Vojne reforme u Belorusiji (1994—2005)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je vrhovni komandant i pokretač reformi 1994—2005.
Leonid Malcev [be] bio je ministar odbrane veći deo reformi.

Vojne reforme 1994—2005 u Belorusiji (blr. Ваенныя рэформы 1994—2005 гадоў у Беларусі) je skup aktivnosti u Republici Belorusiji čiji je cilj transformacija oružanih snaga. Reformacija je započela uspostavljanjem vlasti Aleksandra Lukašenka, a završena je 2005[1]—2006[2]. Ovu fazu vojne izgradnje [ru] karakteriše pojava novih rodova i vrsta trupa, obnova vojne doktrine [sh], uređenje vojno-industrijskog kompleksa i ideološkog rada, poboljšanje sistema upravljanja trupama i njihovo opremanje, reformisanje većine udruženja, jedinjenja, vojnih jedinica i institucija, kao i prevazilaženje kriznih pojava devedesetih.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Sa osamostaljenjem 1991. godine, Belorusija je dobila veliku grupu oružanih snaga SSSR-a [ru]. Ove snage su znatno premašile vojno-političke potrebe i socijalno-ekonomske mogućnosti države. Pored toga, kontingent trupa u borbenom sastavu, strukturi i operativno-strateškoj konstrukciji nije bio u skladu sa međunarodnim i unutrašnjim okruženjem[3]. 1992—1996. izvršena je demilitarizacija zemlje: rasformirano je ili reformisano 250 vojnih jedinica, smanjena snaga vojske, eliminisani višak zaliha naoružanja, uklonjene nuklearne bojeve glave[4].

1994. godine Aleksandar Lukašenko je došao na vlast. Ministar odbrane Leonid Malcev [be] (1995—1996 i 2001—2009)[1] i šef think tank-a Euom Sergej Musienko[4][3] odredili su pokretanje realne reforme vojske upravo na početku njegovog predsedavanja. Veliki broj vojnika je imponirao političar. Generalitet i oficiri čekali su Koje korake će predsednik preduzeti u vezi sa vojskom[5].

Novi vođa imao je motive za početak modernizacije oružanih snaga. Prvo, Lukašenko je bio nezadovoljan uništavanjem zaliha sovjetske opreme. Drugo, šef države se plašio širenja NATO. U prvim nedeljama svoje vladavine odlučno je zaustavio odlaganje oklopnih vozila i aviona. U tom kontekstu, početkom 1995. godine, zvanični Minsk je suspendovao izvršenje ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi [ru]. Lukašenko je tada ozbiljno nameravao da zaustavi i ukloni strateško oružje koje je ponudio Rusiji da napusti u republici. U tom periodu na njenoj teritoriji su još uvek bile 72 nuklearne bojeve glave[5].

Reformacija[uredi | uredi izvor]

Organizacija i struktura[uredi | uredi izvor]

1.novembra 1994. Ministarstvom odbrane [be] prebačeno je u novu državu. Došlo je do prelaska na dvo-vidnu strukturu Oružanih snaga: kopnene i vazduhoplovstvo[3].

U junu 1995. godine Aleksandar Lukašenko izdao je dekret o stvaranju mobilnih snaga [be] koje su uključivale jedinice vazduhoplovne jedinice[6].

U decembru 2001. godine, 28. armijski korpus (bivša 28. armija) osnovao je Zapadnu operativnu komandu[7]. Istovremeno, 65. armijski korpus (formiran 1994. od 7. armijskog korpusa, koji je 1993. godine stvoren od 7. tenkovske armije) pretvoren je u severozapadnu operativnu komandu[8].

Iste godine održano je objedinjavanje vazduhoplovnih snaga i trupa PVO u jedinstvenu strukturu [be].

Istovremeno, u uslovima smanjenja broja Oružanih snaga i smanjenja nivoa naoružanja, jedan od najekonomičnijih načina za kompenzaciju snaga i sredstava, održavanje odbrambene sposobnosti države na odgovarajućem nivou bila je organizacija Teritorijalne odbrane [ru][9].

Borba protiv kriminala[uredi | uredi izvor]

U periodu 2001—2009, vojno rukovodstvo Belorusije, uglavnom zahvaljujući ministru odbrane Leonidu Maltsevu, postiglo je značajan napredak u cilju uspostavljanja reda u vojsci. Konkretno, slučajevi maltretiranja, kriminala i samoubistava u vojnim jedinicama znatno su smanjeni.

Belorusija je imala najnižu stopu kriminala među vojskama na svetu. Stopa kriminala (broj prekršaja na 1.000 vojnika) u 2005.godini iznosila je 3,4 %, dok je 1994. bila 10,9%. U 2008. godini indeks kriminalnih aktivnosti u beloruskim oružanim snagama iznosio je 3,6. Zauzvrat, 1994. godine, broj samoubistava u oružanim snagama iznosio je 42 slučaja na 100 hiljada vojnika, u to vreme je smanjen za skoro 4 puta u 2008. godini, a svi su povezani isključivo sa bolnim stanjima, a ne sa nestalnim odnosima. Prema beloruskom Ministarstvu odbrane, ako je u 2008. godini širom zemlje lišeno života oko 3 osobe od 10 hiljada, u vojsci je ta brojka iznosila oko 1 na 10 hiljada ljudi (tri puta manje)[5].

Ideološki rad[uredi | uredi izvor]

Іdэalagіčnaя rabota va Uzbroenыh sіlah Rэspublіkі Belarusь [be] u prvoj polovini 1990-ih bio je u krizi. Situaciju su spasili samo entuzijasti među oficirima. U periodu 1995—2003, u pravcu ideološkog rada, sprovedeni su različiti eksperimenti i istraživanja koja su kasnije dovela do efikasnih i održivih modela upravljanja, jačajući red u vojsci. Tokom reformi 2004—2005 i uspostavljanja glavnog ureda za ideološki rad, obrazovne aktivnosti su konačno uređene[10][11].

U prvoj polovini 2000-ih razvijen je novi pravni okvir za ideološki rad, neki njegovi aspekti su promenjeni. Ako su se ranije obrazovne aktivnosti odvijale isključivo sa vojnim osobljem, sada su uključeni i civilni radnici Oružanih snaga[12]. U periodu 1994—2004, politički rad je sproveden u sistemu državne i pravne obuke. 2005. godine uvedene su sesije indoktrinacije umesto nastave u državnoj pravnoj pripremi[13].

Osnova je bila zvanična državna ideologija, takozvana «ideologija beloruske države» — pravno uređen sistem ideja, ideala i vrednosti koji odražava ciljeve i posebnosti beloruskog puta društvenog razvoja. Osnovni principi i ciljevi razvoja beloruske države sadržani su u Ustavu. U temeljima su sigurnost, teritorijalni integritet, nezavisnost, suverenitet i dobrobit građana[14]. Obezbeđivanje ovoga direktno je povezano sa funkcijama i zadacima oružanih snaga.

Vojno-industrijski kompleks[uredi | uredi izvor]

30. decembra 2003. godine osnovan je Državni vojno-industrijski komitet Republike Belorusije [be]. To je omogućilo povećanje efikasnosti i efikasnosti rada u vojno-tehničkoj sferi, dajući joj odgovarajući sistem, urednost i planiranu prirodu. Ranije je odbrambeni sektor beloruske ekonomije bio odvojen zbog pripadnosti odeljenja različitim industrijama[15].

Obrazovni kompleks[uredi | uredi izvor]

Krajem 1990-ih i početkom 2000-ih izvršene su kvalitativne transformacije sistema vojnog obrazovanja. Završena obnova sistema obuke mlađih komandanata i vojnih specijalista. Na državnim univerzitetima počela je nastava vojnih disciplina[1]. Važan korak je napravljen 17. maja 1995. godine, kada je ukazom predsednika osnovana Vojna akademija Republike Belorusije [be].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Vooružennыe Silы: reformirovanie zaveršeno. Stroitelьstvo i razvitie prodolžaetsя Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. decembar 2021) // SB. Belarusь Segodnя, 18 oktяbrя 2005
  2. ^ „Čislennostь vooružennыh sil Belarusi dostatočna s učetom soюza s Rossieй”. Arhivirano iz originala 2021-12-25. g. Pristupljeno 2022-01-03. 
  3. ^ a b v Nacionalьnaя bezopasnostь. Vooružennыe Silы. Častь 2-я Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. januar 2022) // SB. Belarusь Segodnя, 27 marta 2020
  4. ^ a b Nacionalьnaя bezopasnostь. Vooružennыe Silы. Častь 1. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. januar 2022) // SB. Belarusь Segodnя, 20 marta 2020
  5. ^ a b v Igorь Plugatarev. Glavkom Lukašenko i ego armiя Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. januar 2022) // Эlektronnoe periodičeskoe izdanie Oborona. Ru, 4 iюnя 2011
  6. ^ Richard Woff, 'Minsk: making limited progress with reform,' Jane’s Intelligence Review, June 1996, 248.
  7. ^ „Istoriя Zapadnogo operativnogo komandovaniя”. Arhivirano iz originala 2022-01-03. g. Pristupljeno 2022-01-03. 
  8. ^ „Istoriя Severo-zapadnogo operativnogo komandovaniя”. Arhivirano iz originala 2022-01-03. g. Pristupljeno 2022-01-03. 
  9. ^ „Zakonы Respubliki Belarusь o zaщite respubliki”. Arhivirano iz originala 2017-05-26. g. Pristupljeno 2022-01-02. 
  10. ^ Gura A. N. Ideologiя nacionalьnoй oboronы // Belaruskaя dumka : žurnal. — 2008. — Fevralь. — S. 16—21.
  11. ^ Gura A. N. Nam estь čto zaщiщatь: vzglяd na sovremennoe sostoяnie i perspektivы razvitiя ideologičeskoй rabotы v gosorganah // Belaruskaя dumka : žurnal. — 2012. — № 5. — S. 31—42.
  12. ^ Hovanskiй, V. M. Formirovanie i razvitie sistemы ideologičeskoй rabotы v Vooružennыh silah Respubliki Belarusь v period 2001—2006 gg. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. januar 2022) // Istoričeskie i psihologo-pedagogičeskie nauki : sb. nauč. stateй. — Minsk: RIVŠ, 2016. — S. 290—297. — (Naučnыe trudы Respublikanskogo instituta vыsšeй školы; Vыp. 16, č. 1).
  13. ^ „Ideologičeskaя podgotovka v podrazdelenii, voinskoй časti: organizaciя, metodы i formы provedeniя zanяtiй.”. Arhivirano iz originala 2021-12-25. g. Pristupljeno 2022-01-03. 
  14. ^ „Struktura ideologii belorusskogo gosudarstva i ee osnovnыe komponentы.”. Arhivirano iz originala 2021-12-25. g. Pristupljeno 2022-01-03. 
  15. ^ Silьvanovič O. V. Meždunarodnoe voenno-tehničeskoe sotrudničestvo Belarusi: sovremennoe sostoяnie i perspektivы // Žurnal meždunarodnogo prava i meždunarodnыh otnošeniй : žurnal. — Meždunarodnoe obщestvennoe obъedinenie po naučno-issledovatelьskim i informacionno-obrazovatelьnыm programmam "Razvitie", 2019. — № № 1-2.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војне_реформе_у_Белорусији_(1994—2005)&oldid=26844967”