Василевс

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Василевс (грч. βασιλεύς) је била титула царева у Византијском царству од 7. века до пада византијске државе.[1]

Титула[уреди | уреди извор]

Хеленизација Византијског царства, која је постепено напредовала од 4. века, дошла је у 7. веку до изражаја и у царској титулатури. Цар Ираклије (610-641) престао је да се служи компликованом латинском царском титулом и узео је народни грчки назив: василевс (грч. βασιλεύς). Први пут титула василевса званично се јавља у новели из 629. године. Ова стара грчка краљевска титула, која се дотле употребљавала за византијске цареве само незванично, заменила је старе римске царске титуле: imperator, augustus, caesar. Тако је назив василевс постао званична титула византијских владара и важио отада као стварна царска титула.[a] Исту титулу Ираклије је дао свом сину и савладару Ираклију Новом Константину, доцније и другом сину Ираклони. Отада, па све до пада Византијског царства (1453), сви су византијски владари и савладари носили титулу василевса, док је цезарска титула изгубила свој некадашњи царски карактер.[1]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У рановизантијско доба, када су византијски владари носили титулу императора, титула василевс користила се за све стране владаре, и значила је исто што и латинско rex (краљ). Тек званично узимање титуле василевса од стране цара Ираклија 629. створило је начелну разлику између назива rex и βασιλεύς, јер је од тада βασιλεύς почело да значи исто што и император.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 Острогорски, Георгије (1998). Историја Византије. Београд: Народна књига. стр. 122—123.