Дечаци (roman)

Dečaci
Korice prvog izdanja Dečaka
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Little Men, or Life at Plumfield with Jos Boys
Autor	Luiza Mej Alkot
Zemlja	SAD
Jezik	Engleski
Žanr / vrsta dela	roman
Izdavanje
Datum	1871.
Hronologija
Prethodnik	Devojčice
Naslednik	Deca gospođe Džo

Dečaci ili Život u Plamfildu sa decom gospođe Džo (engl. Little Men, or Life at Plumfield with Jo's Boys) je dečji roman američke autorke Luize Mej Alkot (1832–1888), koji je 1871. prvi put objavio "Roberts Brothers". Knjiga predstavlja likove iz njenog dvotomnog romana Devojčece iz 1868–69. godine i deluje kao nastavak ili kao druga knjiga u nezvaničnoj trilogiji Male žene. Trilogija se završava Alkotinim romanom Deca gospođe Džo (Kako su ispali: nastavak Dečaka) iz 1886. godine. Alkotina priča govori o životu Džozefine ili Džo Ber, njenog muža i razne dece u školi "Plamfildu", poznat kao „Gnezdo”. Alkotin klasični roman adaptiran je 1934. za film, 1940. za film i 1998, za televizijsku seriju i japansku animiranu televizijsku seriju.

Pozadina

Alkotin roman govori o šest meseci života učenika u Plamfildu, školi koju su vodili nemački profesor Fridrih i njegova supruga, gđa. Džozefina Ber (rođena Merč). Ideja o školi prvi put se sugeriše na samom kraju Devojčica, drugog dela, kada Džo nasleđuje imanje Plamfild od svoje pokojne tetke Merč.

Priča je prvobitno inspirisana smrću Alkotinog šogora, koja je otkrivena u jednom od poslednjih poglavlja, kada voljeni lik, Džon Brok, iz Devojčica umire.

Alkotina prva inspiracija za unošenje obrazovnih ideala u dom i razvoj modela sličnog domu u učionicu potiče od njenog oca Amosa Brosona Alkota, „obrazovnog reformatora i istaknutog transcendentalista“. Kao „transcendentalistički vizionar“, njen otac se smatrao nekonvencionalnim čak i među njegovim savremenim reformama. Teoretičari obrazovanja, poput Johan Hajnrih Pestalocija, takođe su pružili inspiraciju za Alkotine obrazovne metodologije i „naglasili su potrebu da škola bude što je moguće više domaća“.

Kao reformator obrazovanja, Alkotin otac je verovao da obrazovanje, „treba jednostavno okrenuti detetov um ka unutra da bi prepoznalo tu božanstvenost“. Alkotin otac je takođe „verovao da će ih pozorišno izvođenje moralnih alegorija deca obučiti u samoograničavanju koje je bilo osnov domaće harmonije i sreće“.

Apel Bronsona Alkota prema dečjoj mašti „bio je deo napora da se detetove maštovite moći iskoriste u potrazi za neustrašivim životom“. Alkot uključuje porodične dramatizacije za decu Plamfilda da bi decu naučio „kako da kontrolišu svaki aspekt njihovog samoizražavanja“.

Jedan od glavnih Fridrihovih modela bio je Henry David Thoreau (u stvari pojavljuje se u više maskiranih oblika u svim romanima Lujze Mej Alkot). Lujza je pohađala Konkord akademiju gde su Henri i njegov brat Džon bili nastavnici. Neki od elemenata u Fridrihovom liku koji potiču od Henrija u Dečacima uključuju Fridriha koristeći fraze poput "vrt bogova". Fridrih je svojoj deci dao svoja mala baštenska mesta, što je takođe učinio i Henri. Na isti način kao Džo i Fridrih, Henri i Lujza često su zajedno išli u duge šetnje. Henri je bio prirodoslovac i njegovo zanimanje za prirodni svet može se videti u Dečacima u liku Dan Keana.

Glavni junaci Dečaka su uglavnom deca bez roditelja. Knjiga predstavlja mogućnost da se razmisli o odrastanju, ali i o školi. Manje ili više, sve su škole iste, ali ne i ova škola. Ova škola ima sopstveni sistem obrazovanja i poseban režim, a neguje vrednosti na koje se možda i ne poklanja dovoljna pažnja. Dečaci su primani po preporuci i sa njima se radilo individualno. Mnoge ozbiljne osobe nisu mogle da shvate da se deci dozvoljava spuštanje niz gelender, borba jastucima i raznovrsne bučne igre. Nisu mogli da shvate još jednu od novina koja je ovde uvedena. Reč je o slobodnom danu kada dečaci mogu da galame, igraju se i šale do mile volje. Slobodan dan je podrazumevao dan slobode i veselosti, jer je bračni par Ber smatrao da deca moraju imati bar jedan dan nedeljno kad mogu da rade sve što hoće.

Takva škola je imala uspeha, a đaci su postajali vaspitani i dobri i to bez ikakvih teškoća. U ovoj školi je prvo i najvažnije pravilo bilo da svi budu dobri prema svim bićima. U knjizi ima zanimljivih delova u vezi sa porocima poput krađe i laži, ali još divnijih u kojima se govori o prijateljstvu, ljubavi i porodici. Deca u ovoj školi od prvog dana uče da je dobrota vrednija od snage. „Pokušaj i videćeš!”

Rezime

Priča započinje dolaskom Neta Bleka, stidljivog mladog siročeta nadarenog za sviranje violine i kazivanje fiba. Net pripoveda priču i predstavlja svakog lika koji sadrži nekoliko kameo pojavljivanja likova iz originalnog romana Devojčice. Školu već pohađa deset dečaka. U Plamfild dolazi Net, a za njim i njegov prijatelj Den. Posle toga Nen stiže i postaje saputnica Dejzi, jedine devojke. Džoini sinovi, Rob i Tedi, mlađi su od ostalih. Rob, Tedi, Dejzi i Nen se ne računaju među učenike.

Plamfild se ne vodi na uobičajeni način. Sva deca imaju svoje bašte i svoje kućne ljubimce i podstiču se da eksperimentišu sa vođenim preduzećima. Borbe jastucima dozvoljene su subotom, uz vremensko ograničenje. Deca se tretiraju kao pojedinci, sa jakim naglaskom na nežnom oblikovanju njihovih likova.

Dejzi Broke, pohađa Plamfild sa svojim bratom blizancem Demijem, ali je do Neninog dolaska donekle izolovana od ostalih devojaka njenih godina. Nen je još više namerni tomboi nego što je Džo bila kao tinejdžerka, dok Dejzi uglavnom zanimaju lutke i sopstvena mini kuhinja. Dejzina mini kuhinja uključuje mini pećnicu od livenog gvožđa koju je kupio Džoin zet, ujak Tedi, suprug njene najmlađe sestre Emi Merč. Pred kraj romana, Dejzin otac, Džon, tiho umire jedne noći.

Drugu pridošlicu u Plamfild, Dena, uvodi Net. Den prvobitno odlučuje da su ostali dečaci „smećari“ i vodi ih u eksperimentima sa boksom, tučom, pićem, pušenjem, psovkama i igrama karata, što rezultira njegovim privremenim uklanjanjem iz škole. Den se na kraju vraća u Plamfild sa povređenim stopalom i iskupljuje se zauzimajući se za Neta kad su drugi dečaci Neta lažno optužili za krađu. Kasnije postaje kustos školskog prirodnjačkog muzeja.

Lični odnosi su najvažniji za školu i slavi se različitost. Dejzi je duboko vezana za svog brata blizanca, za sramežljivu Neta i za muškastu Nen. Nen i Tomi su takođe bliski i nameravaju da se venčaju kada odrastu. Den, koji je već prijatelj sa Net, neočekivano privlači pobožna Demi i mališan Tedi. Iako su Franc, Emil, Dejzi i Džon u srodstvu sa Baerima, prema njima se ne postupa favorizovano i podstiče se da prevaziđu svoje mane na isti način kao i ostali učenici.

Likovi

Deca u domu

U domu je utočište pronašlo dvanaest dečaka i jedna devojčica:

• Franc - šesnaestogodišnji sestrić gospodina Bera; od velike pomoći je u domu, posebno strini Džo. Krupan je, visok i plav. Glavne osobine su mu izuzetna marljivost i umiljatost. Pravi je zaljubljenik u muziku i sve muzičke aktivnosti u školi se i ne bi organizovale na pravi način da nije njega.
• Emil, nemiran i preduzmiljiv dečak. Obožava život na moru.
• Blizanci Demi i Dejzi su ponos svojih roditelja i ove škole. Demijeve mane su zanemarljive. Nesvestan je svoje neobične lepote i inteligencije. Ovaj tihi i ljubazni dečak je istovremeno i ozbiljan i veseo. Istaknuta je njegova vezanost za sestru bliznakinju i nije mogao da shvati dečake koji kriju svoja osećanja prema sestrama. Dejzi, divno vaspitana devojčica, svim srcem voli brata i baš mu je privržena. Iako još mala, savršena je krojačica. Obožava domaće poslove.
• Osmogodišnji Dik Braun je bio grbav, ali je to vedro podnosio. Smatrao je da je duša mnogo važnija od tela i tako je prevazišao muke svog malog i slabog tela.
• Dikov vršnjak Adolf ili Doli Petindžil je mucao, ali je bračni par Ber branio da mu se deca rugaju, tako je je bilo vidnog poboljšanja u njegovom govoru. Podržavan u ovoj školi, procvetao je i vreme mu je vedro teklo u radu i igri.
• Učenik ove škole je bio i Džek Ford. Ovaj dečak je vispren i lukav, a roditelji su ga poslali u ovu školu jer je bila jeftina. On je smatran pametnim dečakom iako su njegovo lukavstvo i pohlepa za novcem bile veće mane od fizičkih nedostataka druge dece.
• Četrnaestogodišnji Ned Berker se ni po čemu nije izdvajao od drugih dečaka tog uzrasta: nogat, vetropir i galamdžija. Njegova karakterna osobina je razmetanje. Razmetao se da mnogo toga zna, ali gotovo nikad nije u delima pokazivao svoje znanje. Za njega se čak može reći i da je kukavica, ali je voleo i umeo da izmišlja priče.
• Dvanaestogodišnjeg Džordža Kola je u školu dovela njegova popustljiva majka. Nažalost, svojom popustljivošću mu je nanela više štete nego koristi, tako da je on bio bled, ugojen, tup i lenj dečak. Zvali su ga Staf.
• Bili Vord je pravo nevinašce među ovim veselim i neukrotivim dečacima. Pamet mu je bila kao kod 6-godišnjaka, iako je on imao već 13 godina.O vaj dečak je dobar, krotak i nepreduzmiljiv. Izuzetno mu je bilo teško da zapamti lekcije, ali nikada nije zaboravljao lica svojih prijatelja.
• Mesto nestaška i vragolana u ovom društvu ponosno je zauzimao Tom Bengs. Iako jogunast kao magare, imao je predobro srce i zbog toga mu je sve opraštano. Brz je na jeziku, ali se uvek iskreno kajao zbog dela koja je činio.
• U takvo je društvo ušao Net, dečak bez roditelja koji je preživljavao sviranjem violine.
• Idila u domu je narušena dolaskom jednog dečaka. Nimalo simpatičan dečak nemarnog hoda i drskog i mrkog pogleda. Iako svesni da s njim neće biti lako, bračni par Ber je primio ovog dečaka. Novajlija Den nije pokazivao zahvalnost. Iako neznalica, lako je učio. Imao je pronicljivo oko, ali i pogan jezik, grubo ponašanje i plahovit i namćorast karakter. Prema odraslima je bio nabusit i ćutljiv, a s dečacima je samo ponekad bio druželjubiv.

Odstali likovi

• Gospođa Džozefina Džo Ber
• Gospodin Fridrih Ber
• 5-godišnji sin Berovih, Rob - On je pravi đavolak i nikako nije mogao da se skrasi na jednom mestu.
• Tedi, gotovo beba, mlađi je sin bračnog para Ber. On je isuviše mali za neke poslove, ali je obožavao da ga maze i uvek je bio spreman za poljupce i milovanja.
• Nen

Stil

U uvodu "Luize Mej Alkot : Biografija", autorka Madeleine B. Stern navodi da je "Luiza Mej Alkot tokom svog života bila profesionalna autorka vešta u stvaranju i ponovnom stvaranju impliciranom u reviziji". Alkotina dela su pozajmljena „kao izvorne epizode iz njenog života, njenih zapažanja, putovanja, njenih iskustava [i] čitanja“. Akoltino nasleđe ostaje u njenom prikazu života i predanosti porodici. Njeno celokupno delo smatra se „ni o paklu ni o raju, već o mnoštvu priča u raznim književnim žanrovima, od bajki do realističnih ratnih skica, od senzacionalnih trilera do domaćih saga“.

Analiza

Komentari sugerišu da „čak i Devojčice i njeni naslednici, Dečaci i Deca gospođe Džo, nisu bili imuni na kritičare u žustroj potrazi za rodnim odnosima, borbama za moć i seksualnom politikom“. Prema Sternovoj biografiji, „u slučaju Luize Mej Alkot takva tumačenja su vrlo primamljiva, jer je ona sama pružila tako intrigantan arsenal municije“.

Kao obrazovni reformator, Alkotova „pokazuje da je prilagođena onome što je na kraju, u dvadesetom veku, postalo rešenje ove prepreke: diferencijacija ili ideja da sva deca ne moraju učiti iste stvari“. Kao primer, Alkotina upotreba performansa i glume u kući stvara „izmišljenu adaptaciju alegorijskog pozorišta jaslica njenog oca, [gde] je domaća drama neraskidivi deo moralnih borbi svakodnevnog života“. Porodično pozorište Alkot „pokazalo se sredstvom za uspostavljanje mira među njima, jer je Lujza naučila da koristi porodično pozorište da bi obuzdala svoje izbezumljene zahteve za ličnom slobodom i dovela se u saglasnost sa očevim domaćim idealom“. Kroz adaptacije porodičnog pozorišta, likovi iz Dečaka „uče sebe da vide kao male baštenske parcele u kojima rastu velike količine strpljenja, istrajnosti i dobre naravi“.

Publikacija

1865. godine Alkot je prvi put podstaknuta da napiše knjigu za devojčice, uključujući sećanja na svoje detinjstvo, a dok je bila zaposlena kao urednica u "Merry Museum", bostonskom dečjem časopisu, započela je pisanje trilogije Male žene koja uključuje Devojčice, Dečaci, ili (Život na Plamfildu sa decom godpođe Džo), i Kako su ispali: Nastavak Dečaka. Dečaci je prvobitno objavio "Roberts Brothers" 1871. godine, a prvo izdanje je obuhvatilo 376 stranica, a od prvobitne publikacije Alkotino delo objavljeno je u mnogim formatima, jezicima i prilagođeno mlađim čitaocima.

Prijem

Roman se usredsređuje na „raznolik i izazovan skup učenika - dečake bez roditelja, sledeću generaciju Merčovih, decu sa fizičkim i mentalnim smetnjama, devojčicu bez majke, decu trgovačke klase - Alkot komentariše mogućnosti i ograničenja naučnog obrazovanja za mise “.

U romanu je Alkot „sposobna da svoju pažnju posveti prednostima i rizicima naučnog obrazovanja na individualnoj osnovi, umesto da apstraktno zamišlja učenike“. Dečaci raspravljaju o sivoj zoni između koje nastavnik može „da pokrije celo tlo ljudske kulture - fizičku, intelektualnu, moralnu, duhovnu i praktičnu“.

Ubrzo nakon objavljivanja Dečaka zagovornici obrazovanja i reformatori „prihvatili su i ove teorije, tvrdeći da su primenjivi na svu decu, ali posebno na siromašne, kojima je, kako se verovalo, najpotrebnije moralno vaspitanje koje pruža škola poput kuće“. Dečaci se osvrću na dva ideala učenja koja su prethodno bila odvojena, dom i škola.

Plamfild postaje idealan model kombinovanog doma i škole, gde Alkotini likovi prerastaju u odraslo doba, a na njihove ishode učenja „ne utiču samo klasa i pol, već i najvažnije, već postojeće vrednosti učenika i moralna sklonost učenika“.

Adaptacije

Film

Dečaci su prvi put adaptirani u film 1934. godine u glavnim ulogama sa Erin O'Brien-Moore i Ralph Morgan. Usledio je još jedan film 1940. sa Kay Francis. 1998. godine puštena je kanadska igrana verzija u kojoj su glumili Mariel Hemingway i Chris Sarandon.

Televizija

1993. godine u Japanu se prikazivala animirana televizijska serija zasnovana na ovom romanu, Little Women II: Jo's Boys koja je sinhronizovana na nekoliko različitih jezika, mada ne i na engleski. Kanadska televizijska serija, Dečaci, emitovana je 1998. do 1999. dve sezone. Radnja je donekle izmenjena i deluje više kao nastavak romana.

Vidi još

• Luiza Mej Alkot (književnica)
• Devojčice (roman)
• Deca gospođe Džo (roman)

 

Literatura

• Alcott, Louisa May (1868). Little Women (1953 ed.). Melbourne; London; Baltimore: Penguin Books. ISBN 9781984898852.
• Alcott, Louisa May (1871). Little Men. Boston: Roberts Brothers. ISBN 0451529359.
• Cheever, Susan (2011). Louisa May Alcott: A Personal Biography. Simon and Schuster. ISBN 978-1416569923.
• Matteson, John (2007). ). Eden's Outcasts: The Story of Louisa May Alcott and Her Father. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-33359-6.
• Halttunen, Karen. ""The Domestic Drama of Louisa May Alcott"". Gale. Feminist Studies. Retrieved 22 February 2020.
• Speicher, Allison. "A Space for Science: Science Education and the Domestic in Louisa May Alcott's Little Men". Galileo. Journal of Literature and the History of Ideas. Retrieved 7 February 2020.
• Stern, Madeleine B. (1999). Louisa May Alcott: A Biography. Boston;Hanover;London: Northeastern University Press;University Press of New England. Retrieved 22 February 2020.
• Alkot, Lujza Mej (2001). Dečaci. Sremski Karlovci. Kairos. ISBN 86-7128-038-1
• Crnković, Milan (1984). Dječja književnost. Zagreb. školska knjiga. str. 124-125

Spoljašnje veze

• Zvanični sajt Lujza Mej Alkot
• Lujza Mej Alkot na Encyclopaedia Britannica
• Dečaci