Dominik Lare

Из Википедије, слободне енциклопедије
Dominik Lare
Anne-Louis Girodet-Trioson 005.jpg
Portret Dominik Larea iz 19. veka
(Autora; Anne-Louis Girodet de Roussy-Trioson).
Датум рођења 8. jul 1766.
Место рођења Bodean
Francuska
Датум смрти 25. jul 1842.
Место смрти Lion
Francuska
Пребивалиште  Француска
Поље Hirurgija
Познат по „Najveći ratni hirurg Francuske

Žan Dominik Lare, (franc. Baron Jean-Dominique Larrey), 8. jul 176625. jul 1842. je francuski hirurg, komandir Legije časti, glavni hirurg u Napoleonovoj vojsci, inovator hirurške prakse, reformator medicinske službe vojske, istoričar, filantrop i jedan od najvećih ratni hirurga svog vremena.[1] Lare je u sebi objedinjavao; izuzetne kvalitete, vojnika i lekara, poslednjeg velikog klasičara preanestetičkog i preantiseptičkog doba hirurgije skraja 19. veka i začetnika nove savremene hirurgije i jednog od najznačajnih osnivača savremene ratne vojnomedicinske doktrine.

Životni put[уреди]

Žan Dominik Lare je rođen 8. jula 1766. u Bodeanu (Baudéan) u francuskim Pirinejima. Njegov otac je bio obućar. Njegov deda berberin-hirurg a stric Aleksis Tarb je bio hirurg u Tuluzu. Vrlo rano je postao siroče, nakon smrti svoga oca, tako da je brigu o njemu preuzeo mesni župnika, otac Grase koji je odmah prepoznao u malom dečaku visoko razvijene umne sposobnosti, i desetogodišnjeg Larea upoznaje sa različitim disciplinama, uključujući tu latinski i francuski jezik.

Studije medicine započeo je u Tuluzu, kao trinaestogodišnjak kod strica, hirurga Aleksisa Lerea (Alexis Larreya) i završio ih 1786, sa diplomskom tezom „Izjedanje kosti“ (franc. La carie des os), koja je zbog svojih stručnih kvaliteta nagrađena medaljom“ (franc. Médaille de vermeil aux armes) Tuluza. Te godine se pridružio masonskoj loži Ecossais fidèle.

Tokom 1787 Lare, sa pismenim preporukama svoga strica, odlazi u Pariz i nastavlja obrazovanje kod Antoana Luja, (sekretara Kraljevske hirurške akademije), a potom kod Pjera Dezoa (franc. Pierre Joseph Desault (1744-1795)). u bolnici Hotel Die}, gde 1789. završava u to doba čuveni „Kurs anatomije“ i „Hiruršu praktičnu školu“ (franc. l’École pratique).[1]

Kao mornarički hirurg, 1789. Dominik se ukrcava na fregatu La Vigilante,[а] na njenom putu za Njufaundlend. Kako se ova teška misija odužila, [б] Larej je nakon ovog puta po moru napustio fregatu i vratio se u Francusku gde je zajedno sa Dezolom nastavio da radi u Hotelu Die, u kome je lečio žrtve početnih nereda u Francuskoj revoluciji.

Kada je 1792 zakonodavna Skupština Francuske proglasila rat „protiv svih kraljeva i mira sa svim narodima“, (engl. War against Kings and Peace with all Peoples) i Lare se odmah priključio vojsci, kao stariji hirurg u rajnskoj armiji. Iste godine Lare se ženi, Šarlotom Leroj (Charlotte-Elizabeth Laroux) ćerkom ministra finansija Reneas Laroa. Potom postaje glavni hirurg XIV armije Francuske, sa kojom odlazi u Katolonju. Tokom 1796 i 1797 Lare se priključuje Napolonovoj vojsci u Italiji i počinje njenu sanitetsku reorganizaciju. U Italiji je Lare prvi put u poljskim uslovima primeno svoja „leteća ambulantna kola“ na tri lokacije, Udine, Padova, Milano. Godine 1798. zajedno sa Dežanetom bio je šef saniteta francuske vojske u pohodu na Egipat. Larej je odbio Napolonov poziv 1799. da se zajedno vrate u Francusku [в] i ostao je uz povređene i bolesne vojnike dobivši u Siriji nadimak „proviđenje vojnika“. Nakon povratka u Francusku 1800. Lare je postao lekar Konzulske (kasnije Carske) garde.

Lare je doktorirao 1803. sa temom „Disertacija o amputacijama udova posle povreda vatrenim oružjem na osnovu mnogobrojnih posmatranja“ (franc. Dissertation sur les amputations de membres a la suite des coups de feu, étayée de plusieurs observations). [2] Godine 1804. imenovan je vitezom Legije časti, a 1805. imenovan je za glavnog inspektora saniteta.

Kao gost 1804 Lare prisustvuje Napoleonovom krunisanju i po povratku kući rekao je svojoj ženi: „Bio sam vrlo razočaran kad sam video da se ovaj poznati vojnik latio žezla kraljeva. Sve mi govori da je ovo instrument tiranije koja će dovesti do njegovog pada i propasti Francuske.“

U ranijim kampanjama Carstva, Lare je radio kao prvi hirurg Velike imperije koji je bio zadužen za vojne ambulante. To ga je odveolo do Austerlica, Jena i Ejla - najstrašnije bitke od svih, u kojoj se Lere borio sa hladnoćom snegom pokrivenom površinom smrznutog jezera, u kojoj je Francuska vojska imala 7.000 žrtava. Upravo u ovim bitkama Lare je pokazo izvanrednu sposobnost komandovanja i ličnu izdržljivost. Radio je bez prestanka 24 časa, na hladnoći koja je bila toliko velik da njegovi pomoćnici nisu mogli držati instrumente. Lare je nakon toga napisao:
...„Tokom cele ove akcije nisam bio svestan životnih potrebe, niti gladi, žeđ, niti ostalog. Nisam osećao hladnoću koja je smrzavala prste i stopala mnogih koji su bili oko mene, a moje ruke nikada nisu izgubile svoje veštine, kada je trebalo nešto okončati...

U 1809. dodeljena mu je titula barona za uspehe u zbrinjavanju ranjenika u ratu protiv ruske vojske i imenovanje počasnog carevog hirurga (ličnog telohranitelja cara) franc. Chasseurs de la Garde. Od 18101812. Lare je radio u bolnici „Garde“ (-Hôpital de la Garde-).

Luj Filip (Louis-Phillipe) je Larea postavio za načelnika Saniteta u Francuskoj i Alžiru. U toku inspekcijskog putovanja Alžirom, Lare je suzbijao epidemiju kolere i uradio poslednju amputaciju. Po povratku iz Alžira Lare je saznao da je njegova supruga teško bolesna. Oboleo od zapaljenja pluća još u toku puta Lare je umro 25. jula 1842. u Lionu (ubrzo nakon smrti svoje žene).

Kapela Val de Gras (levo) i Dom invalida u koji su 1992, preneti posmrtni ostaci Larea, na osnovu njegove posmrtne oporuke. (desno)

Lare je pre smrti izrazio želju da bude pokopan u „Domu invalida“ (Les Invalides) , među svojim vojnicima. Ova njegova želja nije bila poštovana zbog protivljenja ministra rata, franc. Nicolas Jean de Dieu Soult (zbog međusobnog sukoba koji je rezultovao ovakvom odlukom ministra). Pokopan je na groblju franc. Père Lachaise u Parizu, odvajeno od njegovog srca i creva, koji su sačuvani u sefu kapele vojne bolnice franc. Val-de-Grâce u Parizu. Na Lareovom grobu uklesane su Napoleonove reči: „Najčestitijem od svih ljudi koje sam upoznao“. [3] Njegov sin, franc. Felix-Hippolyte Larrey (18081895), nastavio je karijeru svoga oca i bio glavni lekar (hirurg) Carske garde, Napoleona III i profesor hirurške patologije u Val de Grasu.

Delo[уреди]

Autor:Charles-Louis Muller: Lare operiše ranjenike u toku bitke, Pariz, Nacionalna akdemija za medicinu

Nema nikakve sumnje da je Dominik Lare bio prvi moderni vojni hirurg. Visokom moralu i uspehu Napoleonovih trupa u ratu, značajno je doprineo, Lare svojom visoko profesionalnom medicinskom negom ali i brigom za ranjenike....„Možda je posvećenos humanizmu i briga o ranjenim vojnicima bila Lareova najbolja karakteristika ličnosti. Čak i u ovoj eri velike etičke brige za bolesne i ranjene, Lareovi principi su i dalje skup najviših standarda za sve u ratu...[4] Napoleon je prvi vrlo brzo prepoznao te Lareove principe i stručne sposobnosti i zato mu je dao odrešene ruke u radu. Koliko je Napoleon izuzetno cenio Larea pokazuje i činjenica da mu je pred smrt ostavio oporukom veliku svotu novca.

Lare je trošio mnogo svog dragocenog vremena na obuku mladih vojnih hirurga na terenu, ali i po kliničkim ustanovama i bolnicama u Val de Grasu, Tulonu, Mecu, Majncu. On je stvorio škole za obrazovanje medicinskog kadra gde god bi se nalazio: Kairo, Madrid, Berlin itd.
„Lare je znao izazvati među mnogim mladim hirurzima želju za znanjem i posmatranjem činjenica.“[5]

Za razliku od dotadašnjih hirurga koji su se bavili isključivo lečenjem rana, (dok je na bojnom polju umiralo na stotine ranjenika zbog brojnih organizacionih problema sanietske službe) Lare i njegov kolega Fransoa Persi pored lečenja ranjenika, rešavaju i organizaciona pitanja hirurške pomoći na bojnom polju, pre svega načine i oblike „hitne medicinske pomoći“. [г]

Organizuju posebne jedinice u sanitetskoj službi; nosioce ranjenika, osnivaju „leteće ambulante“, prve pokretne poljske bolnice. Lare prvi menja dotadašnje shvatanja, po kojima se ranjenicima pružala medicinska pomoć tek posle bitke, (nakon 24 do 36 sati ili čak i više), što je za posledicu imalo visoku smrtnost i invaliditet vojnika.[9] [10]
Reorganizacija sistema koji su primenio Lare zajedno sa Fransoa Persijem značajno je umanjilo stopu smrtnosti ranjenih vojnika. Ukupni gubici Francuske vojske u 26 bitaka (od 1792 do bitke kod Vaterloa 1815) bili su 2,5 milijona vojnika. Ali samo 150.000 vojnika je poginulo i umrlo na ratištima, svi drugi su umrli u toku i nakon prevoženja do bolnice, zbog infekcije, zaraznih bolesti, gladi“.[11]

Lareova mobilna-„leteća“ ambulanta „(ambulances volantes“) iz 1794 (levo) i Persijeva ambulantna kola poznati pod nazivom kobasica (nem.wurst) iz 1799. (desno) kojima su dva eminentna hirurga Napoleonove vojske, Domnik Lare i Fransoa Persi evakuisali ranjenike sa bojišta u ratovima skraja 18. veka i početkom 19. veka (objašnjenje u tekstu).

Larej menja stravične posledice i pogrešna shvatanja i zahteva da se prva pomoć pruži što ranije – po mogućstvu u prva 24 sata, i zato je približio hiruršku pomoć ranjeniku (ambulances volantes), i započeo primenu trijažu ranjenika (po redosledu ukazivanja pomoći (hitnosti) i prioritetu (naznačenju) za evakuaciji ranjenika sa bojišta u pozadinu fronta), on je utemeljio osnove principe trijaže i celokupnog evakuaciong sistem. Ova Lareova rešenja su bila nešto najprogresivnije u ratnoj hirurgiji toga doba, i osnova za dalji razvoj vojnomedicinske doktrine, koja je danas postala neophodan sistem za masovno zbrinjavanje većeg broja žrtava u modernom ratovanju i velikim elementarnim katastrofama. [12]

Shematizovan prikaz Lareove mobilne ambulante „(ambulances volantes“) iz 1794.

Lare je značajne reforme uveo i oblasti amputacija udova. On je bio protivnik primarnih amputacija i zalagao se za konzervatini način lečenja, te je čaesto izvodio resekcije kolena i ramenog zgloba. Poboljšao je i samu tehniku amputacije i prvi izvao amputaciju u zglobu kuka. Uveo je i novu tehniiku lečenja ustrelnih rana grudnog koša i vađenje zrna iz grudne šupljine. Kod ustrelina glave nije vadio zrno kroz strelni kanal, veća pristupom sa suprotne strane.[1]

Lare je bio Napoleonov veran pristalic, lični lekar i pratilac u svim ratovima. On je sledio Napoleona u svim njegovim pohodima, od Italije 1797 do Vaterloa 1815, i lečio ranjenike u jurišu na Bastilju, i učestvovao u 26 ratnih pohoda, 60 velikih bitaka i oko 400 bojeva. Ranjavan je tri puta, a kod Belle-Alliance i zarobljen, kao i 1815. u bici na Vaterlou kada ga je ranjenog i zarobljenog Larea prepoznao jedan pruski vojni lekar, a pustio na slobodu pruski komandant kome je Lare spasio život kod ranijeg ranjavanja.[13]

Posle Napoleonovog pada Lare je zadržan u službi do 1818. kada je penzionisan. Nemiran Lareov duh čino ga je i dalje aktivnim i on nastavlja da radi kao pisac, pedagog, hirurg i prolazi kroz mnoge dužnosti;[14]

Pored bitke kod Austerlica (na slici) Lare je učestvovao u još 59 velikih bitaka i oko 400 bojeva
  • pisca koji je objavljivao svoja hirurška iskustva,
  • jednog od redaktora „Rečnika medicinskih nauka“ (u 60 tomova),
  • postao član Akademije nauka 1820.
  • predavao u Val de Grasu (18261836),
  • reorganizovao zdravstvenu službu Belgije 1830,
  • od 1831. obavljao je dužnost šefa u bolnici l'Hôpital des Invalides,
  • načelnika Saniteta u Francuskoj i Alžiru itd.

Lare je unapredio i mirnodopsku hirurgiju i medicinu. Pisao je o ujedu besnih životinja, o atrofiji testisa, elefantijazi mošnica, o trahomu, karijesu kostiju. Uveo je i novu metodu lečenja hidrokele, služio se želudačnom sondom. Za sobom, ostavio je i nekoliko epidemioloških rasprava.[13]

Priznanja[уреди]

Legije časti:[15]

Napomene[уреди]

  1. Fregatu je vlada Francuske poslala da štiti njene ribolovne interese na Grand Banks-u.
  2. Lere je na otvorenom moru, proveo šest meseci i za to vreme na brodu lečio velike boginje i skorbut, amputirao nogama neke od njih zbog smrzotina, i dospeo du ruba gladi u toku dugih plovidbe. U ovom razdoblju on je izgubio samo jednog čoveka koji se udavio u moru.
  3. Francuska ekspedicija u Egiptu i Siriji (radi osvajanja puta za Indiju) brojala je 12 000 ljudi (koji su pošli iz Francuske). Posle početnih uspeha protiv egipatske vojske, francuska vojska je doživela više poraza od britanske vojske i bila skoro potpuno uništena od bubonske kuge, velikih boginja i dizenterije. Skoro svi lekari u ovom ratu umrli su od kuge.
  4. „Izraz "hitna pomoć" je evoluirala kroz vekove. Iako je primena vagona i kola zabeležene u istoriji medicine, kao sredstva za prevoz bolesne još 900., termin „hitna pomoć“ nije bio primenjivan sve do njegovog uvođenja od strane kraljice Španije u 15. veku, međutim, on se u to vreme više odnosio na poljske bolnice i šatore za ranjene, a ne na sredstva za prevoz ranjenika sa bojnog polja. Tek u vreme Dominika Larea "hitnu pomoć" dobija novo značenje i odnosi se na "primenu posebno opremljenaih prevoznih sredstava za prevoz bolesnih ili ranjenika najčešće u bolnicu."... [6] [7][8]

Izvori[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Dominique Jean Larrey, Mémoires de chirurgie militaire et campagnes, Paris, Smith, 1812-1817, 4 vol. + un 5e sur Waterloo, paru en 1841, Paris, Baillière ; rééd., Paris, Rémanences, 1983.
  2. Larrey DJ. Dissertation sur les amputations de membres a la suite des coups de feu, étayée de plusieurs observations. Paris: L’École de médicine de Paris; 1803.
  3. Scharizer E. Jean Dominique Larrey, der Chefchirurg Napoleons. Munich Med Wschr 1962; 104 (2): 88−90.
  4. Brewer L A Baron Dominique Jean Larrey (1766-1842). Father of modern military surgery, innovater, humanist. J Thorac Cardiovasc Surg. 1986 Dec;92(6):1096-8.
  5. Place à Monsieur Larrey Chirurgien de la garde impériale Biographie », 500 pages, 85 illustrations dont la plupart inédites, Editions Actes Sud 2003. Prix d’Histoire de la Médecine aux Armées (Val-de-Grâce 2004), Prix de la Société Napoléonienne Internationale (Canada 2004) et Prix 2004 Biographie et Histoire de la Ville d’Hossegor.
  6. Flexner SB, Ed in Chief. The Random House Dictionary of the English Language. 2d ed. New York: Exposition Press; 1978, pp 13-15.
  7. Longmore T. Rasprava o prijevozu bolesnih i ranjenih vojnika. London, Her Majesty's stacionarnih Office, 1868, p 26.
  8. ET Marten, Moderna ambulanta iza ruda. Moderna bolnica. XLII 1934 (2): 43.
  9. Longmore T. A Treatise on the Transport of Sick and Wounded Troops. London, Her Majesty's Stationary Office; 1868, p 26.
  10. E.T. Marten, "Modern Ambulances Came From Rude Beginnings." The Modern Hospital. 1934:XLII(2):43.
  11. 1797, nasce il moderno concetto di ambulanza e di automedica Pubblica Assistenza Croce Bianca Torino
  12. Robertson-Steel I. Evolution of triage systems. Emerg Med J. 2006 Feb;23(2):154-5.
  13. 13,0 13,1 Soubiran A., Le baron Larrrey, chirurgien de Napoleon, Paris, 1966
  14. Marchioni, Jean (2004), „Larrey, a legendary surgeon, a current work“, La Revue du praticien 54 (3): 342–5, 2004 Feb 15, PMID 15134246
  15. Notice no LH/1486/79 archive, base Léonore, ministère français de la Culture

Литература[уреди]

Bibliografija[уреди]

  • Baker D, Cazalaà JB, Carli P (2005), „Resuscitation great. Larrey and Percy--a tale of two barons”, Resuscitation, 66 (3): 259—62, doi:10.1016/j.resuscitation.2005.03.009, PMID 15990216 
  • Beasley AW (2000), „To study the healing art”, The Australian and New Zealand Journal of Surgery, 70 (12): 892—7, doi:10.1046/j.1440-1622.2000.01989.x, PMID 11167578 
  • Bissi A (1989), „[Not Available]”, Kos (на језику: Italian) (49): 38—47, PMID 11629939 
  • Bodemer CW (1982), „Baron Dominique Jean Larrey, Napoleon's surgeon”, Bulletin of the American College of Surgeons, 67 (7): 18—21, PMID 10315971 
  • Brewer LA (1986), „Baron Dominique Jean Larrey (1766-1842). Father of modern military surgery, innovater, humanist”, The Journal of Thoracic and Cardiovascular Surgery, 92 (6): 1096—8, PMID 3537533 
  • Haddad FS (2004), „Baron Larrey: a role model to be emulated”, Journal of the American College of Surgeons, 199 (3): 519, doi:10.1016/j.jamcollsurg.2004.05.266, PMID 15325631 
  • Burton, June K. (2001), Two “Better Halves” in the Worst of Times - Adrienne Noailles Lafayette (1759-1807) and Fanny Burney d’Arblay (1752-1840) as Medical and Surgical Patients under the First Empire (PDF) (објављено 26. 1. 2001), стр. 18—21 
  • Csillag I (1984), „Ferenc Eckstein and military surgery during the Napoleonic wars (Dominique-Jean Larrey)” [Ferenc Eckstein and military surgery during the Napoleonic wars (Dominique-Jean Larrey)], Orvosi Hetilap (на језику: Hungarian), 125 (8): 467—70, PMID 6366693 
  • DIBLE JH (1959), „D. J. Larrey, a surgeon of the revolution, consultate, and empire”, Medical History, 3 (2): 100—7, PMC 1034461слободно за читање, PMID 13643144 
  • DiGioia JM, Rocko JM, Swan KG (1983), „Baron Larrey. Modern military surgeon”, The American Surgeon, 49 (5): 226—30, PMID 6342487 
  • Egeblad K (1979), „[Not Available]”, Dansk Medicinhistorisk Årbog (на језику: Danish): 1979;132—59, PMID 11628370 
  • Egeblad K (1978), „[Not Available]”, Dansk Medicinhistorisk Årbog (на језику: Danish): 77—123, PMID 11627862 
  • Fackler ML (1989), „Misinterpretations concerning Larrey's methods of wound treatment”, Surgery, Gynecology & Obstetrics, 168 (3): 280—2, PMID 2645668 
  • Faria MA (1990), „Dominique-Jean Larrey: Napoleon's surgeon from Egypt to Waterloo”, Journal of the Medical Association of Georgia, 79 (9): 693—5, PMID 2212907 
  • Feinsod, Moshe (2002), „The amputated leg--a tale of scientific curiosity--1792”, Harefuah (објављено 2002 Feb), 141 (2), стр. 210—2, 220, PMID 11905097 
  • Feinsod, M (1998), „The surgeon and the Emperor--a humanitarian on the battlefield”, Harefuah (објављено 1998 Nov 1), 135 (9), стр. 340—3, 408, PMID 10911440 
  • Feinsod, M; Aharon-Peretz, J (1994), „Baron Larrey's description of traumatic aphasia.”, Journal of the history of the neurosciences (објављено 1994 Jan), 3 (1), стр. 45—52, doi:10.1080/09647049409525587, PMID 11618806 
  • Ferrarelli, L (1954), „The physicians of the Emperor”, Minerva chirurgica (објављено 1954 Jan 15), 9 (1), стр. 32—5, PMID 13153977 
  • Haas, L F (1994), „Dominique Jean Larrey (1766-1842).”, Journal of neurology, neurosurgery, and psychiatry (објављено 1994 Feb), 57 (2): 133, doi:10.1136/jnnp.57.2.133, ISSN 0022-3050, PMC 1072437слободно за читање, PMID 8126493 
  • Haddad, Farid S; Welling, DR; Rich, NM (2004), „Baron Larrey: a role model to be emulated”, Journal of the American College of Surgeons (објављено 2004 Sep), 199 (3): 519, doi:10.1016/j.jamcollsurg.2004.05.266, PMID 15110817 
  • Hakulinen, E (1989), „The French revolution--a revolution even for health care”, Lakartidningen (објављено 1989 Jul 12), 86 (28-29), стр. 2535—7, PMID 2674570 
  • HALL, D P (1959), „Our surgical heritage; Europe.”, Am. J. Surg. (објављено 1959 Jul), 98 (1), стр. 130—1, PMID 13661525 
  • Hau, T (1982), „The surgical practice of Dominique Jean Larrey.”, Surgery, gynecology & obstetrics (објављено 1982 Jan), 154 (1), стр. 89—94, PMID 7031942 
  • Hillemand, P; Gilbrin, E (1978), „Not Available”, Histoire des sciences médicales, 12 (3), стр. 255—7, PMID 11627946 
  • Jellinek, E H (2002), „An unlikely aphasiologist: D J Larrey (1766-1842).”, Journal of the Royal Society of Medicine (објављено 2002 Jul), 95 (7), стр. 368—70, doi:10.1258/jrsm.95.7.368, PMC 1279946слободно за читање, PMID 12091516 
  • Jensen, J E (1981), „Napoleonic medicine”, Maryland state medical journal (објављено 1981 Jul), 30 (7): 66—8, ISSN 0025-4363, PMID 7024659 
  • Lefebvre, P; Cornet, A; Sicard, A (1990), „Not Available”, Histoire des sciences médicales, 24 (3-4), стр. 259—63, PMID 11638332 
  • Lefebvre, P; Cornet, A; Sicard, A (1995), „The transfer of Baron Larrey's ashes from the Père Lachaise cemetery to the Invalides (December 14–15, 1992)”, Histoire des sciences médicales, 29 (1), стр. 23—7, PMID 11640449 
  • Leonov, I T (1992), „D. J. Larrey and N. I. Pirogov (on the 225th anniversary of the birth of D. J. Larrey)”, Vestn. Khir. Im. I. I. Grek., 149 (7-8), стр. 117—9, PMID 1341349 
  • Marchioni, Jean (2004), „Larrey, a legendary surgeon, a current work”, La Revue du praticien (објављено 2004 Feb 15), 54 (3), стр. 342—5, PMID 15134246 
  • McIntyre, Neil (2002), „The Barons Larrey: Dominique Jean (1766-1842); Hippolyte (1808-1895).”, Journal of medical biography (објављено 2002 Aug), 10 (3), стр. 185, PMID 12114954 
  • Mirskiĭ, M B (2007), „An outstanding field surgeon (devoted to th 240th anniversary of D. Larrey's birth”, Voenno-meditsinskiĭ zhurnal (објављено 2007 Jan), 328 (1), стр. 75—9, PMID 17436718 
  • Moore, A R (1978), „Preanesthetic mastectomy: a patient's experience.”, Surgery (објављено 1978 Feb), 83 (2), стр. 200—5, PMID 341385 
  • Nau, Jean-Yves (2005), „I, Dominique Jean Larrey, baron and surgeon in chief of the Grand Army”, Revue médicale suisse (објављено 2005 Jan 12), 1 (2), стр. 186, PMID 15773223 
  • O'Sullivan, S T; O'Shaughnessy, M; O'Connor, T P (1995), „Baron Larrey and cold injury during the campaigns of Napoleon.”, Annals of plastic surgery (објављено 1995 Apr), 34 (4), стр. 446—9, doi:10.1097/00000637-199504000-00020, PMID 7793796 
  • Pai-Dhungat, J V; Parikh, Falguni (2006), „Medical philaely (Medical theme on stamps). Dominique J. Larrey (1766-1842). Northern France Ambulance, 1918 stamp, Grenada-1970.”, The Journal of the Association of Physicians of India (објављено 2006 Oct), 54, стр. 811, PMID 17214278 
  • Quijano-Pitman, F (1997), „Surgical drainage with rubber tubes and Baron Larrey's mobile ambulances introduced by Dr. Ignacio Gama”, Gaceta médica de México, 133 (3), стр. 249, PMID 9303873 
  • Richardson, R G (1977), „Larrey - what manner of man?”, Proc. R. Soc. Med. (објављено 1977 Jul), 70 (7), стр. 490—4, PMC 1543132слободно за читање, PMID 331340 
  • Rich, Norman M; Burris, David G; Welling, David R; Rignault, Daniel P (2006), „The Larrey legacy: two hundred years on.”, Current Surgery, 63 (2): 119—21, doi:10.1016/j.cursur.2005.12.008, PMID 16520113 
  • Rüttimann, B (1979), „Larrey's amputation technic”, Gesnerus, 36 (1-2), стр. 140—55, PMID 381112 
  • Skandalakis, Panagiotis N; Lainas, Panagiotis; Zoras, Odyseas; Skandalakis, John E; Mirilas, P (2006), „"To afford the wounded speedy assistance": Dominique Jean Larrey and Napoleon.”, World Journal of Surgery (објављено 2006 Aug), 30 (8): 1392—9, doi:10.1007/s00268-005-0436-8, PMID 16850154 
  • Soubiran, A (1966), „Larrey. The providence of soldiers (1766-1842)”, La Presse médicale, 74 (34), стр. 1785—6, PMID 5328565 
  • Stembrowicz, W (1995), „Dominique Jean Larrey (1766-1842) the author of the work: On wounds of the pericardial sac and heart”, Archiwum historii i filozofii medycyny / Polskii Towarzystwo Historii Medycyny i Farmacji, 58 (3), стр. 311—28, PMID 11624807 
  • James J. Walsh, „Dominique-Jean Larrey”, Catholic Encyclopedia 
  • Wangensteen, S D; Wangensteen, O H (1971), „Successful pre-Listerian antiseptic management of compound fracture: Crowther (1802), Larrey (1824), and Bennion (ca. 1840).”, Surgery (објављено 1971 Jun), 69 (6), стр. 811—24, PMID 4931133 
  • Welling, David R; Burris, David G; Rich, Norman M (2006), „Delayed recognition -- Larrey and Les Invalides.”, Journal of the American College of Surgeons (објављено 2006 Feb), 202 (2): 373—6, doi:10.1016/j.jamcollsurg.2005.08.024, PMID 16427565 
  • Wilson, T (1997), „The ambulance - Larrey's legacy.”, Scalpel & tongs : American journal of medical philately, 41, стр. 82—3, PMID 11619525 
  • Wybieralski, A (1966), „Dominique Jean Larrey (1766-1842) On the 200 anniversary of his birth”, Archiwum historii medycyny, 29 (3), стр. 313—20, PMID 5335562 
  • Zimmerman, L M (1968), „Humanity and compassion in medicine (Ambroise Paré, Baron Dominique-Jean Larrey).”, The Chicago Medical School quarterly, 27 (4), стр. 233—4, PMID 4913343 
  • „The immediate care of the eyes in Napoleonic France.”, Anaesthesia (објављено 1976 Apr), 31 (3), стр. 439, 1976, doi:10.1111/j.1365-2044.1976.tb12341.x, PMID 776029 

Spoljašnje veze[уреди]