НАТО

Из Википедије, слободне енциклопедије
Организација Сјеверноатлантског споразума, НАТО
North Atlantic Treaty Organization, NATO
Organisation du Traité de l'Atlantique Nord, OTAN
Flag of NATO.svg
Seal of the North Atlantic Treaty Organization.png
Амблем
North Atlantic Treaty Organization (orthographic projection).svg
Земље чланице НАТО-а у зеленој боји
Мото Animus in consulendo liber[2]
Ум неспутан у промишљању
Оснивање 4. април 1949. год.; прије 68 година (1949-04-04)
Тип војни савез
Седиште Брисел, Белгија
Чланови
Службени језици енглески
француски[3]
Генерални секретар Јенс Столтенберг
Предсједавајући војног комитета
Петр Павел
Веб-сајт nato.int

Организација Сјеверноатлантског споразума (енгл. North Atlantic Treaty Organization, франц. Organisation du traité de l'Atlantique nord) или верз. скр. НАТО (енгл. NATO, франц. OTAN), позната и као Сјеверноатлантски савез (енгл. North Atlantic Alliance), међународни је војни савез заснован на Сјеверноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у Бриселу, гдје се такође налази и Врховни командант Савезничких снага. Организација има 29 чланова, а Црна Гора се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као посљедња, 29. чланица. Поред чланова организације у раду учествује 21 земља члан Партнерства за мир, са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова.[4] Трошкови за одбрану чланова треба да износе 2% бруто домаћег производа.[5]

НАТО је био мало више од политичког удружења све док Корејски рат није подстакао чланове организације и интегрисана војна структура била изграђена под руководнством двојице генерала Сједињених Држава. Ток Хладног рата довео је до формирања супарничког Варшавског пакта 1955. Сумња у снагу односа између европских држава и САД је падала и расла, заједно са сумњама у сигурност одбране НАТО-а против могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског нуклеарног одвраћања и повлачења Француске из војне структуре 1966. на 30 година. Након пада Берлинског зида 1989. године, организација је учествовала у распаду Југославије, спроводећи своје прве војне акције у Босни и Херцеговини 1992—1995. и касније у Југославији 1999. Политички, организација покушава успоставити ближе односе са земљама бившег Варшавског пакта, што је резултовало прудруживањем одређених држава у периоду од 1999. до 2004. године.

Пети члан Сјеверноатланстког споразума, којим се захтијева од чланова да пруже помоћ било којој држави која се нађе под оружаним нападом, први и посљедњи пут је позван након Напада 11. септембра 2001. године,[6] након чега су трупе организације распоређене у Авганистану у Међународним снагама за безбједносну помоћ. Организација је извршила низ акција након тога, као што је слање тренера у Ирак, помоћ у противпиратској операцији[7] и одржавање зоне забране лета над Либијом у складу са резолуцијом Савјета безбједности ОУН из 1973. Мање моћан четврти члан, који само позива на консултације међу члановима организације, позван је само пет пута: од Турске 2003. због рата у Ираку, два пута у 2012. од стране Турске због грађанског рата у Сирији, након обарања туског F-4 фантома и након минобацачких напада из Сирије на Турску;[8] 2014. године од стране Пољске због руске анексије Крима[9] и 2015. од стране Турске након пријетњи Исламске Државе њеном територијалном интегритету.[10]

Историја[уреди]

Почеци[уреди]

Председник САД Хари Труман, потписује Северноатлантски споразум 4. априла 1949. у Вашингтону, који је ратификован у августу исте године

Бриселски споразум, потписан 17. марта 1948. године од стране Белгије, Луксембурга, Уједињеног Краљевства, Француске и Холандије, сматра се претечом Сјеверноатлантског споразума. Споразум и совјетска блокада Берлина довеле су до стварања одбрамбене организације Западноевропске уније у септембру 1948. године.[11] Међутим, учешће Сједињених Држава је било неопходно како би се супротставили војној моћи Совјетског Савеза и спријечили оживљење националистичког милитаризма, тако да су преговори о новом војном савезу готово одмах резултовали Сјеверноатлантским споразумом, који је потписан у Вашингтону 4. априла 1949. године. Споразум је укључивао пет држава Бриселског споразума, Сједињене Државе, Канаду, Португалију, Италију, Норвешку, Данску и Исланд.[12] Први генерални секретар НАТО-а, Хастингс Исмеј, изјавио је исте године да је циљ организације био „да задржи Русе напољу, Американце унутра, а Нијемце спутане”.[13] Организација није имала пуну подршку становништва држава чланица, а неки Исланђани су учествовали у немирима против организације 1949. Стварање НАТО-а може се посматрати као примарна институционална посљедица идеје атлантизма, која наглашава значај прекоатлантске сарадње.[14]

Чланови су се сложили да би оружани напад на било кога од њих у Европи или Сјеверној Америци био сматран нападом на све њих. Сходно томе, они су се сложили да, уколико би дошло до оружаног напада, сваки од њих, у остваривању права на индивидуалну или колективну самоодбрану, треба помоћи нападнутог члана, предузимајући мјере које сматра потребним, укључујући употребу оружане силе, да се обнови и одржи безбједност сјеверноатлантског подручја. Тај споразум не захтијева од чланова да одговоре војном акцијом против агресора. Иако су дужни да одговоре, они имају слободу да изаберу начин на који ће то да ураде. У четвртом члану Бриселског споразума, за разлику од Сјеверноатлантског споразума, јасно се каже да ће одговор бити војне природе. Ипак се претпоставља ће чланице организације пружити војну помоћ нападнутом члану. У споразуму је касније појашњено да укључује и територије члана те сва „пловила, снаге и авионе” изнад Сјеверног повратника, укључујући и неке прекоморске департмане Француске.[15]

Стварање НАТО-а довело је до одређене стандардизације савезничке војне терминологије, процедура и технологија, што је у већини случајева значило да европске земље усвајају праксу Сједињених Држава. Отприлике 1300 споразума о стандардизацији кодификује много заједничких пракси које је НАТО постигао. Стога, 7,62 × 51 мм НАТО је пушчана муниција која је педесетих година 20. вијека уведена као стандардна муниција у многим земљама НАТО-а. FN FAL фабрике Херстал, који користи муницију 7,62 × 51 мм, у употреби је у 75 земаља, укључујући и оне које нису чланице организације. Сигнали за навођење авиона су такође стандаризовани, тако да НАТО авиони могу да се приземље у било којој НАТО бази. Остали стандарди као што је НАТО фонетски алфабет нашли су своју употребу и међу цивилима.

Хладни рат[уреди]

Главни чланак: Хладни рат

Избијање Корејског рата у јуну 1950. године било је од кључног значаја за НАТО, јер је назначило привидну опасност од заједничке сарадње комунистичких земаља, што је присилило савез да развије конкретне војне планове. Врховна команда Савезничких снага у Европи је формирана за снаге које се налазе у Европи, а почеле су са радом под Врховним командантом Двајтом Ајзенхауером у јануару 1951. године.[16] Лисабонска конференција, настојећи да обезбиједи снаге неопходне за дугорочни план одбране НАТО-а, позвала је на ширење на деведесет шест дивизија. Међутим, овај приједлог је пао сљедеће године на приближно тридесет и пет дивизија са напором да буду наоружане нуклеарним оружјем. У то вријеме, НАТО је могао да позове око петнаест спремних дивизија у средњој Европи, са још десет у Италији и Скандинавији. Функција генералног секретара НАТО-а као шефа цивилног дијела организације уведена је на овој конференцији, а за првог генералног секретара изабран је Хастингс Исмеј.[17]

Ваздушне операције против Републике Српске[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одјељак треба проширити.

Ваздушне операције против СР Југославије[уреди]

Између 24. марта и 10. јуна 1999. године чланице овог војног савеза су бомбардовале Савезну Републику Југославију. Ова војна акција није била одобрена од стране Савета безбједности УН, јер велика већина НАТО чланица (осим Француске и још неких) нису сматрале да им је потребна дозвола СБ УН.

Подијељеност унутар пакта[уреди]

Након завршења Хладног рата, поставило се питање сврсисходноси НАТО-а. Разлог овом проблему је непостојање концензуса о мисији и недостатак воље за издржавањем терета чланства, а свакако и нестанак јасног циља. Не постоји заједничко разумијевање о исламистичкој пријетњи или Русији. У том питању постоје двије стране — америчка и европска. Док је САД спреман финансирати и учествовати у војним акцијама, европске државе су мање ентузијастичне. Разумије се да код европских држава постоје варијације, па је примјерице Уједињено Краљевство нешто спремније на војне акције НАТО-а од остатка европских држава.[18]

Различити интереси унутар пакта довели су до нарушавања кохезије и заједничке стратегије. Државе Западне Европе, након пада Совјетског Савеза и проширења НАТО-а даље према Истоку, постале су незаинтересоване за финансијско и војно подржавање других држава нити су хтеле допустити већи утицај САД на Европу.[19]

Рат на истоку Украјине који је почео 2014. додатно је подијелио чланице НАТО-а. Док су примјерице балтичке државе страховале од хибридног рата са Русијом, државама Западне Европе рат у Украјини није представљао никакву егзистенцијалну пријетњу.[19]

Додатну подјелу изазвали су и грађански ратови у Сирији и Ираку. Иако све европске државе страхују од исламизма и терористичких напада, а константну претњу представља и велика имиграција из тих држава, воља за потрошњом ресурса због те претње поновно варира од државе до државе.[19] Турској је судбина Сирије и Ирака критички важна. Међутим, чланице НАТО-а, а нарочито САД, траже од Турске да преузме више одговорности по овом питању и да се умијеша у дешавања у Сирији. САД, Уједињено Краљевство, Француска и Њемачка учествују у борбама против Исламске Државе, но ограничили су се на зрачне нападе. Ни једна чланица пакта није спремна послати војне трупе у Сирију или Ирак, а исто тако је упитно колико су спремне жртвовати се за друге чканице пакта.[20]

САД је неразмјерно највећи контрибутор НАТО-у. Неразмјерни допринос НАТО-у од стране САД био је прихватљив у вријеме Хладног рата тамошњим доносиоцима одлука. Њемачка је била подијељена, а европске економије опорављале су се од Другог свјетског рата. Међутим, уједињење Њемачке, проширење НАТО-а и израњање Европске уније као великог економског блока значило је да европске државе сада имају ресурсе за веће инвестирање у НАТО. Но, евроспке државе показале су мало интереса за доприношење пакту. Осим САД, Уједињеног Краљевства, Пољске, Естоније и Грчке, ни једна друга чланица није испунила минимални захтјев да 2% БДП-а одвоји за одбрану.[20]

Државе оснивачице НАТО-а (1949)[уреди]

Државе које су приступиле НАТО-у током Хладног рата[уреди]

Послије Хладног рата[уреди]

Експанзија НАТО-а у Европи
Поздрав војника застави на вјежби у Пољској; уобичајено за све војнике чије су земље чланице је да поздрављају НАТО заставу

Грчка и Турска су приступиле организацији у фебруару 1952, а Западна Њемачка је то учинила 1955. године. Уједињењем Њемачке 1990. године, Источна Њемачка је постала дио пакта. Шпанија је приступила 30. маја 1982, а бивше чланице Варшавског пакта — Пољска, Мађарска и Чешка Република — приступиле су НАТО-у 12. марта 1999, на самиту којим је обиљежавана његова педесетогодишњица.

Сарадња са земљама које не припадају НАТО-у[уреди]

  Државе чланице НАТО
  Чланице Партнерства за мир
  Чланице Медитеранског дијалога
  Чланице Истанбулске иницијативе за сарадњу
  Контакт државе

Партнерство за мир[уреди]

Главни чланак: Партнерство за мир

Евро-атлантски пакт Партнерство за мир се састоји од 46 земаља чланица: 26 земаља НАТО и 20 земаља које се налазе ван Алијансе:

  • 5 земаља које су (иако војно неутралне) представљале капиталистичко уређење током Хладног рата:
  • 12 бивших совјетских република:
  • 3 бивше југословенске републике

Савјет Русија—НАТО[уреди]

Главни чланак: Савјет Русија—НАТО

НАТО и Русија су се 1997. године обострано обавезале „на међусобну сарадњу у циљу стварања стабилног, безбједног и неподијељеног континента на основама партнерства и заједничког интереса”.

Маја 2002, ова сарадња је ојачана стварањем савјета Русија—НАТО, који је зближио чланице НАТО-а и Русију.

Србија и НАТО[уреди]

Графит у Београду
Плакат поводом 14. годишњице НАТО бомбардовања СРЈ

У Србији и данас постоји велики анимозитет према чланству у НATO-у, далеко већи него према уласку у Европску унију. Према истраживањима јавног мњења спроведеног у пролеће 2012. године до 70% испитаника је против уласка Републике Србије у пакт.[21]

Референце[уреди]

  1. „The official Emblem of NATO”. NATO. Приступљено 20. 2. 2008. 
  2. „The Official motto of NATO”. NATO. 20. 1. 2011. Приступљено 8. 8. 2013. 
  3. "English and French shall be the official languages for the entire North Atlantic Treaty Organization.", Final Communiqué following the meeting of the North Atlantic Council on 17 September 1949. "(...) the English and French texts [of the Treaty] are equally authentic (...)" The North Atlantic Treaty, Article 14, Приступљено 13. 4. 2013.
  4. „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Приступљено 22. 8. 2010. 
  5. Erlanger, Steven (26. 3. 2014). „Europe Begins to Rethink Cuts to Military Spending”. nytimes.com. Приступљено 3. 4. 2014. »Last year, only a handful of NATO countries met the target, according to NATO figures, including the United States, at 4.1 percent, and Britain, at 2.4 percent.« 
  6. „Invocation of Article 5 confirmed”. North Atlantic Treaty Organization. Приступљено 29. 1. 2013. 
  7. „Counter-piracy operations”. North Atlantic Treaty Organization. Приступљено 27. 5. 2011. 
  8. Croft, Adrian (3. 10. 2012). „NATO demands halt to Syria aggression against Turkey”. Reuters. Приступљено 3. 10. 2012. 
  9. „Statement by the North Atlantic Council following meeting under article 4 of the Washington Treaty”. NATO Newsroom. 4. 3. 2014. Приступљено 2. 4. 2014. 
  10. Ford, Dana (26. 7. 2015). „Turkey calls for rare NATO talks after attacks along Syrian border”. www.cnn.com. CNN. Приступљено 26. 7. 2015. 
  11. Isby & Kamps Jr. (1985). стр. 13.
  12. „A short history of NATO”. NATO. 2. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012. 
  13. Reynolds (1994). стр. 13.
  14. Straus, Ira (2005). „Atlanticism as the core 20 th century U.S. strategy for internationalism” (PDF). Streit Council. Annual Meeting of the Society of Historians of American Foreign Relations. Приступљено 10. 7. 2013. 
  15. „Protocol to the North Atlantic Treaty on the Accession of Greece and Turkey”. NATO. 4. 4. 1949. Приступљено 17. 1. 2012. 
  16. Ismay, Hastings (4. 9. 2001). „NATO the first five years 1949-1954”. NATO. Приступљено 10. 4. 2012. 
  17. „NATO: The Man with the Oilcan”. Time. 24. 3. 1952. Приступљено 17. 1. 2012. 
  18. The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, (2016). стр. 3.
  19. 19,0 19,1 19,2 The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, (2016). стр. 4.
  20. 20,0 20,1 The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, (2016). стр. 5.
  21. Blic Online | Protiv ulaska u NATO 70 odsto građana Srbije, Приступљено 13. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]