Pređi na sadržaj

Građanski rat u Vizantiji (1373–1379)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Građanski rat u Vizantiji (višeznačna odrednica).

Osma decenija 14. veka obeležena je u Romejskom carstu sukobima za carski presto unutar vladajuće porodice Paleolog. Okosnicu tog sukoba činili su car Jovan V Paleolog (1341-1376, 1379-1390, 1390-1391) i njegov najstariji sin Andronik (IV) Paleolog (1376-1379, rođ. 11. aprila 1348)[1]- po ustaljenom običajnom pravu primogeniture, proglašen za vasilevsa i očevog savladara već u ranom detinjstvu (između 1350. i 1355. godine).[2]

Sukob se odvijao u uslovima složenih spoljnopolitičkih okolnosti, diktiranih silovitom ekspanzijom mlade osmanske državne tvorevine, s jedne, i političko-trgovinskim interesima međusobno žestoko sukobljenih italijanskih republika, Venecije i Đenove, s druge strane, a u senci sumorne slike sveopšteg propadanja Romejskog carstva, teritorijalno minimiziranog i dezintegrisanog na nekoliko međusobno nepovezanih celina, a nakon katastrofalnog poraza srpskih velikaša kod Černomena na Marici (29. septembar 1371), i vazalno formalno potčinjenog Osmanskoj državi.[3]

Uvod[uredi | uredi izvor]

Otvoreni sukob između oca i njegovog prvorođenog sina-savladara i prestolonaslednika izbio je na proleće 1373. godine kada se dvadesetpetogodišnji Andronik pobunio protiv svog, samo šesnaest godina starijeg, oca. Međutim, takav razvoj događaja nagovešten je i u ranijim vremenima kada je mladi Andronik više puta demonstrirao svoju porodičnu i političku neposlušost. Prilikom povratka cara Jovana V iz Ugarske i njegovog ponižavajućeg „zatočenja” u Vidinu 1366. godine, kada je bugarski car Jovan Aleksandar (1331-1371), inače tast mladog Andronika[4], zabranio caru povratak kroz bugarske zemlje. Za to vreme, Anronik, na svom prvom ozbiljnijem postavljenju, kao privremeni regent u Carigradu, nije učinio ništa kako bi pomogao ocu. Drugi put, dogodila se slična situacija prilikom nedaća Jovana V da se iz Venecije vrati u svoju prestonicu 1370/1. godine, kada se Andronik, ponovo u ulozi regenta, oglušio o očev apel da plati dugove i troškove njegovog puta.[5] Takođe, nije na odmet pomenuti i činjenicu da se u jednom delu istoriografske naučne javnosti mladi car-prestolonaslednik, barem na teoretskom planu, dovodi u nerazjašnjenu vezu sa tzv. „Zaverom arhonata”, rutinski suzbijenom, zamagljenom i, po svoj prilici, epizodnom događaju, uperenom protiv tek pristiglog cara Jovana V, koji se zbio krajem 1371. godine.[6]

Svi gorenavedeni događaji jasno ukazuju na nezanemarljive pukotine u odnosima dva romejska vladara, koje, ne samo što su tragičarski okarakterisale dešavanja unutar vladajuće porodice Paleolog za više decenija u drugoj polovini 14. veka, već su intenzivirale, ionako spolja već izazvano i ,samim tim, neumitno, rastakanje i hemoragiju dezintegrisanog Romejskog carstva u egzistencijalnoj agoniji. Međutim, vlastoljubiv i plahovit, prestolonaslednik Andronik odlučio se za konačnu i otvorenu pobunu tek na proleće 1373. godine, za vreme novog odsustva svog oca, koji je, bivajući vazal, bio u vojnoj pratnji osmanskog emira Murata I (1362-1389) prilikom njegovog ratnog pohoda u Maloj Aziji.[7]

Pobuna Andronika Paleologa 1373. godine[uredi | uredi izvor]

Andronik se maja 1373. godine[8] pridružio evropskoj pobuni najstarijeg sina Murata I, Saudži Čelebije, koja je imala istovetni cilj – zbacivanje sa vlasti Murata I u korist njegovog prvenca. Zahvaljujući odlučnoj i energičnoj intervenciji emira, snaga buntovnika skršena je u bici kod Pikridije (nedaleko od Carigrada) 25. maja. Za razliku od Čelebije, koji je nastavio da pruža otpor svom ocu još neko vreme, Andronik se nakon pet dana predao Jovanu V. Pošto je ubrzo savladan i Čelebija, Murat I je zahtevao od svog pokornog vazala da oba vinovnika budu istovetno i primereno kažnjena – oslepljivanjem. Za razliku od emira, car Jovan V pokazivao je znake milosti i sažaljenja prema svom prvencu kome je i ranije više puta praštao i ukazivao roditeljsku naklonost. No, volja neumoljivog emira morala je da se ispoštuje. I dok je Murat I nad svojim sinom izvršio kaznu u potpunosti (od čijih posledica je Saudži Čelebija ubrzo i umro, a možda i bio ubijen)[9], kazna nad Andronikom i njegovim trogodišnjim sinom Jovanom (rođ. oko 1370)[10] očigledno je izvršena nepotpuno. O tome svedoče u rukopisnoj tradiciji sačuvane legende, zatim svedočanstva putopisaca o procesu lečenja zadobijenih ozleda[11], ali i činjenice o poznijim stupanjima na carski presto Andronika i njegovog sina Jovana. Oni su zatim, zajedno s Andronikovom suprugom Marijom-Keracom (ćerkom pominjanog bugarskog cara Jovana Aleksandra), proterani prvo na Lemnos, a zatim zatočeni u zloglasnu kulu Anema u okviru carske palate Vlaherna u Carigradu[12], gde su proveli tri godine, do leta 1376.[13]

Posledice i motivi pobune[uredi | uredi izvor]

Neposredna i logična posledica Andronikove pobune bilo je oduzimanje njegovog carskog dostojanstva i uklanjanje sa položaja očevog prestolonaslednika. Za cara i prestolonaslednika, Jovan V krunisao je, 25. septembra 1373. godine, svog drugog sina iz braka sa caricom Jelenom (Kantakuzin) – Manojla (rođ. juna 1350)[14] –  pokazalo se, uvek i do kraja vernog svome ocu. Iako logičan i sa političkog aspekta opravdan, ovaj potez načinio je presedan u vladarskoj tradiciji porodice Paleolog da prvorođeni sin nasleđuje carski presto, što je u narednim godinama i decenijama otvorilo put mučnim i daleko nepotrebnim porodičnim sukobima u ionako do krajnosti napregnutoj, reklo bi se - bezizlaznoj situaciji u kojoj se našlo Romejsko carstvo.[15]

Kada je reč o motivima pobune Andronika protiv svog oca, sigurno je da se jedan od odlučujućih tiče psihološkog profila same prestolonaslednikove ličnosti. Međutim, ukoliko se okrenemo sferi političkog, dolaze do izražaja i neke moguće pretpostavke, jer kod tako krupnih i radikalnih opredeljenja, lične ambicije jesu važan, ali ne i dovoljan podstrek. Krah diplomatske politike cara Jovana V usmerenog na stvaranje antiturske koalicije zapadnih država, koja bi Romejima trebalo da donese dugo očekivano oslobođenje od stega islamske invazije, zagovaranje nepopularne unije sa rimokatoličkom crkvom i carevo lično prihvatanje katoličanstva u Rimu (21. oktobar 1369)[16], istrajna sekularizacija crkvene imovine zarad pribavljanja sredstava za odbranu od Osmanlija (unapred osuđenu na propast)[17], socijalni nemiri u prestonici[18]... Sve su to mogući podsticaji koji su prestolonaslednika Andronika mogli navesti na „traženje uporišta u antilatinskoj partiji”, negativno opredeljenoj prema njegovom ocu.[19]

Bekstvo iz zatočeništva i uzurpiranje vlasti[uredi | uredi izvor]

Bekstvo[uredi | uredi izvor]

Istorijskoj nauci ostaju nepoznati objektivni razlozi premeštanja zarobljenika Andronika i njegove porodice iz tamnice u kuli Anema, gde su proveli nepune tri godine (1373-1376), u slabije obezbeđeni prestonički manastir Kavleas.[20] Kako bilo, to je trenutak kada dolazi do neočekivanog preokreta, kada italijanske trgovačke imperije, Venecija i Đenova, u tragičnom porodičnom sukobu u Carigradu vide priliku za ostvarenje svojih interesa. Trenutak kada članovi vladajuće dinastije Paleolog neposredno postaju marionete u službi stranih interesa.

Budući interesno vitalno ugroženi zbog odluke cara Jovana V da Mlecima, zbog neisplaćenih dugova i založenih carskih dragocenosti, nakon dugih i zamornih pregovora, povedenih još tokom boravka u Veneciji 1370/71. godine[21] i vođenih u narednih nekoliko godina, ugovorom (maj/jun 1376) uslovno ustupi geostrateški veoma važno ostrvo Tenedos na ulazu u dardanelski tesnac[22], Đenovljani, mletački najveći neprijatelji, odlučili su da podrže stvar zatočenog Andronika. Pomogli su mu da, jula 1376, iz slabo obezbeđenog manastira zajedno sa porodicom prebegne u đenovljansku Galatu, prekoputa Zlatnog roga.[23] Vlastoljubivi i darežljivi Andronik vrlo brzo je uspeo da značajnim obećanjima u vidu teritorijalnih koncesija obezbedi podršku, ne samo Đenovljana, već i, mnogo bitnijeg, osmanskog emira Murata I, za svoj naum o preuzimanju vlasti u Carigradu. Dok je Đenovljanima za pomoć obećao rečeno ostrvo Tenedos, Muratu I zagarantovao je povraćaj Galipolja, kojeg je pustolovni Amadeo VI Savojski, ujak Jovana V, preoteo od Turaka 1366. godine i vratio Romejima.[24]

Uzurpiranje vlasti[uredi | uredi izvor]

Svesrdno podržan i pomognut od strane Đenovljana i lukavog Murata I, Andronik je, nakon jednomesečne opsade, uspeo da, 12. avgusta 1376,  prodre u Carigrad, zbaci svog oca, cara Jovana V, sa prestola i da ga zajedno sa još dvojicom mlađe braće, prestolonaslednikom Manojlom i najmlađim Teodorom, zatoči u istu onu kulu Anema (okobar 1376) u kojoj je sa svojom porodicom proveo skoro tri godine života.[25] Otpočeo je period sumornog trogodišnjeg tamnovanja (oktobar 1376 - jun 1379) cara Jovana V Paleologa i njegovih mlađih sinova (treći po starosti sin od četvorice, despot Mihailo, ubijen je 1376/7. godine[26]).

Teritorijalne koncesije novog cara[uredi | uredi izvor]

Odmah po osvajanju vlasti, Andronik IV Paleolog (1376-1379) pregao je da ispuni svoja obećanja. Već krajem avgusta, ustupio je Tenedos Đenovljanima[27], dok se, u oktobru[28], obreo na dvoru emira Murata I, kada se pretpostavlja da je Osmanlijama ustupljeno strateški važno Galipolje.[29] Dok su Turci odmah zaposeli ono što su dobili i time sve više sužavali obruč oko Carigrada i konačno uspešno premostili svoje azijske i evropske provincije, Đenovljani nisu mogli da zagospodare datim im ostrvom, usled žestokog otpora Mlečana i protivljenja lokalnih žitelja koji su im dobrovoljno predali ostrvo (oktobar 1376). Neuspešni pokušaj Đenovljana da, u sprezi sa Andronikom IV, nakon različitih pokušaja i pritisaka, blokadom i snažnim pomorskim napadom na silu zauzmu Tenedos (oktobar-novembar 1377), inicirao je izbijanje krvavog ratnog sukoba između dve najveće italijanske pomorske sile – tzv. „Kjođanski rat” (1378-1381).[30]

Krunisanje[uredi | uredi izvor]

Upravo u vreme priprema za napad na Tenedos, Andronik IV krunisao se i formalno za romejskog cara (18. oktobar 1377), dok je svom sinu Jovanu, dečaku od sedam godina, dodelio titulu i položaj cara-savladara.[31] Kao svedočanstvo svoje povraćene vlasti, novi car je kovao i sopstveni novac.[32] U razdrobljenom i na kolena bačenom Romejskom carstvu, pojavila su se četiri cara. Usled novonastale „pometnje u redosledu nasleđivanja prestola”[33], vrata budućim nesporazumima i unutardinastičkim sukobima širom su otvorena.

Zatočeništvo Jovana V Paleologa (1376-1379)[uredi | uredi izvor]

Od epizoda vrednih pomena iz trogodišnjeg tamnovanja vasilevsa Jovana V i njegovih mlađih sinova, vredi pomenuti nekoliko. Prema sačuvanim literarnim svedočanstvima samog Manojla (II) Paleologa (1391-1425), tamnički uslovi života nisu bili nimalo laki ni prijatni.[34] Međutim, to nije bio dovoljni razlog najmlađem od njih, Teodoru, da prihvati ponudu svog brata Andronika da, budući najmlađi, bude oslobođen.[35] Ne želeći da napusti svog oca i brata, Teodor se odlučio da zajedno sa njima deli tamničku sudbinu. Drugi sličan primer porodične ljubavi i požrtvovanja tiče se priče o pokušaju organizovanja bekstva Jovana V od strane venecijanskog pustolova Karla Zena (verovatno u oktobru 1376), koje bi možda i bilo uspešno da otac-car nije odustao plašeći se za sudbinu svojih mlađih sinova znajući plahovitu i osvetoljubivu Andronikovu narav.[36]

Povratak na presto Jovana V (1379)[uredi | uredi izvor]

Ipak, došavši na krilima podrške spoljnih činilaca, Andronikovo održanje vlasti u Carigradu neposredno je zavisilo od njihovih nestalne situacione koristi i strateških potreba. Iako zatočen, Jovan V je ipak uspeo da stupi u kontakt, verovatno uz pomoć svojih saveznika Mlečana, sa Muratom I. Pod nerazjašnjenim okolnostima, on je, zajedno sa Manojlom i Teodorom, takođe najverovatnije uz pomoć Mlečana, pobegao iz zarobljeništva u Carigradu (jun 1379). Provevši kratko vreme u Skutariji (dan. Uskudar, prekoputa Carigrada na maloazijskoj obali Bosfora), car-begunac se vrlo brzo sa svojim sinovima obreo na dvoru emira Murata I. U povedenim pregovorima za dobijanje Muratove podrške, car Jovan V obećao je emiru povećanje romejskog godišnjeg danka i broja vazalnih vojnih trupa. Takođe, piminjano je i ustupanje Filadelfije, poslednjeg istrajnog romejskog uporišta u Maloj Aziji.[37] Ponizno i nesebično trgujući sopstvenom kožom, car je uspeo da preokrene točak sreće. Uz pomoć Turaka i Mlečana, uspeo je da sa svojim sinovima prodre u Carigrad, 1. jula 1379. godine.[38] Andronik IV uspeo je da se na vreme skloni u prijateljsku đenovljansku Galatu. Sa sobom je, kao taoce, poveo svoju majku Jelenu (Kantakuzin), njene dve sestre, svoje tetke, i njihovog oca, već duboko vremešnog starca, monaha Joasafa, svoga dedu po majci, nekada moćnog romejskog cara, Jovana VI Kantakuzina (1347-1354).[39] Carica-majka Jelena je još za vreme Andronikovog vladanja navukla na sebe sumnju svog sina da sarađuje sa utamničenim mužem i mlađim sinovima. Izgleda da se to podozrenje i obistinilo, jer je najverovatnije odigrala izvesnu ulogu prilikom oslobađanja i bekstva svog muža.[40]

Produženi sukob i porodični sporazum (1381-1382)[uredi | uredi izvor]

Suočen, nakon preuzimanja vlasti u prestonici, sa svojim obećanjima datim turskom vladaru, vasilevs je, baš kao i njegov najstariji sin tri godine ranije, morao da ih ispunjava. U ime Romejskog carstva kao ukorenog turskog vazala, prestolonaslednik Manojlo je imao obavezu da „svake godine dolazi na Portu s ugovorenim dankom i pomoćnim trupama, da bi pratio sultana kuda god ovaj naredi”.[41] Ipak, zapadanje u tako beznadežan i očajan položaj onoga što je preostalo od nekadašnjeg Carstva nije bio kraj porodičnog sukoba. On se produžio još za naredne dve godine, sve do maja 1381. Njegovi detalji, kao i detalji vođenja mirovnih pregovora, istorijskoj nauci nisu poznati. Sačuvan je jedino krajnji rezultat tog procesa – porodični sporazum usaglašen 4. maja 1381. godine.[42] On je ratifikovan od strane sinoda carigradske patrijaršije, a potom i dopunjen odredbama „šireg međunarodnog sporazuma kojim je bila obuhvaćena i Đenova”[43]. Međutim, neke njihove odredbe su međusobno neusaglašene i nepovezane, što dodatno otežava njihovo sintetičko razumevanje.[44] Osnove odredbe se ipak daju razaznati i one predviđaju da:

1.      Andronik IV dobija apanažu na teritoriji uz evropski pojas Propontide – gradove Panidos, Radosto, Herakleju i Selimvriju;

2.      Andronik IV biva određen za zakonitog naslednika romejskog carskog prestola, s pravom da ga njegov mladi sin Jovan (VII) nasledi;

3.      Romejsko carstvo neće sklapati odbrambene saveze protiv osmanske države, ali može to da čini protiv bilo koje druge sile.[45]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Samo na osnovu odredbi, a kamoli sagledavajući realno stanje stvari koje je ovaj dogovor proizveo, jasno pada u oči da je osmanski vladar Murat I imao odlučujućeg uticaja prilikom njegovog sklapanja. Osmanlije su njime privezale Carigrad još bliže uza se i učinile ga zavisnijim; uneli klicu budućih porodičnih razdora unutar kuće Paleologa budući da se legalno i legitimno pravo nasleđa drugog carevog sina Manojla, nepokolebljivo vernog i poslušnog svome ocu, stečeno krunisanjem 1373, prećutkuje i zaobilazi u korist Andronikovog maloletnog sina Jovana (VII); ionako minorni ostaci Carstva podeljeni su „u više posebnih oblasti pod upravom pojedinih članova carske porodice”[46], ponekad više zavisnih od Turaka, negoli od Carigrada, baš kao što je bio slučaj sa Andronikovom apanažom.[47]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ R. Radić, Crno stoleće – Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391), Beograd: Zavod za udžbenike, 2013, str. 207-208.
  2. ^ Isto, str. 351-352.
  3. ^ Isto, str. 415-417; vidi i G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd: Miba books, 2017, str. 615.
  4. ^ Radić, nav. delo, str. 294.
  5. ^ Ostrogorski, nav. delo, str. 612-614. i Radić, nav delo, str. 402-405.
  6. ^ Isto, str. 412-414, v. nap. 1358.
  7. ^ Ostrogorski, nav. delo, str. 615; Radić, nav. delo, str. 426.
  8. ^ Isto.
  9. ^ Isto, str. 427-428.
  10. ^ Isto, str. 428.
  11. ^ V. isto, str. 428. i nap. 1410 i 1411.
  12. ^ O kuli Anema videti detaljnije Radić, nav. delo, str. 445-446.
  13. ^ O pobuni dva princa v. detaljnije Ostrogorski, nav. delo, str. 615-616; Radić, nav. delo, str. 425-428; H. Gibbons, The Foundation of the Ottoman Empire – A History of the Osmanlis up to the Death of Bayezid I (1300-1402), Oxford, 1916, pg. 149-151.
  14. ^ Radić, nav. delo, str. 217. i nap. 727.
  15. ^ V. isto, str. 428-431. i nap. 1414-1417; Ostrogorski, nav. delo, str. 616.
  16. ^ Radić, nav. delo, str. 394-397.
  17. ^ Isto, str. 378-379.
  18. ^ Isto, str. 420-422.
  19. ^ Isto, str. 427.
  20. ^ Isto, str. 444. i nap. 1474 i 1475.
  21. ^ Isto, str. 401-404.
  22. ^ Isto, str. 440-443.
  23. ^ Isto, str. 444.
  24. ^ Isto, str. 446-448; v. i Ostrogorski, nav. delo, str. 616.
  25. ^ Radić, nav. delo, str. 444-446, 451; Ostrogorski, nav delo, str. 616.
  26. ^ V. Radić, nav. delo, str. 434.
  27. ^ Isto, str. 448.
  28. ^ Za datum v. Isto, nap. 1506.
  29. ^ Isto, str. 446-448.
  30. ^ Isto, str. 448-450.
  31. ^ Isto, str. 455-456. i nap. 1506.
  32. ^ Isto, nap. 1525.
  33. ^ Isto, str. 456.
  34. ^ Isto, str. 451-452.
  35. ^ Isto, str. 452.
  36. ^ Isto, str. 453-455, za datum v. nap. 1504.
  37. ^ Isto, str. 464-465; koincidencija ili ne, Bajazit I je baš uz pomoć Manojla (II) zauzeo ovaj grad 1390. godine, v. Ostrogorski, nav. delo, str. 623. i nap. 1113.
  38. ^ Ostrogorski, nav. delo, str. 619; Radić, nav. delo, str. 465.
  39. ^ Isto, str. 468.
  40. ^ Isto, str. 451.
  41. ^ Ostrogorski, nav delo, str. 619.
  42. ^ Radić, nav. delo, str. 470.
  43. ^ Isto; Ostrogorski, nav. delo, str. 619, ovaj potonji ugovor smatra jedinim.
  44. ^ V. Radić, nav delo, str. 470.
  45. ^ Isto, str. 470-471.
  46. ^ Ostrogorski, nav. delo, str. 619.
  47. ^ Isto.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грађански_рат_у_Византији_(1373–1379)&oldid=27803753”