагала манастир, нарочито у периоду велике материјалне кризе проузроковане дугогодишњим спором око манастирских граница.[5] После 1860. године београдски митрополит Михаило је успео да донекле изглади спорове са бугарским свештенством на Светој гори, нарочито после Берлинског конгреса 1878. године.[5]Спор око управе манастиром је коначно решен након посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. године. У то време познати чешки монах Сава Хиландарац добио је орден Светог Саве за уређење манастирске библиотеке. Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева.[4]

Почетком XX века манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је у пратњи премијера Николе Пашића посетио и краљ Петар I Карађорђевић.[4] У данашње време, од некадашњих великих поседа, Хиландару су остала само три метоха изван Свете горе (Кумица, Каково и Каламариа).[5] Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду, а старањем манастирског братства, српске и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.[4] Игумани манастира су били Пајсије Танасијевић (1989—1992), Мојсије Жарковић (1992—2010), Методије Марковић (од 2010).

Пожар и обнова[уреди]

Обнова Хиландара 2007. године

У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере.[7] Према званичној верзији пожар је изазван тако што се померио и запалио оџак који је поткопао поток.[8] Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања, 5761 од укупно 10.500 квадратних метара.[9] Изгорео је конак из 1814. , бели конак из 17. века гостопримница и игуменарији. Страдала су и четири хиландарска параклиса.[10] Пожар је са једне стране стигао до трпезарије краља Милутина, а на другој страни је заустављен уз зидине пирга светог Саве. Братство манастира је са радницима и пет ватрогасних екипа из оближње Кареје и Полигироса успела да угаси пожар.[11] Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а планирано је да се сви послови заврше до краја 2011. године.[7] Ипак обнова није ни приближно била толико ефикасна колико се на почетку мислило. Пре свега зато што су морали да се реновирају и поједини делови који нису директно страдали у пожару.[12] Братство манастира је уз помоћ донатора до 2015. године успела да обнови више од 60% светиње.[13][14] Највећу помоћ обнови Хиландар је имао од Владе Србије и Српске Православне Цркве, као и донација грађана Србије, Републике Српске, Грчке, Русије и дијаспоре.[15]

Манастирски поседи, цркве и параклиси, келије, метоси[уреди]

Хиландарски манастир је један од најбогатијих манастира, са преко 13 цркава и параклиса, већим бројем келија, и више метоха у Грчкој и Србији итд. Манастир поседује манастирску економију, обрадиву земљу, маслињаке, винограде, шуму, помоћне објекте и друге грађевине.

Цркве и параклиси[уреди]

Поред главне цркве која се налази у дворишту, манастир Хиландар обухвата још око 15 цркава - параклиса или капела. У самом манастиру има их 12, и налазе се у поткровљима пиргова и конака. За неке цркве са зна њихов ктитор, али се на основу иконописа може приближно одредити време њиховог настанка.[16] Већина цркава је добро очувана, сем оних које су пострадале у пожару 2004 године, неке су делимично очуване, а некима се потпуно губи траг, остале су само у писаним изворима.

Келије[уреди]

Хиландар поседује укупно око 40 келија и већина је активна. 15 келија се налази у Хиландарској долини,10 келија у самој Кареји као и око 15 келија у области Великог Зига. Поред овог броја келија, Хиландар поседује и око 20-40 келија које се данас воде као руине, а углавном су смештене у области Великог Зига и Вигле, у околини Кареје и у области Халкидике. У околини Kареје на присојним падинама са плодним земљиштем и шумама, временом је никло пуно келија које су настањивале мале скупине монаха. Најстарије међу њима спомињу се већ у средњовековним документима Протата и појединих манастира, а доцније их, у већем броју, наводе турски порески дефтери. Први збирни преглед добара у том делу Свете Горе везан је за одлуку Порте о одузимању манастирских имања и њихов откуп 1568/9. године. Братства су тада, након уплате одговарајуће суме, могла да прибаве худудаме-изводе из катастарских књига, оверене од цариградског кадије, који у им потврђивали поседе и бележили њихове границе. Већ 1570. године, са представницима других манастира, Хиландарци су добили акт који је, поред осталог, сведочио да манатир у средиштву Свете Горе поседује 14 келија. Њихови називи нису појединачно наведени, али је синорнама означила заједничке међе земљишта на којем су биле размештене. Током времена, њихов број се увећавао, па је приликом продаје келија у Кареји 1661. године Хиландар откупио 24. У турском попису из 1765. године забележено је да му припада чак 28 келија. Оне се у приближном броју спомињу и почетком ΧΧ века. К.Влахос 1903. године каже да Хиландар има у Кареји 24 келије, а нешто касније, 1909, игуман Методије Миловановић у свом прегледу набраја 26, од којих у околини Кареје 23. Прве вести о боравку српских монаха у средишту Свете Горе везане су за живот испоснице коју је у непосредној близини Протата, одмах након оснивања Хиландара, подигао Свети Сава српски и посветио своме заштитнику истог имена, Светом Сави Освећеном. Келија је добила посебно место у устројству Свете Горе и својеврсну независност која је, уз правила о начину живота, утврђена посебним типиком. Сам Свети Сава се старао да испосницу обезбеди имањима, па је и приликом последњег боравка у Кареји, у лето 1229. године, у жељи да засади виноград, за 300 перпера купио земљиште манастира Светог Димитрија.

Хиландарске келије у Кареји су: Келија рођења Богородице, Фласка, некада утицајни манастир; Хиландарска келија Светог Андреје, од 1960 год. у поседу манастира Ксенофонт. У приземљу ове келије је била пошта; Келија Светих Архангела; Келија Светог Георгија; Келија Светог Саве Освећеног, Типикарница; хиландарски млин; Келија, конак Свете Тројице (ман. Пантелејмон/ ман.Хиландар); Конак Светог Саве српског; Келија/скит Светог Игњатија Антиохијског (ман. Пантелејмон/ ман.Хиландар); Келија Светог Томе, параклис;Келија Светог Николе, Врахниту; Келија Светог Димитрија

Важно је да се напомене, да манастир Хиландар држи око 1/3 укупне земљишне површине Кареје са њеном околином. На хиландарској земљи у Кареји и околини се данас налази око 30 келија и око 55 мањих и већих објеката различитих намена. На хиландарској земљи се налазе извори воде који су једини за Кареју и околину и велике површине под шумама лоциране северно од Кареје. Значајна је тзв. Хиландарска долина, названа због тога што се у њој налази око 20 келија, од којих 15 припадају Хиландару, а смештена је нешто северније од Скита Светог Андреје. Нема, иначе раних вести о изгледу и стању хиландарских келија у околини Кареје, једноставних и без утврда. Њихов скромни инвентар био је мање привлачан за гусаре, чији су упади повремено потресали живот монаха. У настојању да се најстарија имања у том крају препознају и пре него што им се положај једном картографски утврди, треба учинити покушај да се за њих вежу неке од келија које су нам познате.

Хиландарске келије хиландарске долине су: Келија Преображења, Патерица; Келија рођења Пресвете Богородице, Маруда; Келија успења Пресвете Богородице, Моливоклисија; Келија Светог оца Николаја, Буразери; Келија/скит Светог Јована Богослова; Келија Светих Архангела, Савина;Келија/скит Светог Јована Златоустог; Келија Светог Николе, Барбера; Келија Благовести, Евангелисму; Келија Светог Јована Крститеља; Келија Светих Апостола, некада утицајни манастир Алипиу; Келија Светог Димитрија, Тригонадон; Келија Свете Тројице (ман.Хиландар/ман.Ивирон); Келија Света три јерарха и још око 8-10 келија (углавном неактивних и у рушевинама).

Хиландарске келије Великог Зига и Велике Вигле су: Келија Светог Атанасија, Јованица; Келија/скит Свете Тројице, Спасове воде; Келија на Малој Јованици;Келија Светог Саве и Светог Симеона; Келија Светог Филипа; Келија Светог Стефана, на Самарији; Келија-турска полиција Папа Конаки (напуштена); Келија/скит Светог Василија, Хрусија; Арсана Светог Василија; Арсана Велика Јованица и још око 5 неактивних келија.

Метоси[уреди]

Први који је Хиландару подарио села по осталим областима тадашње Рашке је Симеун, и то 1198. Од тада сви владари Немањића су и даривали метохе, тако да је 14. веку имало преко 30 метохија са 360 села широм Европе и Азије, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави.[17]

Архитектура манастира[уреди]

Архитектура унутар зидина манастира

Манастирски комплекс је ограђен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути вишеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други објекти.[4] Бедеми су високи преко 30 m и у доњем делу, сем капије, немају никаквих отвора. Станови су сви на трећем или четвртом спрату. У келијама на четвртом спрату спољашњи зидови имају преко 1,5 m ширине. Куле су још тврђе и имају војнички изглед. Отвори су им доста мали и узани, врата ниска и тешка.[5] Грађевине су зидане у византијском стилу од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони изграђени од дрвета. Конаци су одувек зидани изнутра уз одбрамбене зидове и до XIX века имали су отворе углавном према порти.[1]Поред главне, у манастиру се налази још дванаест мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима.[4] Изван манастира у зидинама, а у његовој непосредној близини, налазе се гробљанска црква Благовештења са костурницом и параклис Светог Трифуна из 1719. године.[1]

Главну манастирску цркву Ваведења Богородице саградио је краљ Милутин почетком XIV века на темељима првобитне цркве.[4]Она представља потпуно нов тип византијске архитектуре и то константинопољске школе, са нешто елемената солунске и атонске неимарске вештине.[5]За Свету гору нова грађевина је донела извесна нова, иако не оригинална решења у нартексу. Напуштени су додаци уз цркву као ексонартекс, побочне капеле и предњи портик. Добио се велик и добро осветљен простор у цркви, који раније светогорске грађевине нису имале.[5]Овај нови тип архитектуре одржао се на Светој гори до данашњих дана. Орнаменти у марамору око врата и прозора нису изненађујући, већ складни и солидни. Под цркве који је украшен мозаиком изузетне лепоте је пажљиво и добро сложен.[5]На цркви су очувани фрагменти првобитне пластике. У време кнеза Лазара, око 1380. године, уз цркву је саграђена припрата.[4]Када је била готова, Лазарева припрата се савршено уклопила у целину главне цркве; окићеност орнаментима давала јој је печат времена и земље у којој је поникла. [18]

Иза цркве и испод келије у којој се упокојио Симеон, налази се једна од највећих светиња Хиландара, бунар Светог Саве.[19] Воду је пронашао приликом градње Свети Сава. Поред бунара се налази и лоза која је по предању изникла на месту смрти Симеона. За обе светиње везују се разне исцелитељске моћи.

Уметност Хиландара[уреди]

Фреска Ваведење Богородице у Саборној цркви

Уметност Хиландара је пре свега оличена у живопису како у главној цркви тако и у осталим објектима, али и у великом броју уметничких дела која се налазе у манастирској ризници и храмовима. Хиландарска ризница је једна од ретких у свету која се може похвалити многобројним јединственим, уникатним благом које се сливало у Хиландар из целог света. У хиландарским ризницама и архивама чува се око 3500 икона од којих је око 1500 икона средњовековних, међу којима је осам чудотворних и спадају у највредније примерке византијске уметности поштоване од већине хришћанског света, 507 рукописних повеља средњовековних владара, 1041 рукописних књига са укупно 312000 страна, свитке, 80 старих штампаних књига од XV до XVII века, 40.000 књига од XVII века до данас.[20]

Живопис[уреди]

Саборна црква, трпезарија, трем трпезарије, сви параклиси и улаз имају изнутра, а понегде и споља, фреске - живопис. Најстарији живопис је из XIII века и налази се унутар и споља пирга и параклиса Светог Ђорђа.[1] Живопис Саборне цркве је из 1321. године[1] (а пресликан је 1804. године па делимично у јужној певници[4] очишћен од овог пресликавања седамдесетих година ХХ века). Фреске на тавану трпезарије на северном зиду су настале после 1321. године, а у цркви Св. арханђела половином XIV века.[1] Највећи део сачуваног живописа у параклисима настао је у XVII и XVIII веку.[1] У параклисима који су горели живопис је тешко оштећен. Трпезарију је 1621. године поново осликао Георгије Митрофановић, монах у Хиландару и најугледнији српски сликар тога времена.[4] У XVIII и XIX веку осликан је већи број капела. Изван манастирског комплекса сачуван је живопис из XIII века у пиргу на „Спасовој Води“ и из XVII века.[4]

Иконопис[уреди]

У ризници Хиландара сачувано је око петсто икона [4] насталих од XII до XIX века.[4] Антологијску вредност имају следеће иконе:

Чудотворна икона Богородица тројеручица
Мозаичка Богородица Одигитрија из XIII века

Поред појединачних икона у свим црквама, параклисима и капелама, у комплексу манастира, као и ван самог комплекса, налази се већи број иконостаса насталих у XVII, XVIII и XIX веку.[4] У обнови манастира после пожара из 2004. године, рестауриран је један део икона.[22]

Књижевност[уреди]

У XIII веку у Светој гори је јачало духовно и књижевно интересовање. Доментијан је 1264. године у Хиландару, живећи у пиргу Св. Саве, написао житије Св. Симеона, а граматик Теодор је преписао Шестоднев из времена Св. Симеона. У Хиландару тог времена су се налазила најбоља списа византијске црквене књижевности и оно највредније што се до тада написало у словенској књижевности. У самом манастиру је сачувано мало рукописа из XIII века.[5]

Данас је сачуван значајан број рукописа из XIV века, а посебно из његове прве половине. Карејски монах Теодул је 1336. године преписао Tеодосијево Житије Св. Саве, а данас се у ризници манастира могу наћи шеснаест јеванђеља из XIV века, затим велика збирка еванђеља, апостола, синаксара, минеја, триода, и песама блажених. У другој половини XIV века јавља се летописачка књижевност и хронике. Опширна византијска хроника Георгија монаха, званог Хамартол, преписивана је у то време на више страна. Из осамдесетих година XIV века потичу три преписа, од којих је најстарији рађен 1382. године у Хиландару.[5]Најзначајнији рукописи у ризници манастира су Јеванђеље патријарха Саве из треће четвртине XIV века, Романово јевађеље из 1337. године, Изборно јеванђеље војводе Николе Стањевића, Беседа Јована Златоустог, исписана у Смедереву средином XV века, Апостол игумана Виктора из 1660. године итд. Међу ретким штампаним књигама налази се неколико примерака из цетињске штампарије из доба Ђурађа Црнојевића: три Октоиха првогласника из 1494. године и три Псалтира са последовањем из 1495. године, док из венецијанске штампарије Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, манастирска ризница поседује око тридесетак различитих издања.[4]

У преписивачкој уметности, најзначајнија остварења су проксомидие, од којих је најстарија датирана крајем XVI века.[5]Бугарски монах Пајсије је 1762. године у Хиландару написао чувену Историју славјано-болгарску.[4]

После притужби посетилаца манастира, међу којима је било и важних државника, да је библиотека у расулу, Савет стараца у Хиландару је некоме морао да повери посао сређивања рукописа. Једини калуђер који је имао знања да то уради био је чешки монах Сава. Упркос противљењима неких калуђера, Сава је постао манастирски библиотекар. Одмах прионуо на посао, набавио је инструменте за подвезивање књига, сва дела у библиотеци је подвезао, урадио каталоге, односно пописао све хиландарске књиге, а када је све то завршио, опет је са тешком муком добио дозволу да среди и манастирски архив.

У Хиландару je настала најстарија српска библиотека[20] , двојезичка – словенска и грчка. У њој се чувају уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, писани на пергаменту и хартији, укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака првоштампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената, бакрорезне и дрворезне плоче са којих су отискиване графике у бакрорезу и дрворезу у XVIII и XIX веку.[4]

Ризница[уреди]

Један део костурнице манастира

Хиландарска ризница је једна од ретких у свету која се може похвалити многобројним јединственим, уникатним благом које се сливало у Хиландар из целог света. Благо представља духовност која даје смисао вредности свих материјалних предмета који су у Хиландару. Сваки материјални предмет има тачно одређено значење и своју улогу у духовном свету. Многи предмети су и даље богослужбени и за монахе имају искључиво духовну вредност. Најзначајнији предмети који се чувају у ризници су:

  • Дуборезни диптих монахиње Јефимије који је посвећен њеном рано преминулом сину Угљеши Деспотовићу[4]
  • Везена завеса за иконостас деспотице Јелене, у монаштву Јефимије (око 1400. године)[4]
  • Завеса руског цара Ивана IV Грозног, са извезеним ликовима Христа, руских светаца, али и Св. Симеона и Св. Саве.[4]

Монашки живот у Хиландару[уреди]

Свакодневни живот монаха у Хиландару и данас се одвија по типику који је саставиo Свети Сава. Богослужбени дан почиње у поподневним часовима. Прво се служи вечерња служба а након тога следи заједничка вечера. Након тога следи повечерје током којег се износе на поклоњење и целивање Часни Крст и свете мошти. После поноћи почиње полуноћница и на крају Света Литургија. Након Литургије следи ручак где заједно као и на вечери обедују мосаи са гостима манастира. У манастиру се, дакле, обедује два пута. Током осталог времена, уз кратке часове сна и одмора, монаси се баве пословима који су им додељени. То може бити брига о манастирском имању — економ, црквењак, ризничар, портар, гостопримац, трпезарац итд.

Манастири се сада као одвајкада издржавају радом, тако и Хиландар. Плету се бројанице, сликају иконе, обрађују њиве, гаје воћњаци, виногради и пчеле и прави восак и зимница. Манастир има око 8.500 хектара земље, понајвише под шумом. Ни један други манастир на Светој Гори нема толико плодне обрадиве површине. Ту земљу куповали су српски владари као и многи други Срби чија имена нису ни записивана. На обрадивим површинама се гаје винова лоза, маслине, воће и поврће. 2008. године младо монашко братство је обновило виноград на чувеном Савином Пољу. Своје умеће се преноси са покољења на покољење, али и усавршавају уз помоћ стручњака са Пољопривредног факултета у Београду. На 15 хектара су засађене најквалитетније сорте грожђа од којег се добија вино врхунског квалитета. На манастирском имању подигнуто је и 350 нових стабала шљива, око 400 садница лешника, 2.000 нових садница маслина уз оне старе које рађају годинама. Међу тим старим садницама је и она коју је засадио цар Душан у 14. веку.[23]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 Ковачевић Мирко, Света српска царска лавра Хиландар на Светој гори Атонској, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд; септембар 2008. ISBN 978-86-7768-031-2.
  2. Званични сајт УНЕСКО-а, http://whc.unesco.org/en/list/454/
  3. Манастир Хиландар, pp. 19
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 4,16 4,17 4,18 4,19 4,20 4,21 4,22 4,23 4,24 4,25 4,26 4,27 4,28 4,29 4,30 Chilandar Monastery, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 5,17 5,18 5,19 5,20 5,21 5,22 5,23 5,24 5,25 5,26 5,27 5,28 5,29 5,30 5,31 5,32 5,33 5,34 5,35 Мојсиловић Игор, МАНАСТИР ХИЛАНДАР, Приступљено 8. 4. 2013.
  6. „Хиландарски поседи и метоси у југозападној Србији (Кособу и метохији)”. hilandar.info. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  7. 7,0 7,1 ПЕТ ГОДИНА ОБНОВЕ ХИЛАНДАРА, брошура, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд; март 2009.
  8. „Мистерија Хиландара”. Б92. 06. 03. 2004.. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  9. Манастир Хиландар, pp. 29
  10. „Манастир Хиландар”. svetagora.info. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  11. „Мистерија Хиландара”. Телеграф. 02. 03. 2015.. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  12. „Обнова манастира Хиландар”. РТС. 15. 10. 2013.. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  13. „Како напредује обнова Хиландара”. РТС. 18. 1. 2014.. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  14. „Obnovljeno 60 odsto manastira Hilandar”. БН. 15. 3. 2015.. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  15. „За десет година обновљена половина од изгорелог у Хиландар”. www.novine.ca. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  16. „Хиландарске цркве”. hilandar.info. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  17. „Хиландарске везе у Европи и Азији”. hilandar.info. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  18. „Главна црква Хиландара”. zaduzbine-nemanjica.rs. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  19. „Бунар Светог Саве”. hilandar.info. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  20. 20,0 20,1 „Ризница Хиландара”. hilandar.info. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 21,6 21,7 21,8 „Најлепше иконе манастира Хиландара”. rastko.rs. Приступљено 21. 7. 2015.. 
  22. И Новосађани обнављају манастир, Јованка Симић, Вечерње новости, репортажа, 6. јануар 2011.
  23. Манастир Хиландар, pp. 62

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Добар чланак Чланак Манастир Хиландар је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.