Gipsani zavoj

Gipsani zavoj

Gipsani zavoj je medicinsko sredstvo koje se koristi u lečenju ortopedskih bolesti i deformacija lokomotornog sistema. Danas se upotrebljavaju isključivo fabrički proizvedeni gipsani zavoji, koje poslednjih decenija 21. veka sve više zamenjuju plastične mase, znatno lakše od gipsa.

Pronalazak gipsanog zavoja značajno je uticao na razvoj konzervativne ortopedije savremenog doba. Za njegovu primenu je zaslužan Holanđanin Antonius Mathysen koji je 1852. objavio metodu povijanja koju je kasnije čitavom Evropom proširio Van de Lee.

Istorija

Najranije metode imobilizacije preloma uključivale su upotrebu udlaga, krutih traka položenih paralelno jedna uz drugu uz povrešenu kost. Stari Egipćani su koristili drvene udlage napravljene od kore umotane u platno, ili čvrste zavoje za podršku koji su verovatno bili izvedeni iz tehnika balzamiranja.

Iako je primena gipsanog maltera za oblaganje zidova zabeležena kroz istoriju, on izgleda nikada nije korišćena za zavoje.

Drevni hindusi su lečili prelome bambusovim udlagama, a Hipokratovi spisi detaljno opisuju imobilizaciju preloma drvenim udlagama, uz koju su preporučivali vežbe da bi se sprečila atrofija mišića tokom imobilizacije.

Stari Grci su za imobilizaciju preloma koristili voskove i smole da bi napravili ukrućene zavoje, a rimski lekar Aulo Kornelije Celzo, 30-tih. godine nove ere, koristio je udlage i zavoje koje je učvršćivao skrobom.

Arapski lekari su koristili kreč dobijen od morskih školjki i belančevine od belanaca za učvršćivanje zavoja.

Italijanska škola u Salernu u dvanaestom veku preporučivala je zavoje očvršćene mešavinom brašna i jaja, kao što su to radili srednjovekovni evropski narodni vidari, koji su koristili obloge od belanaca, brašna i životinjske masti.

Jedna od inovacija Ambroaza Parea bila je i veštački ud - 1575.

U šesnaestom veku, čuveni francuski hirurg Ambroaz Pare (1517–1590), koji se zalagao za humanije tretmane u medicini i promovisao upotrebu veštačkih udova, napravio je odlivke od voska, kartona, tkanine i pergamenta koji su se stvrdnjavali dok su se sušili. Iz ovog perioda ostala je zapamčena Pareova poznata rečenica;...(franc. "Je le pansai, Dieu le guérit" — "Ja sam mu samo zavio (badažirao) a Bog ga je izlečio")..., najbolje ilustruje filozofiju njegovog životnog dela.

Sve ove metode su imale su svoj značaj, ali standardni metod za zarastanje preloma bio je odmor u krevetu i ograničenje aktivnosti.

Potraga za jednostavnijom metodom koja zahteva manje vremena dovela je do razvoja prvih modernih okluzivnih zavoja, učvršćenih prvo skrobom, a kasnije gipsom. Ambulantno lečenje preloma je direktan rezultat ovih inovacija. Inovacija moderne imobilizacije može se pratiti, u radu četiri vojna hirurga, Dominik Lare, Louis Seutin, Antonius Mathijsen i Nikolaj Pirogov.

Dominik Lare (1768–1842) rođen je u malom gradu u južnoj Francuskoj. Prvo je studirao medicinu kod svog ujaka, hirurga u Tuluzu. Nakon kratke službe pomorskog hirurga, vratio se u Pariz, gde je bio uhvaćen u previranja revolucije, budući da je bio prisutan u napadu na Bastilju. Od tada je svoju karijeru napravio kao hirurg u francuskoj revolucionarnoj i Napoleonovoj vojsci, koju je pratio širom Evrope i Bliskog istoka i stekao ogromno iskustvo iz oblasti vojne medicine i hirurgije. Jedan od njegovih pacijenata posle Borodinske bitke 1812. godine bio je pešadijski oficir čija je ruka amputirana do ramena. Pacijent je odmah nakon operacije evakuisan i iz Rusije, preko Poljske i Nemačke došao u Francusku. Kada mu je u Francuskoj skinut zavoj, rana je zarasla. Lare je zaključio da je činjenica da je rana zahvaljujući imobilizaciji bila neometana u zarastanju. Nakon rata, Lare je počeo da učvršćuje zavoje koristeći alkohol od kamfora, olovnog acetata i belanca umućenih u vodi.

Poboljšani metod uveo je Luj Seuten (1793–1865) iz Brisela, koji je 1815. godine služio u savezničkoj vojsci u ratu protiv Napoleona i jedno vreme bio polju Vaterlo. U vreme izrade zavoja bio je glavni hirurg u belgijskoj vojsci. Seutinov zavoj sastojao se od kartonskih udlaga i zavoja natopljenih rastvorom skroba Ovim zavojima je bilo potrebno 2 do 3 dana da se osuše, u zavisnosti od temperature i vlažnosti okoline. Zamena skroba dekstrinom, koju je zagovarao Velpo, čovek koji je na početku 19. veka smatran vodećim francuskim hirurgom, smanjila je vreme sušenja na 6 sati. Iako je ovo bio veliki napredak, bilo je još dugo vremena potrebno da zavoj očvrsne,, posebno u surovom okruženju bojnog polja.

Dobar opis Seutinove tehnike dao je Sampson Gamgee koji ju je naučio od Seutina u Francuskoj tokom zime 1851-52 i nastavio da promoviše njenu upotrebu u Britaniji. Ud je u početku bio umotan u vunu, posebno preko bilo kakvih koštanih izbočina. Karton koji je bio isečen u obliku udlage, nakon vlaženja oblikovan je za ud. Ud je zatim umotan u zavoje pre nego što je na spoljnu površinu nanet skrobni premaz. Seutinova tehnika za primenu skrobnog aparata činila je osnovu tehnike koja se danas koristi sa gipsanim zavojima. Upotreba ove metode dovela je do rane mobilizacije pacijenata sa prelomima i značajnog smanjenja potrebnog vremena boravkau bolnici.

Materijali

Osnovni materijal za gipsani zavoj su pamučne traka gaze obložene gipsom koje se pre upotrebe natapaju vodom, i potom motanjem modeliraju na imobilisanom delu tela.

Materijal za modelovanje udlage od pamuk i gipsa, u 4 sloja.

Pre upotrebe ovih traka, lekar ili tehničar za gips koji je specijalno obučen za nanošenje gipsa mora da obloži imobilisani deo tela platnenom navlakom i da na taj način zaštiti kožu od direktnog kontakta sa gispanim zavojem.

Zatim, trake koje su natopljene omota oko udova. Materijali se suše i stvrdnjavaju, formirajući gipsanu udlagu. Posle toga pacijent mora biti oprezan pri kretanju i drugim fizičkim aktivnostima, jer se gips ne suši u potpunosti dva do tri dana. Ni posle toga pacijent ne sme da pliva ili da se kupa bez zaštičenog gipsa plastičnom folijom.

Materijal za modelovanje udlaga od stakloplastike i poliuretana (4 sloja)

Zbog ograničenja u primeni gipsanog materijala, hirurzi su eksperimentisali i sa drugim vrstama materijala za upotrebu kao udlage. Rani materijal sličan plastici bila je gutaperka dobijena od lateksa drveća pronađenog u Malaji. Podsećao je na gumu, ali je sadržao više smola. Kada se osušio, bio je tvrd i neelastičan, ali kada se zagreje postao je mekan i savitljiv. Uterhoven je 1851. godine opisao upotrebu udlaga napravljenih od ovog materijala za lečenje preloma. Tokom 1970-ih, razvoj trake za livenje od fiberglasa omogućio je izradu odlivaka koji je bio lakši i izdržljiviji od tradicionalnog gipsanog odlivaka, a takođe je otporan na vodu (iako zavoji ispod nisu) pomažući pacijentu da bude aktivniji.

Devedesetih godina prošlog veka uvođenje nove livene obloge je značilo da su odlivci od fiberglasa sa ovom oblogom potpuno vodootporni, omogućavajući pacijentima da se kupaju, tuširaju i plivaju dok nose gips. Međutim, vodootporna livena obloga dodaje još otprilike 2 do 3 minuta vremenu primene gipsa i povećava cenu livenja. Vreme sušenja, međutim, može biti dovoljno nezgodno da garantuje zaštitu od vlage u gipsu i zavoju. Ove vodootporne navlake omogućavaju kupanje i tuširanje dok nosite gips ili fiberglas. Vodootporni poklopac gipsa ostaje čvrsto oko gipsa i sprečava da voda ikada dopre do njega dok je pacijent u kontaktu sa vodom. Poklopac se lako može ukloniti da se osuši i često se ponovo koristi.

Namena

Postavljanje gipsanog zavoja

U ortopediji gipsani zavoji služe za:

• imobilizaciju određenog dela lokomotornog sistema nakon preloma,kostiju i uganuća ili iščašenja zglobova,
• fiksiranje i ispravljanje deformacije u ortopedski korigovan (fiziološki) položaj,
• ekstenziju dela tela,
• ispravljanje deformacije ili krivog položaja dela tela.
• sprečavanje ili smanjenje mišićnih kontrakcija i pomaže da se povređeno područje zadrži nepokretnim, posebno nakon operacije, što može pomoći u smanjenju bolova.

Komplikacije

Zbog prirode zavoja, ud je nedostupan tokom tretmana, a koža ispod gipsa postaje suva i ljuskava jer se odbačene spoljašnje ćelije kože ne ispiru ili četkaju. Takođe, gipsani zavoji mogu dovesti do kožnih komplikacija koje uključuju:

• maceraciju, stanje koje se javlja kada su tečnost ili vlaga u kontaktu sa kožom tokom dužeg vremenskog perioda. Koža postaje meka, vlažna, sklonija razvoju bakterijskih i gljivičnih infekcija.
• ulceracije,
• infekcije,
• osip,
• svrab,
• alergijski kontaktni dermatitis (štomože biti posledica prisustva formaldehida u gipsanim zavojima). U vrućem vremenu, stafilokokna infekcija folikula dlake i znojnih žlezda može dovesti do teškog i bolnog dermatitisa.

Loše postavljen gipsani zavoj može prouzrokovati štetne i za pojedine delove tela opasne posledice. Najteže komplikacije jesu:

• poremećaj u krvotoku zbog strangulacije ili pritiskanja krvnih sudova gipsom, što može uzrokovati nekrozu distalnog dela uda zbog tromboze,

• pritiska na živce, što može dovesti do paralize, i druga nepopravljiva oštećenja.
• kontrakture ili ukrućenje zgloba usled dugotrajne imobilizacije.
• gubitak mišićne mase (atrofija mišića) zbog narušene funkcije mišiča dugotrajnom imobilizacijom.

Uklanjanje gipsa zahteva prethodno uništavanje gipsane obloge. Iako je uklanjanje često bezbolno, to može biti uznemirujuće za pacijenta, posebno za decu.

Ostali nedostaci gipsanog zavoja uključuju njihovu težinu, koja može biti prilično značajna, što ograničava kretanje, posebno deteta.

Uklanjanje gipsa zahteva prethodno uništavanje gipsane obloge. Proces je često bučan, jer se koristi specijalna oscilirajuća testeru koja može lako da seče tvrdi liveni materijal, ali ima poteškoća sa rezanjem mekog materijala kao što je livena podloga ili koža. Iako je uklanjanje često bezbolno, to može biti uznemirujuće za pacijenta, posebno za decu. Testera za sečenje može da iseče, oguli ili spali kožu, ali ti rezultati su neuobičajeni, ako se pravilno rukuje testerom

Pored toga, standardni gipsani zavoji su sklon raspadanju ako ih pacijenti pokvase.

Klasični gipsani zavoji

Tvrdi, spoljni sloj gipsanog zavoja napravljen od gipsa ili fiberglasa.

Pamuk i drugi sintetički materijali se koriste za oblaganje unutrašnjosti gipsa kako bi ga učinili mekim i pružili podlogu oko koštanih područja, kao što su skočni zglob, ručni zglob, lakat, ali i oko područja nerava i velikih krvnih sudova.

Gipsani odlivci se mogu oblikovati za ruku ili nogu tela. Dolaze u jednoj boji, beloj.

Gipsani odlivci od fiberglasa su izdržljiviji i lakši od gipsanih odlivaka. Dolaze u raznim bojama i dizajna, i veoma su popularni kod dece.

Vodootporni gipsani zavoj

Specijalne vodootporne livene obloge se mogu koristiti ispod odlivaka od fiberglasa tako da se odliv može pokvasiti a da se ne raspadne. Ove vodootporne obloge mogu se koristiti samo nakon što povređeno područje prestane da otiče, obično nedelju ili dve nakon početne povrede. Vodootporni gips se ne može koristiti nakon operacije ili kada se koriste ortopedske fiksacione igle zbog rizika od infekcije.

Sa vodootpornim gipsom pacijent može da se kupa, tušira, pa čak i da pliva u bazenu. Međutim, ne bi trebalo da sedi u hidromasažnoj kadi, da ide na plažu, ili da plivaju u okeanu ili ribnjaku dok nosi vodootporni gips.

Vodootporni gipsani zavoj mora biti svakodnevno potpuno potopljen u vodu da bi podstava odlivka bila u dobrom stanju.

Ovu vrstu gipsanog zavoja može da postavlja i uklanja samo iskusan kliničar ili tehničar koji razume specifične zahteve vodootpornog gipsa.

Spoljašnje veze

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).